01.01.00
Danas
24.09.2000.
Neke macke idu u raj
(Samizdat, Free B92, Beograd 2000)
Udaljeni glasovi: Ana Ristovic
Carls Simic bez obzira na to sto neko veruje da je pravi poznavalac odredene vrste knjizevnosti, ispostavice se da dobra antologija poezije moze da mu otvori oci. Za to, naravno, pre mozemo da zahvalimo cudljivom ukusu njenog priredjivaca nego nekoj opste prihvacenoj ideji poezije ili takozvanim objektivnim knjizevnim kriterijumima. Od priredjivaca se upravo i ocekuje da nas iznenadi i ukaze na ono sto je najoriginalnije, najnezaboravnije u nekom periodu. Kao i drugi citaoci, sa vecinom mojih omiljenih svetskih pesnika prvi put sam se susreo u antologijama. U knjizari ili biblioteci, prelistao bih nekoliko stranica, bacio oko na nekoliko pesama, dok me ne bi sasvim osvojile; ne bih bio u stanju da prestanem s citanjem, cak ni kada mi ime autora ne bi ista znacilo. Dakako, razliciti su nacini kojima pesnik pribegava da bi zaveo citaoca.
Moze biti da ga privlaci bas nesvakidasnja tema pesme; ili je, moguce, rec o pesnikovoj masti koja nas preplavljuje neocekivanim, i ocaravajucim analogijama; ili je, mozda, glas poete toliko intiman da citalac oseca kao da mu se pesnik licno obraca; ili su, moze biti, pesnicke usi do te mere osetljive na nijanse zvuka i konotacija reci da citalac ima utisak kako prvi put cuje isti onaj jezik koji inace svakodnevno koristi. Mozda postoji jos nekoliko razloga koje sam zaboravio da pomenem, ali tu je, na primer, pesma Katalin Ladik iz antologije "Macke ne idu u raj" koja ce svakoga, garantovano, naterati da je stalno iznova procitava.
Sedi na smedjem panju
Poluotvorenih usta, u ruci joj ogledalo,
mazi samu sebe. U drugoj
gusenica pod slapom toplih cipki.
Zna vec sta nedostaje nervoznim
vrapcima, vrapcijem gnezdu
medj butinama.
Antologicarka: Radmila Lazic
Ovidiju i Katulu bi se ova pesma svidela, kao i Sapfi. Sto je za ocekivati. Davno pre Frojda oni su shvatili ulogu erotike u ljudskom iskustvu. Njihova poezija erotizuje jezik. Takodje su cenili komicni aspekt seksa. Sapfa je u sedmom veku pre nase ere pronasla jednu vrstu intimne lirike koju odlikuje upravo suprotstavljenost privatnosti kolektivnom etosu. Ta vrsta pesme je i dalje iritirajuca svugde u svetu. Mladi druskan u Kanzasu koji opeva izlezavanje po prerijskoj travi, dok gledas letnje zvezde i brine o svom ljubavnom zivotu, samo je jedan od mnogih Sapfinih potomaka. Imajuci to na umu, nikad nisam mogao da dokucim odakle potice prezir koji neki pesnici muskog roda gaje prema svojim zenskim rivalkama. Sigurno ne zbog toga sto mi muskarci sastavljamo epske pesme ili sto i sama pomisao na to da je pojedinac, a ne njegovo pleme, centar kosmickog delanja jos uvek predstavlja skandal.
Prorocanstvo: Ljiljana Djurdjic
Ne, vekovima muskarci pisu kao zene, a zene kao muskarci. Umesto epske pesnicke mesavine istorije i mita, lirske pesme nam pruzaju jednu vrstu nezvanicne istorije covecanstva, ono sto se u velikoj shemi stvari smatra nevaznim dogadjajima. Takva poezija zeli da iskusi patnju onih koji su zahvaceni tockovima istorije. U srcu ovih pesama je usamljena jedinka koja placa ceh te ludosti, fascinacije zlocinom i vlascu od strane nekih njenih muskih sugradjana. Njihove teme su domaci raj i pakao, satiruci dnevni posao sa svim brigama i nevoljama i nacin na koji cak i taj privatni zivot odrazava ludilo vremena. Ova antologija pruza za to mnostvo primera. Navescu samo pesmu Jelene Lengold:
On mi je priznao da nocu zatvara macku u lift.
