01.01.00
Danas
26.08.2000.
Akusticna proza
Nik Hornbi: "High Fidelity", Plato, Beograd 2000, prevod Vesna Milincic
Citanje druge knjige Nika Hornbija "High Fidelity" kriticari uporedjuju sa citanjem starog dnevnika, slusanjem najvecih hitova rokenrola, povratkom u proslost, ili tacnije - u mladost. Opisuju je kao modernu, duhovitu, uverljivu, setnu, apsolutno ocaravajucu knjigu. Nakon "Stadionske groznice", filmovanog Hornbijevog prvenca, i drugi roman se ubrzo po objavljivanju nasao na evropskim i americkim listama najprodavanijih knjiga, dok su prava za njegovu filmsku verziju prodata reditelju Majklu Njuelu. Sa tri filmovana bestselera u istoj deceniji, Hornbi zivi u Londonu kao profesionalni pisac.Autor odbija da prihvati reklamiranje svog drugog romana kao "trendi" knjige. Kaze da je, bez obzira na prisustvo rokenrola, tu ipak pre rec o nekoj vrsti iskupljenja koje bas i nije u trendu. Za one koji ga bas i ne razumeju, kaze, mozda i jeste "trendi", "jer ako citaju "trendi" stampu, to samo znaci da nisu u trendu".
Birajuci za junaka romana londonskog tridesetpetogodisnjaka Roberta, koji lenjo-ironicnim tonom sa iznenadnim provalama sentimentalnosti i surovosti, svojoj bivsoj devojci pokusava da kaze "neke stvari", Hornbi prica generacijske price na nacin i sa senzibilitetom sa kojima su te price ispricane na rok albumima. Komponovan iz dva dela, pri cemu prvi predstavlja proslost predstavljenu u krokijima o pet raskida znacajnih za Robertov dotadasnji zivot, roman se nastavlja pricom o sadasnjosti u trideset pet poglavlja.
Kako sam pisac kaze, njegov junak je covek nesposoban za vezu, koji je do tog saznanja dosao iskustvom, a mnogobrojni razlozi ljubavnih neuspeha, od vaspitanja preko odnosa sa vrsnjacima do stecenih kompleksa, glavni su sadrzaj romana. U njemu su jasno vidljivi tragovi u hodu prodjenih traumaticnih situacija i odnosa, bliskih i prepoznatljivih prosecnom zapadnom citaocu. Tridesetpetogodisnji vlasnik prodavnice ploca Robert Fleming, naime, kuburi sa globalnim problemom - odrastanjem. A ta uvek pozeljna nezrelost gotovo bez izuzetka izaziva blagonaklonost i simpatije publike. Bilo kako bilo, Nik Hornbi je za svoje knjige uspeo da pridobije i onu publiku koja se nije proslavila cestim posetama knjizarama.
Osim urbane varijante engleskog ulicnog govora koja cini jezik romana, doprinos citanosti verovatno je i u cinjenici da je pravo glasa dato jednom ni po cemu izuzetnom ali vrlo frustriranom coveku, koji ume da nadje opravdanje, ponekad neumoljivo uverljivo, za odvec dugo zadrzavanje na toboganu.Prepuna i vrcavih i zakocenih dijaloga, razocaranjem natopljenih sala, surovih emocionalnih obracuna, seksualnih nedoumica i straha, Hornbijeva "High Fidelity" poseduje neku vrstu ludisticke duhovitosti koja prati decacku neuravnotezenost junaka u njegovom mentalnom vrzinom kolu, sto je mogucno videti i iz sledeceg primera: "Ono sto mi se dogodilo u toku pogreba otprilike jeste sledece: po prvi put sam shvatio koliko se plasim umiranja uopste, kao i umiranja drugih ljudi, i da me je taj strah sprecio da ucinim razne stvari, kao sto je ostavljanje duvana ...(...) Ali, najvise od svega, onemogucio me da istrajem u nekoj vezi...(...) Pretpostavljam da je OK ako ja umrem prvi, ali mogucnost da umrem pre nekoga takodje me posebno ne raduje: kako da znam kad ce ona umreti? Mogao bi sutra da je zgazi autobus, kao sto se, kazu, desava, sto znaci da bi danas trebalo ja da se bacim pod autobus."
