01.01.00
Blic
01.11.2002.
Pavle Ugrinov: Iz velike ljubavi prema ideologijama počinjene su ogromne tragedije. Nema te velike ljubavi, na ličnom ili kolektivnom planu, koja je ostvarljiva. Uvek se više voli ideologija nego sam čovek
Ljubav je sposobna da ubije sebe
Premijera našeg susreta na brodiću ?Itbej? ne može se ponoviti, neće biti reprize: jednostavno, predstava nije uspela! A što naša srca ne miruju, to je samo stvar naše slabosti, ili, ukratko: ljubavi kao slabosti - napisao je poznati pisac Pavle Ugrinov u svom najnovijem romanu ?Bez ljubavi?, koji je objavila Srpska književna zadruga u elitnoj ediciji ?Kolo?. Ovaj autor poznat po osobenom pristupu temi ljubavi, svrstavajući ih u one koje se dešavaju u svetu i one koje se odvijaju van sveta, govoreći o svom najnovijem romanu za ?Blic? kaže:
?Nisam nikada prihvatio odrednicu ?ljubavni roman? ili ?ljubavna priča?, već sam uvek insistirao da nije reč o ljubavnom romanu već o samoj ljubavi. Njenoj suštini. Istina, tu postoji i ljubavna priča, ali ono što sam želeo jeste da prodrem u sam fenomen ljubavi. Zato što mislim da je ljubav po svojoj prirodi veoma surova, ništa manje nego mržnja. Tako je čak i na društvenom planu. Iz velike ljubavi prema ideologijama, na primer, počinjene su ogromne tragedije. Nema, međutim, te velike ljubavi, na ličnom ili kolektivnom planu, koja je ostvarljiva. Uvek se više voli ideologija nego sam čovek. Tako je i danas.?
Ipak, ne mislite li da su vizije potrebne?
- Kome, kad uvek propadaju? Običnom čoveku su najpre potrebne obične stvari. Kaže se da društvo napreduje preko bogatstva, ali to nije nikakva vizija, već su posredi samo parcijalni interesi.
Vratimo se romanu. Zašto ste ga naslovili ?Bez ljubavi?? Da li smatrate da je bez ljubavi možda bolje nego sa ljubavlju?
- Posredi je nesporazum. ?Bez ljubavi? je stopostotno i roman o ljubavi. U njemu su sadržane čak tri priče o ljubavi, koje se, doduše, nesrećno završavaju. Jer ne mogu da se ostvare. Ono što ostaje posle svega je jedno bolno osećanje u svakom od nekadašnjih učesnika. To teško stanje koje opterećuje nekada zaljubljene je stanje ?bez ljubavi?. Stanje kada ljubav u vama nije umrla, a istovremeno ne postoji nada da se može ostvariti.
Zašto su te ljubavi ostale neostvarene?
- Zato što je propušten onaj odsudni trenutak kada je ona bila tako blizu ostvarenja. Osećanja se u tom trenutku nisu podudarila, a već sledeći trenutak nije isti, on ne može da dostigne prvobitno osećanje. Pa čak kada se taj trenutak i ostvari, kao što je slučaj sa Aleksandrom, glavnim ženskim likom romana, opet se desi neka disharmonija zbog koje ta već dostignuta ljubav više nije moguća. Posle tih časova, ili čak dana, ljubavi ?van sveta?, sve se ponovo vraća ?u svet?, u svakodnevni život i uobičajena pravila ljubavi, koja su, kao što znamo, samo zamena za pravu ljubav.
Zašto smatrate da je prava ljubav neostvarljiva?
- Zato što nešto sa samom ljubavlju nije u redu. Ona je sebična i okrutna. Ona se teško usaglašava sa nama, jer je potpuno nezavisna od nas, upravlja se po svojim pravilima. Ne mora čak da dođe do razlaza, prividno sve može da se nastavi, ali se na kraju sve pretvara u nešto sasvim drugo: naviku, uhodanost, prijateljstvo, razumevanje, jedino nedostaje onaj entuzijazam s početka.
Tvrdi se, međutim, baš suprotno: da je ljubav nesebična, široka, pa čak i osnov na kome počiva čitav život?
- Uzmimo religije. Sve one imaju ljubav ugrađenu u svoje dogme. Već hiljadama godina govore o ljubavi ?među bližnjima?. A kakav je rezultat tog velikog poverenja u ljubav, tog obožavanja bližnjeg? Krvoproliće, krvoproliće, i samo to. I sve više i više toga. Pogotovo kada se nacija poistoveti sa nekom religijom. Te njihove priče o ljubavi uvek zapravo imaju neki prizvuk prikrivene mržnje. Zato što to nije daleko jedno od drugog. Umesto da se stvarno ispita fenomen ljubavi, sva ta njena okrutnost i surovost. ?Ljubav je hladnija od smrti? glasi naslov prvog Fazbinderovog filma.
Čak i kada je u pitanju dvoje zaljubljenih?
- Mi uopšte ne vladamo našim unutrašnjim svojstvima, pa tako ni fenomenom ljubavi ili mržnje. Mi ne znamo kada će se jedno ljubavno osećanje probuditi u nama, a ukoliko se probudi, mi više nismo u stanju da upravljamo njime. Ono se ponekad gasi, ili još gore - ne gasi, već traje neostvareno u nama. Mi patimo i snosimo posledice onoga čime ne vladamo.
Da li je to smisao romana ?Bez ljubavi??