Krici njeni, ocajni, besni,
udaranje u zidove, a najvise divlji mjauk,
podseca ga, kaze, na mene.
Citavu dugu noc mirna plava zenica kraj njega spava.
On slusa: macka u liftu, vec luda,
glavom se zalece u staklo
kandzom raspara sebi kozu besna zver
vristi dzungla niz kicmu nakostresenu
glavom u zid, sitnim kostima Sape ravno u zid!
I tacno onda kad macka ispusta poslednji strasni jauk
on u mraku zadrhti, krisom, pod jorganom.
Rano u zoru, pre svih, moj voljeni vuce me za mrtvi rep
I baca na djubriste.
Dok cita neku antologiju, svako pravi vlastiti uzi izbor od par tuceta pesama. Pocev od Mirjane Stefanovic, imao sam zadovoljstvo da otkrijem jedan broj pesnikinja cija imena sam mozda cuo, cak i citao, ali nisam imao jasnu predstavu o njihovom opusu. Pored cudesne Katalin Ladik, veoma su mi se dopale neke pesme Judite Salgo, Mirjane Bozin, Tatjane Cvejin, Snezane Minic, Danice Vukicevic. Omiljene pesnikinje iz ove knjige pak, vec sam od ranije upoznao i, u nekoliko slucajeva, vec prevodio na engleski. To su Radmila Lazic, Nina Zivancevic, Jelena Lengold, Ljiljana Djurdjic, Marija Knezevic i Ana Ristovic, od kojih vecina ima za sobom impresivno delo. Tuzna je cinjenica i mala uteha ljudima koji su patili i bespotrebno umirali u ogromnom broju, da su jedine vredne stvari koje ostaju iza tragicnih perioda istorije tek nekoliko knjizevnih ostvarenja.
Hocu da kazem da jedna pesma Ahmatove ili Mandeljstama vredi mnogo vise od sabranih dela Lenjina i Staljina i svega sto je napisano u Rusiji tih godina. Ako vas zanima kakve to veze ima sa Srbijom, nabavite ovu finu antologiju i pogledajte koliko istine vam moze reci jedna tanana mala pesma. sa engleskog
***********************
Politika
26.08.2000.
Pesničke antologije
Poetika prestupa
Radmila Lazić: "Mačke ne idu u raj" (antologija savremene ženske poezije), "Samizdat Free B 92", Beograd, 2000.
Istaknuta srpska pesnikinja Radmila Lazić (1949) poduhvatila se jednog pionirskog, preko potrebnog, ali u mnogo čemu delikatnog i rizičnog poduhvata: priređivanja, odnosno sastavljanja i pisanja predgovora prve antologije ženske poezije u nas. Posao je bio tim teži što je u ovom slučaju očigledno reč o autorskom projektu, koji mora imati jak vlastiti poetički i antologičarski alibi i onda kada čitaoca ostavlja u jasnoj nedoumici ne samo kada je reč o izboru pesnikinja i njihovih (očekivalo bi se) reprezentativnih pesama već i prilikom određenja i eksplikacije termina "ženska poezija".
Motivacija i autorkine antologičarske namere su, međutim, neskrivene: ona, naime, želi najpre da "revalorizuje mesto ženske poezije u okviru naše savremene književnosti", jer smatra da kod nas postoji "autentično žensko stvaralaštvo" koje je zasnovano na specifično ženskom pogledu na svet, da bi se iz te perspektive mogao tumačiti i vrednovati. I štaviše, na taj način autorka želi neposredan uticaj na menjanje književnog ukusa u "izrazito patrijarhalnoj i ginofobičnoj kulturi Srbije".