Nik Hornbi je jedini pisac za kog znam da je javno izjavio kako bi zeleo da pise kao muski ekvivalent nekih od njemu najdrazih zenskih proznih pisaca. Nije rekao o kojim je zenskim piscima rec, ali je naveo razloge koji su inicirali takvu zelju. Oni se nalaze pre svega u tematici zenskog pisma, koje je daleko vise od muskog okrenuto svakodnevici, priznanjima i nacinima zivota. Dok autori muskarci, tvrdi, i u knjigama i na filmu isuvise insistiraju na prisutnosti "ljudi koji jedni drugima raznose glave u vazduh". Hornbi je pozeleo da napise sta se desava u oruzjem neraznesenoj glavi jednog "obicnog tipa". Mozda priglupog i uobicajeno infantilnog, ali preovladjujuceg. Pitanje je samo da li je stvarnost opisana u "High Fidelity" manje mucna od one koju je Hornbi zeleo da izbegne, no manje krvava nesumnjivo jeste.
Obracajuci se na pocetku romana bivsoj devojci Lori, Rob Fleming joj sa dozom sarkazma prepricava svoje prethodne veze, s oholom napomenom da su bile kvalitetnije od njihove zajednicke i priznanjem da ponekoj od navedenih devojaka nije bio dorastao: "To su bili raskidi koji su zaista boleli. Vidis li svoje ime na ovoj listi, Lora? Pretpostavljam da bi se eventualno nasla na spisku prvih deset, ali te nema medju prvih pet; ta su mesta rezervisana za ponizenja i povredjivanja koja ti, naprosto, nisi sposobna da naneses. (...) Ti jebeni dani su za nama i hvala bogu da smo ih se resili; u to vreme, biti nesrecan zbilja je nesto znacilo. Sada je to samo dosadan teret, poput prehlade ili besparice. Ukoliko si zaista zelela da me dovedes u skripac, trebalo je da se pojavis ranije."
Iz emocionalne tuposti, do kraja romana, junak ce naci izlaz u tradicionalnom receptu.
Brankica Mikic
**********************
NIN
28.07.2000.
Nik Hornbi - "Stadionska groznica" i " High Fidelity "
Tako to vide muškarci
On piše o fudbalu i rok kulturi sa tipično britanskim šmekom. Njegove knjige "Stadionska groznica" i "High Fidelity" postale su kultno štivo devedesetih
Slava engleskog pisca Nika Hornbija (43) proširila se u devedestim sa Ostrva na ostatak sveta. Od trenutka kad je rešio da napusti mesto profesora engleskog jezika i posveti se pisanju knjiga, nije prošlo dugo a njegova pitka, duhovita i emocijom prožeta proza naišla je na oduševljenje i kritike i publike, obezbeđujući mu milionske tiraže i filmske adaptacije.
Prve dve knjige (dosad objavljene tri), Fever Pitch (prevedena kao Stadionska groznica) i High fidelitdž bile su na prvom mestu bestseler-lista u Engleskoj. Kod nas su nedavno objavljene u izdanju knjižare Plato i ubrzo se našle na samom vrhu liste najtraženijih.
Nik Hornbi živi sa ženom i sinom u severnom Londonu, gde su mahom smeštene radnje njegovih romana, nedaleko od svog omiljenog fudbalskog kluba, Arsenala, prema kome gaji strast koju može razumeti samo neko ko je pročitao "Stadionsku groznicu". Kao mlad, želeo je da piše scenarija, ali "za početnika je lakše objaviti knjigu nego progurati scenario", kako je kasnije u jednom intervjuu objasnio svoje opredeljenje. U međuvremenu je diplomirao na Kembrixu i pisao za razne časopise.
Želja da radi na scenariju ipak mu se ostvarila na snimanju filma High fidelitdž. Svoje iskustvo u radu sa rediteljem i producentom na tekstu opisao je kao temeljnije i značajnije od rada sa izdavačima: "Došao sam do zaključka da želim da pišem knjige na način na koji se pišu scenarija - više neću dopustiti da neki red prođe nepregledan."
Radnja ovog inače izuzetno uspelog filma, za koji je prava otkupio Diznijev Touchstone Pikctures, sa Xonom Kjuzakom u glavnoj ulozi, premeštena je iz Londona u Čikago, što je u Engleskoj ocenjeno kao svetogrđe i prodaja Holivudu.