- Ljubav ne može da se sili, a ako to ipak pokušamo, ljubav ima svoj odgovor. Ona uništava samu sebe. To je jedno od njenih krajnjih rešenja. Sposobna je da ubije samu sebe, nezavisno od nas. Mi to ne možemo da sprečimo, jer ne vladamo njome. Onda više nema ljubavi. Onda je to stanje ?bez ljubavi? i istovremeno odgonetka naslova romana.
Kakav je vaš lični stav prema ovom našem društvenom trenutku? Propuštamo li mi kao narod odsudne trenutke ili pak prebrzo širimo ruke ka nekom drugom narodu?
- Vrlo je mnogo ?vizija?, uz nepodnošljivu količinu uslovnosti! Nasuprot svim tim pričama, mi verujemo samo u očiglednost. To jest, mi vidimo samo svakidašnjicu, na šta je sveden naš život. To je jedini smisao koji nam je ostao. Često pomislimo: bolje da ni tih malih pitanja nema. Vreme vizija je prošlo; jedva smo preživeli. Jasno se oseća nesposobnost i nemoć; naročito nemoć. Mnogo se prećutkuje, kritikuje se samo ono što može škoditi drugome. Ruglo zvano Slavija i dalje je naše javno ogledalo! Ne možemo da ga sklonimo; već je u nama. Naš film, muzika, pozorište i, naročito, književnost (uključujući i nauku) su po izboru i ukusu ?malih i srednjih preduzeća?. Problem je kako održati tanke zalihe strpljenja; valjda onako kako su i nastale: novim redovima...
Tatjana Nježić
01.01.00
Politika
05.10.2002.
Savremeni roman
Priča bez srećnog kraja
Pavle Ugrinov: "Bez ljubavi"; izdavač: SKZ, Beograd, 2002.
Prozna traganja za izgubljenim vremenom, odnosno gradnja svojevrsne kartografije emotivnih uznesenja, posebno izražena u poslednje dve pripovedne knjige Pavla Ugrinova (1926) "Ljubav i dobrota" (1996) i "Van sveta" (1999) kao antinomija stvarnosnog boravka van i usred sveta običnosti, romanom "Bez ljubavi" bivaju zaokružena kao povest o snazi i moći nestvarnog.
Markiranje toga mesta u kome je postojanje ljubavi najintenzivnije, dešava se pred čitaocem, u paralelnom otkrivanju dve naratorove ljubavne priče, jedne zauvek bivše, a druge zauvek nedešene.
Zarobljen između ta dva nestvarna odnosa, u izgubljenom i nedosegnutom vremenu moguće ljubavi, junak ovog romana opservira neke od najdubljih slojeva psihološke intime, odnosno njenih metafizičkih projekcija.
Unutar prepoznatljivih petrovgradskih i beogradskih poratnih kulisa i već viđenih matrica Ugrinovljeve proze, roman "Bez ljubavi" u centar svog bivanja postavlja dve ljubavne priče, lica i naličja istog, u kojima se, sasvim i definitivno bez ljubavi, nalazi glavni junak.
Lečenje od ljubavi
S jedne strane, on živi posledice mladačke ljubavi sa Aleksandrom, koja je njegov odlazak u rat u histeričnom suženju svesti doživela kao napuštanje i gubitak neponovljivog bića ljubavi, a ostatak života provodi neuspešno se lečeći od te ljubavi koja vodi van sveta.
Ljubav s Lazarijom, mladom i ambicioznom umetničkom fotografkinjom, koja takođe određuje ovog junaka, nije se pak u stvarnosti ni desila, presečena je u samom začetku, njegovom nespremnošću da joj se pridruži. Postojanje te ljubavi, makar i kao mogućnosti, greje i ozaruje život ove junakinje.
Dakle, čitava dramatika sveta koga reprezentuje ovaj roman, nije u dešenom, već u nedešenom. Svi njegovi likovi bore se sa ljubavlju čija je ostvarivost iščezla.
Nepristajanje na običnost, na konvenciju u kojoj je ljubav samo vlastiti privid, bolje ili lošije maskirana simulacija, nalazi se u korenu tragičnih životnih okolnosti obe junakinje. Cena života u nepovratnoj prošlosti, za jednu je nestanak u libijskoj pustinji, a za drugu, surovog foto-izveštača iz alžirskog rata, "veleizdajnički" proces i smrtna kazna.
Individualna utopija
Sam narator kažnjen je svojim saznanjem o neponovljivoj prirodi ljubavi. Ta vrsta iskustva i saznanja mu, u daljem životu, naravno, nimalo ne pomaže. Preostaje mu tek da, u varijanti vlastite potrage za izgubljenim vremenom, ispripoveda o ozarenjima i užasima ljubavi van sveta, koja svojim intenzitetom menja samu telesnost, i o ostvarivosti ljubavi u svetu, kada se uzvišenost osećanja pretvara u običnost svakodnevnog.
Iako se bavi naoko neopipljivim, onim fenomenima čije se postojanje u fizičkom svetu razaznaje tek po posledicama, roman "Bez ljubavi" poseduje snažnu unutrašnju dinamiku i dramatičnost.
Njegova priča nadilazi banalnost same teme o ostvarenim i neostvarenim ljubavima, o tome kako biće ljubavi menja druga dva bića koje je zaposelo, i kao takva biva adekvatnom podlogom za suštinski spekulativni obuhvat ovih fenomena.
Unutar razgranatog romansijerskog i pripovednog opusa Pavla Ugrinova, roman "Bez ljubavi" oštro zaokružuje onaj tematski krug koji prati slom jedne od najčešćih individualnih utopija.
Nenad ŠAPONJA