Različiti modeli pevanja
U tom smislu, Lazićeva nedvosmisleno napominje da njena antologija nije nikakva panorama celokupne poezije koju pišu žene na ovim prostorima, već se odabira segment od poslednje tri decenije (da li su slučajne te generacijske podudarnosti, s obzirom da je pesnikinja sama napravila izbor iz svog pesničkog opusa), koji je po njenom mišljenju najvitalniji i najkvalitetniji. Da podsetimo: uključeno je ukupno dvadeset pesnikinja, počev od Mirjane Stefanović, preko Judite Šalgo i Katalin Ladik, Ljiljane Đurđić, Marije Šimoković, Tatjane Cvejin, Radmile Lazić, Mirjane Božin, Ivane Milankov, Biljane Jovanović, Nine Živančević, Gordane Ćirijanić, Snežane Minić, Danice Vukićević, Jelene Lengold, Marije Midžović, Dubravke Đurić, Jasne Manjulov, Marije Knežević, Jelene Marinkov i najmlađe Ane Ristović (1972). Autorka takođe podvlači da ova knjiga zapravo i nije antologija u klasičnom smislu reči - ona je na prvom mestu promocija pesnikinja "određene provenijencije", antologija različitih poetskih praksi i modela pevanja, jedinstvenih autorskih ličnosti, ali takođe nije ni antologija tzv. ženskog pisma.
Pošto je negativnim pojmovima odredila šta njena antologija nije, R. Lazić čitaocu pojašnjava koji su kriterijumi bili validni za ovakav izbor i opredeljenje za određeno tumačenje pojma "ženska poezija", koji autorka poima pozivajući se na obimnu angloameričku feminističku teoriju, po kojoj je stvaralaštvo žena utemeljeno u pojmu roda, a ne pola, što podrazumeva niz "socijalnih, kulturnih i psiholoških konstrukcija nametnutih biološko- polnoj razlici". Iz ovoga sledi da je ženska poezija subverzivna sama po sebi, jer teži da raskine i podrije tradicionalne, logocentrične pretpostavke muškog sveta - ona to ne čini ideološki otvoreno, već literarnim sredstvima, postupcima ironizacije, travestije, groteske, izborom i drugačijim tretiranjem pojedinih intrigantnih tema.
Tu mislimo na tradicionalistički položaj mekog, lirskog ženskog subjekta, kao večito ženskog i platonistički apstraktnog, detabuiziranje polnosti, desakralizovanog odnosa prema Poeziji i Pesniku, odnosno činu pisanja poezije, urbane motive i savremeni govor koji se svesno prerušava u niz idiolekata, odbacivanje neoromantičarskog i neosimbolističkog nasleđa koje je prema Lazićevoj preovladalo upravo sedamdesetih godina, otklon od svake folklorizacije, arhaizacije, nacionalnoistorijske problematike, ispitivanje jezičkih i formalnih strategija koje simbolički ovaploćuju žudnju, telo i različite doživljaje vlastitog identiteta i psihoseksualnih odnosa prema sebi i suprotnom polu, razlike u percepciji sveta, pesničkoj slici, itd.
Žensko i muško
Kod gotovo svih pomenutih pesnikinja zaista možemo uočiti pobrojane odlike, i Lazićeva ih ubedljivo tumači, kako u predgovoru, tako i u predstavljanju specifičnosti poetičkih portreta pobrojanih pesnikinja, osobito kada su u pitanju autorke koje se, poput naše antologičarke, afirmišu sedamdesetih i osamdesetih godina (M. Stefanović, J. Šalgo, K. Ladik, M. Božin, Lj. Đurđić, I. Milankova, mlađe G. Ćirjanić, J. Lengold, D. Vukićević, J. Manjulov, te osobita naklonost prema pesništvu M. Midžović).
Problem je u tome što su autorkin pojam "poetika prestupa" i pobrojani postupci kojima se većina pesnikinja služi opšte mesto upravo poetike sedamdesetih, pa i (post)moderne poezije, kada se raskida sa različitim formama tradicionalizma, uključujući i poetsku artikulaciju žene. U tom smislu, provokativni i estetski relevantni opusi pojedinih pesnikinja ove antologije mogli su se porediti sa odgovarajućom "muškom poezijom" koja afirmiše upravo one odlike što im garantuje preokretanje kanonizovanih vrednosti i uspostavljanje jednog drugačijeg poetskog koda koji takođe u mnogo čemu odbacuje "falocentričnu" poziciju subjekta i sveta (M. Petrović, N. Tadić, u jednom delu pesništva D. Smiljanić, B. Milanović, D. Novaković, M. Maksimović, S. Zubanović, M. Magarašević, izvesno N. Vasović, R. Livada, N. Vujčić, M. Đorđević, D. J. Danilov, V. Karanović, M. Komadina, N. Milošević, Z. Đerić, N. Jovanović i mnogi drugi).