Hornbijeve veze sa Amerikom, međutim, zanimljivije su u književnom domenu. Pored popularnih engleskih pisaca koje čita, poput Irvina Velša i Rodija Dojla, većina njegovih omiljenih pisaca su Amerikanci: "Moje teme su britanske, a stil američki", izjavljuje. Ipak, to je tačno samo u delu koji se odnosi na jednostavnost i jasnost njegovog pisanja, dok humor i samoironija, karakteristični za ovog pisca, imaju tipično britanski šmek. U tome je svakako jedna od tajni njegovog brzog uspeha, kao i u težnji da oslobodi čitaoca prepreka da smesta uroni u knjigu, da se prepozna i zaboravi u njoj, za razliku od većine pisaca postmoderne proze koji upozoravaju čitaoca da treba da bude svestan toga šta čita i daju uputstva za ispravno čitanje.
Šta je u glavi običnog tipa
Potom, to su popularne teme. Hornbijevi romani daju svojevrstan uvid u psihu muškarca od trideset i nešto, koju su oblikovali sport i pop kultura. Nesvakidašnje iskren pogled iz muškog ugla krije jasnu nameru pisca: "Obično čitam knjige koje pišu žene zato što više volim knjige o porodičnom životu, znate ono o priznanju i o načinu na koji živite. Nemam pištolj i ne znam nikog ko ga ima, pa ipak mnogo knjiga koje pišu muškarci, ili filmova koje su napravili muškarci, govore o ljudima koji raznose jedni drugima glave u vazduh. Svakako, želite nešto od toga da pogledate ponekad, ali postalo je nekako apsurdno da je to jedini odraz života koji možete naći. Želeo sam da pokušam da pišem kao muški ekvivalent nekih od najboljih ženskih proznih pisaca - izgledalo mi je da nema knjiga o tome šta se dešava u glavi jednog običnog tipa."
Kao tema prvog romana nametnula mu se tipično muška (ostrvska?) strast prema fudbalu, ali se ispostavilo da je knjiga privukla i žene svojim istančanim i duhovitim uvidom u stanje "opsednutog", pa su neke posle pročitane "Stadionske groznice" izjavile da je gore nego što su mislile, a druge - da su iznenađene otkrićem da ipak postoji nešto što se dešava u glavama fudbalskih fanatika.
Hornbi pokušava da sagleda svoju opsesivnu odanost fudbalu i posebno timu za koji navija, Arsenalu, u formi dnevnika u kojem su svi događaji u njegovom životu, od detinjstva, krajem šezdesetih, do trenutka kada završava dnevnik, početkom devedesetih, potisnuti negde izvan fudbalskih tribina. U želji da odbrani poziciju navijača i nađe dovoljno dobre argumente za one kojima možda još nije jasno zašto je fudbal važniji od svega što vam se dešava u životu, vodi nas kroz ličnu i zajedničku agoniju i ekstazu na stadionima širom Engleske, koja je odredila njegov i razvojni put hiljada mladih engleskih (i ne samo engleskih) navijača.
U pozadini romana ocrtava se društvena istorija Britanije sedamdesetih i osamdesetih, porodični život i karijera, a nazire se ideal tzv. novog čoveka.
U svojoj drugoj knjizi High fidelitdž, Hornbi se bavi nekim od stereotipnih muških problema u procesu mentalno-emotivnog sazrevanja: pozicijom "večitog dečaka", strahom od vezivanja, od obaveza, od zauzimanja stava, iz pozicije omatorelog predstavnika rok kulture.
Glavni junak Rob Fleming je tridesetpetogodišnji tip u crnom petstokecu i Lemonheads majici koji u devedesetim drži skromnu prodavnicu ploča u severnom Londonu, muva se po pabovima i svirkama samo-za-upućene i živi pod geslom "sve opcije treba da ostanu otvorene" zbog čega ga devojka sa kojom živi napušta sa prvim komšijom.
Njegova emotivna nezrelost ispričana je sa dirljivom iskrenošću zbog čega su neki pomislili da je knjiga autobiografska. Hornbi odgovara: "Stvaram lik koji je po mnogo čemu sličan čitaocu." Zaista, mnogi su se u njoj pronašli i u tome je jedan od kvaliteta romana - u univerzalnosti teme (bar u zapadnoj civilizaciji) i verno prenesenoj osećajnosti muškarca koji odbija da odraste.
