Leksikon istorije pedagogije srpskog naroda

17.11.12 Danas

U prikazu ovog dela valja istaći nekolike činjenice. Prvo, Nedeljko Trnavac se dokazao kao autor vrednih knjiga - Azbučnika i tipologije poznatih školskih institucija i Školske pedagogije, što govori da je iskusan u proučavanju, oblikovanju i prezentovanju vrednih pedagoških dela. Drugo, pedagoška i kulturna vrednost istorije obrazovanja je nesporna, jer „ništa ne pruža više optimizma u vaspitnom radu od saznanja da se stvari u obrazovanju tokom vremena intezivno menjaju“ (Brajan Simon, britanski istoričar pedagogije).
Treće, ona je nezaobilazni deo obrazovanja i stručnog usavršavanja pedagoga i nastavnika uopšte, i služi unapređivanju obrazovne teorije i prakse.
Ova potreba se često zapostavlja delom zbog neshvatanja njenog značaja, a delom zbog nedostatka odgovarajuće literature, a Trnavčev Leksikon istorije pedagogije srpskog narodaizlazi u susret toj potrebi i znatno obogaćuje našu literaturu iz istorije pedagogije.
Ovaj leksikon nije samo staleška knjiga, nego će dobro doći svima koji su zainteresovani za vaspitnu delatnost. Da navedemo da je Lav Tolstoj, pre osnivanja svoje Jasnopoljanske škole, čitao tekstove iz istorije pedagogije, da se Svetozar Marković, pišući o problemima ondašnjeg vaspitanja u nas, oslanjao na „Istoriju pedagogije“ Milana Đ. Milićevića iz 1871. godine.
Ambicije autora, koje je on veoma dobro ostvario, nisu bile usko staleške, jer on kaže da su ‘’škole i prosveta u središtu svake nacionalne kulture, pa je i nacionalna istorija pedagogije u središtu nacionalnog sistema koji brine o očuvanju i širenju te kulture’’. Zato je njegov Leksikon kulturna istorija srpskog obrazovanja i blizak je koncepciji razvijenoj u poslednje dve decenije u Evropi i SAD, u kojoj akcenat nije na ranije dominantnoj socijalnoj, nego je težište na kulturnoj istoriji obrazovanja. Pedagoški fenomeni se proučavaju u širem društvenom kontekstu, a vaspitanje se ne posmatra kao instrument u službi socijalne reprodukcije, već iz istorijske perspektive pojedinaca, grupa, nacija, profesija i naučno-teorijskih pravaca. Ta širina u zahvatu problematike je bitan kvalitet Leksikona, jer omogućava da se na fonu društvene istorije Srba istakne značaj pedagoškog rada u formiranju nacionalne kulture. Zato je ovo delo važan naučni doprinos ne samo istoriografiji pedagogije, nego i našoj kulturnoj istoriji.
Autor je u Leksikonu, kroz odrednice, dao bogat mozaik pojmova, termina, događaja, institucija, ličnosti, izvora i literature iz nacionalne istorije pedagogije tako da sve to deluje kao raznovrsna etnopedagoška vrednost. Na stranicama ove dragocene knjige su najvažniji podaci i ocene o najznačajnijim srpskim prosvetiteljima, pedagozima, ministrima prosvete, rektorima univerziteta, zapaženim učiteljima, profesorima, sveštenicima, dobročiniteljima...
Izvornost i pouzdana dokumentarnost su važna odlika Leksikona: u svakoj odrednici se iznose činjenice i podaci, i na osnovu njih slede pouzdane zaključne ocene. Osmišljenost koncepcije, svestranost u proučavanju činjeničnog materijala, tanana analitičnost, sigurna potkrepljenost sudova, zanimljivost, jezičko-stilska sažetost i čistota čine ovo delo značajnim događajem u srpskoj pedagoškoj istoriografiji. Autor je ubedljivo pokazao sve bogatstvo našeg pedagoškog nasleđa i dao vredan prilog fondu nacionalne pedagoške literature.

Prof. dr Nataša Vujisić, Prof. dr Nada Vilotijević