Strah večitog dečaka
High Fidelitdž je neka vrsta urbanog obrazovnog romana u kome glavni junak prelazi put od večitog adolescenta, koji u pop kulturi nalazi patetično utočište od preuzimanja odgovornosti za sopstveni život, do konačnog sazrevanja kroz emotivnu vezu i određivanja prema važnim životnim pitanjima. To je i kratko putovanje kroz istoriju rok muzike budući da glavni junak za svoja stanja i raspoloženja neprestano nalazi odgovarajuće pop numere. Sa drugarima koji sa njim tavore u radnji koja je mamac za raznorazne frikove, zabavlja se tako što sastavljaju top liste pet najboljih: albuma svih vremena, pop pesama, izvođača, što dostiže urnebesni vrhunac u trenutku kada Fleming posle smrti devojčinog oca prvi put ozbiljno razmišlja o smrti pokušavajući da zbunjenost i užasavanje zbog sahrane kojoj mora da prisustvuje ublaži sastavljanjem pet pop pesama svih vremena s temom smrti:
"U pop muzici nema pesama o smrti - bar nema dobrih. Možda zbog toga i volim pop muziku i možda me zbog toga od ozbiljne muzike pomalo podilazi jeza. Postoji instrumental Eltona Xona "Song for a gudž", ali to je samo klavirska tužbalica koja bi mogla da bude jednako prigodna i dok sedite na aerodromu i dok vas sahranjuju."
Izdavači su došli na originalnu ideju da naprave prvi svetski saundtrek po knjizi, koji se prodaje i kod nas.
O bavljenju muškom psihom i temom o odrastanju, to jest o dečaku koga odrastao muškarac pokušava da zadrži u sebi, koju dalje razvija u romanu About a bodž, Hornbi kaže:
"Ovo je zanimljivo vreme za muškarce zato što se većina nas odredila na neki način prema feminizmu. Svi smo svesni da smo jednaki u različitosti i sličnosti. Ali, muškarci su dobili dovoljno negativnih kritika, u poslednjih nekoliko godina stalno im se govori da su idioti i da se okreću nevažnim stvarima. Možda je vreme da se na neki način odgovori i uspostavi balans i kaže da neke stvari koje volimo zapravo to zaslužuju. Odrastanje je i dalje veoma težak proces za analizu, pogotovo danas kada nosimo odeću koja nije baš za odrasle, i ohrabruju nas da je nosimo. Slušamo popularnu muziku - ja, na primer, imam 43 godine i ne mogu da zamislim da se odjednom budim ujutru i počinjem da slušam Baha ili Betovena."
ANA OTAŠEVIĆ
01.01.00
Vreme
03.06.2000.
Fenomeni: Nik Hornbi, pisac "priča o muškom"
Bridžet ima pišu!
Ima li ičeg jadnijeg od 35-godišnjeg bilmeza s Krizom Identiteta?
Kako god okreneš, Rob Fleming, tridesetpetogodišnji vlasnik prodavnice ploča u Severnom Londonu, čovek je koji ima problema: dugogodišnja devojka Lora ga je ostavila pobegavši s prvim komšijom (čije ljubavne podvige su zajedno slušali kroz zid...), prodavnica očajno slabo posluje, spisak prijatelja koje je stekao iscrpljuje se s imenima dvojice-trojice polukretena koji tavore s njim u radnji i po pabovima, a čak i njegovi rođeni roditelji ubeđeni su da je manje-više izgubljen slučaj, samo su isuviše engleski-middle-class delikatni da mu to saspu u lice... Šta, uostalom, drugo i pomisliti o liku koji slavi (komemorira?) 36. rođendan dreždeći u stanu uz videokasete, te uveče jedva nahvata nekolicinu bezveznih poznanika kojima će platiti piće ne bi li izigravali radost zbog njegovog apsurdnog "jubileja"?!
Tvorac patetičnog Flemingovog lika je Nik Hornbi (Nick Hornby) i jedna je od najvećih ostrvskih literarnih zvezda poslednje decenije. Ovaj dotadašnji srednjoškolski nastavnik književnosti pročuo se svojom prvom knjigom Fever Pitch (koja će ovih dana izaći u Platou kao Stadionska groznica), svojevrsnom kolekcijom sećanja & razmišljanja jednog fudbalskog fanatika, navijača Arsenala. The Guardian je jednom tačno, mada možda pomalo zločesto, primetio da je Hornby ovom knjigom učinio da fudbal ponovo postane trendy, i samim tim inspirisao gomilu drugih oknjiženih (para)fudbalskih i navijačkih ispovesti. Sreća da stvar nije trajala tako dugo... Bilo kako bilo, Hornby je lansiran u orbitu, obožavan od (muške?) publike i srdačno dočekan od kritike; ipak, tek njegova naredna knjiga i prvi "pravi" roman Hi-Fidelity (srpski prevod Vesna Milinčić, Plato, Beograd 2000), čiji je glavni junak narečeni Rob Fleming, dokazali su da Hornbi nije medijski naduvana atrakcija za jednu sezonu, nego pisac koji je ušao u ostrvsku književnost da u njoj ostane. Sledećeg meseca počinje prikazivanje filma koji je po romanu Hi-Fidelity snimio Stephen Frears (Snapper, My Beautiful Laundrette), sa Johnom Cusackom u glavnoj roli.
Što se fudbala tiče ? ne znam šta da vam kažem; to je jedna od onih stvari ? nipošto jedina ? koje me trajno diskvalifikuju u borbi za titulu Pravog Muškarca, bilo po srpskim ili engleskim macho standardima: jednom sam, recimo, stanovao na Islingtonu, relativno blizu Arsenalovog stadiona (samo dve-tri stanice "tjuba"); moj cimer je, dakako, pametno iskoristio ovu prednost o kojoj sanjaju milioni muškinja, a ja sam, jebi ga, mislio da je bolji provod otići na koncert Patty Smith, koja je svirala u komšiluku. I nećete me razuveriti da sam bio u pravu.
Tu, dakle, već prelazimo na teren pop-kulture, pravo u srce Flemingove opsesije. Hornbi je u Robu Flemingu stvorio, recimo, svojevrsnu mušku Bridžet Džons ? mada je Hornbijev roman stariji ? osobu koja je u godinama kada bi trebalo, po opštem mišljenju, da se sredi i uozbilji, a kojoj to nikako ne polazi za rukom... S tom razlikom što se Bridžet očajnički trudi i upinje u tom pravcu, dok Rob beži od toga kao đavo od krsta. Na kraju će se ? ha! ? oboma desiti suprotno od onoga čemu su težili. Ovo, pak, nikako ne znači da je Fleming odnekud "jači" lik od Džonsove, naprotiv: ništa nije jadnije od 35-godišnjeg bilmeza s Krizom Identiteta, konfuznog tipa koji živi u stanju permanentne adolescencije, zgroženo odbijajući da Odraste, da prihvati određene odgovornosti, da konačno Napravi Izbor. "Ostaviti sve opcije otvorenim", to je njegova životna deviza, ne samo u odnosima s Lorom (Brak?! Samo to ne! A deca ionako samo seru i plaču...), nego i u svemu drugome što bi pre ili kasnije trebalo razrešiti i postaviti na svoje mesto. Upravo je u ovome jedna od tajni Hornbijevog tržišnog uspeha (sa zamašnim estetskim pokrićem): istražujući s muške strane ono što se danas u slengu progresivne/postmoderne hype-levice zove gender sensitivity (i iz čega je nastalo nekoliko sjajnih dela i gomila nepodnošljivog starmalog đubreta s tako monumentalnim ideološkim pokrićem da momentalno postajete Notorni Fašista ako nešto prigovorite), Hornbi lucidno i vešto analizira mentalno-emotivno stanje vaskolike ludozbunjene muškosti u današnjoj zapadnoj civilizaciji (koje pronicljiva feministička autorica Susan Faludi saosećajno opisuje kao stiffed), ili barem ? da ovo ne zazvuči odviše pretenciozno ? onog njegovog dela vaspitanog na potrošačkoj pop-kulturi i divinizaciji Večne Mladosti. Rob Fleming je, dakle, "adolescent" koji je zašao u godine kada to više i nije tako simpatično (ovim se Hornbi još direktnije bavi u sledećem romanu About a Boy), i Hi-Fidelity je dobrim delom hronika njegovog ponešto okasnelog sazrevanja i prihvatanja stanovitih Životnih Istina ? od kojih, naposletku, i nisu sve baš tako neprijatne ? i njihovih neizbežnih posledica za njegov život. Utoliko je i Hi-Fidelity pre svega roman o muci konačnog, "pravog" odrastanja kao mirenja sa Odgovornošću, Prolaznošću i Smrću. Pa bogami i s "besmislom" svega toga, ako hoćete. Razume se, u svemu što se tiče života, smrti i ostalih zaista važnih pitanja žene su uglavnom i bolje, i jače, i mudrije, i veštije od muškaraca, naročito onih detinjasto "muškobanjastih". Sam Hornbi će reći u jednom intervjuu: "Mislim da je prilično teško naći osobu za koju ćete automatski pomisliti da je stopostotno odrasla. Ne poznajem mnogo takvih ljudi ? u svakom slučaju, više žena nego muškaraca." Amin.
Pop-kultura, dakako, jeste "nominalni" glavni junak ili lajtmotiv romana, i Hornbi joj ispisuje retko upečatljivu posvetu, u kojoj će svaki čitalac koji nije okončao svoju "evoluciju" negde kod Pola Enke ili Burta Bacharacha neizmerno uživati, verovatno bar onoliko koliko fudbalski fanovi uživaju u opisima gurkanja kožne mešine po uredno podšišanoj travi. Ipak, Hi-Fidelity je pre svega priča o Urbanom Muškom Odrastanju na kraju veka i milenijuma, priča nepretenciozno ali retko besprekornom spisateljskom veštinom ispričana; utoliko je fenomen Roba Fleminga jednak fenomenu Bridžet Džons ? radi se o (nepodnošljivoj?) lakoći prepoznavanja i identifikacije. Neodoljivost ovakvih knjiga je u njihovoj bespogovornoj korespondentnosti s Duhom Vremena, koja ne ide na uštrb literarne validnosti romana. To je, uostalom, jedna od najvećih vrednosnih konstanti vaskolike ostrvske, i uopšte anglosaksonske književnosti: govor o Velikim Životnim Istinama na naizgled lak način, običnim jezikom, common sense oplemenjen autentičnom Emotivnošću, bez "slovenskog" slinjenja i bijenja u grudi (ili bogotražiteljske jurodivosti-na-prazno), uz mnogo (samo)ironije i humora. I u tome je najsnažnija kopča ovakvih dela s jednom impresivnom tradicijom.
Teofil Pančić
01.01.00
Blic
22.05.2000.
Kako napisati komercijalnu, ali ne i banalnu, pop-melodramu? Jedan od valjanih odgovora na to pitanje, u svojoj drugoj knjizi daje Englez Nik Hornby ( 1957 ), tvorac popularnog fudbalskog romana "Stadionska groznica". Katalogizovanje bendova, pop-žanrova i sl. ovde nije izvedeno uprazno, ili tek kao prečica za oslikavanje atmosfere - kako to ume da bude u srodnim štivima. Pa, neki likovi romana su članovi bendova, glavni junak , 35-godišnji Rod, vlasnik je muzičke prodavnice u Londonu, a njegovo beskrajno ispisivanje različitih ( ne samo muzičkih ) top-lista nije dato kao puka pop-ikona. Njime se, između ostalog, postiže i beg od krize identiteta, pokušaj da se iznova, s izmenjenom optikom , osmotri vlastiti vrh, te eskapizam kakav, recimo, pripovedaču Čarlsa Bukovskog pruža viski. Ako bi taj deo priče mogao da isključi jedan deo publike (ali da uključi drugi), onda je onaj melodramski namenjen svima. Čak, Hornbi ne izbegava da nasrne na najopštija mesta priče o ljubavi , ali ni da uroni u njene niže slojeve. Tu već ne govorimo o Bukovskom, - nije reč o prljavom seksu i sl., nego o lukavstvu u vezi, bezgraničnosti muške sujete , koja shvata i one najintimnije relacije kao vid borbe. Hornbi pri tom esejistički usporava radnju, čime - kao i vešto umetnutim anketama (o ženama), tekstovima (poput onih iz rubrike "Slobodno vreme" isl), i nelagodom zbog tehnologizacije - podseća na Daglasa Koplanda. Tako da, s obzirom na primenjeni stvarnosni postupak, ova knjiga pruža više nego zanimljiv ostrvski odgovor na dva bitna trenda američke književnosti 80-ih, tj. 90-ih, na minimalizam odnosno pismo generacije X. Iako možda drugačije izgleda, dobro je što Vesna Milinčić nije prevela i naslov knjige. Zaista, ovim su pokriveni pop-tematika (hi-fidelity: hi-fi) i stvarnosni prozni postupak ("visoka vernost" - u opisivanju sveta). Opet, njime je ironično podvučen promiskuitet glavnog junaka, i ne samo njega. Kakva korist od naslova!!