Iz te perspektive, čitalac ove izuzetne knjige ipak će osetiti potrebu još za nekim pitanjima, na primer: ako već afirmiše M. Šimoković kao "autentičnu liričarku", ili podvlači specifičan "ženski" filing za konkretno, predmetno, kamerno recimo J. Manjulov, zašto u potpunosti odbacuje poeziju D. Urošević, T. Kragujević, ali i Zlate Kocić ili Divne Vuksanović? R. Lazić "ženskoj poeziji" odriče metafizičnost i univerzalnost, ali na osnovu kojih kriterijuma će muški čitalac razumeti i izvesti određene vrednosne zaključke s obzirom na "drugojačijost" vlastitoga pola i roda? Na koji način, sada iz obrnute perspektive, mi poimamo i duboko osećamo poeziju izvesnih pesnika? Zbog čega žena ne može imati takođe specifično, bitno drugačije osećanje i doživljaj smrti, odnosa prema Bogu, vremenu (D. Maksimović, "Nemam više vremena"), a zašto da ne i prema nacionalnoj, kulturološkoj ili mitskoj problematici?
Na ta pitanja odgovore nećemo dobiti, jer ironična aluzija V. Vulf po kojoj je antologija dobila ime računa samo sa jednim, doduše u mnogo čemu radikalnim pogledom na svijet. Ali ovo nije "crno-bijeli svet", već jednako ženski i muški svet, u kojem je tajna onog Drugog uvek pretpostavka suštinske različitosti, i predrasuda, kao i saglasnosti. U životu, baš kao i u poeziji.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
01.01.00
Vreme
03.06.2000.
Knjige: Mačke ne idu u raj
Šta fali paklu
Ako je ova knjiga neka vrsta ženskog "pakla" u kojem završavaju "mačke koje ne idu u raj", onda je to dobro društvo i gledano samo iz tog ugla čovek bi mogao da se zapita šta fali paklu
Ako nas jednog dana - uprkos tome kako danas živimo, svi se ipak nadamo da to ne mora biti sasvim uskoro - na ulazu u raj dočeka lice svete Petre, što bi bio znak potpunog trijumfa feminizma i političke korektnosti neba da posle tolikih vekova odmeni svetog Petra i muško odlučivanje o raju zameni ženskim, bolje bi bilo da već ovde, u ovom životu steknemo neke zasluge, da se pripremimo za promene u uređenju neba. I eto, sa osmehom na licu i neskrivenim zadovoljstvom valja pohitati da se na kontu u koji se upisuju kritike ženskih književnih stvari doda pohvala namenjena knjizi Mačke ne idu u raj. U Antologiji ženske poezije (Radmila Lazić: Mačke ne idu u raj. Antologija savremene ženske poezije, Beograd, Samizdat FreeB292, 2000), koja se pojavila ovih dana, energična i delatna Radmila Lazić prikupila je odabrane pesme dvadeset i jedne savremene pesnikinje, uključujući diskretno, sa merom, i samu sebe. Posle zbirki pesama Istorija melanholije i Priče i druge pesme, koje su sa razlogom bile lepo primljene, Radmila Lazić se poduhvatila da obavi jedan važan književnokritički posao. Pisac ovih redova neće kriti da i sam već dosta dugo pravi jednu "žensku" knjigu proze i razmišlja o prevrednovanju uloge žena pisaca u srpskoj književnosti, pa je i po toj liniji kritičkog i književnoistorijskog interesovanja bio posebno zadovoljan što je ovakav izbor ugledao svetlo dana.
"ŽENSKA POEZIJA": Balkanski muškarci veruju da znaju šta su žene i kako treba sa njima, a balkanska kritika takođe misli da zna šta su žene pisci, ali ne zna šta bi sa njima; sa pesnikinjama najradije ne bi ništa. Jefimija i Desanka, to još može, Isidora je nekako prihvaćena, Svetlanu Velmar-Janković i Vidu Ognjenović je čak i zavolela, diskretnoj Milici Mićić-Dimoskoj ume da doturi i neku nagradu, a u ponekom retku istorije književnosti spomenuće se Milica Stojadinović Srpkinja i Vukova baba-Živana, Draga Dejanović i Danica Marković, Jela Spiridonović-Savić ili Anica Savić-Rebac, ali će sve ostati daleko od najvažnijih književnih tokova. Zato je ova antologija "ženske poezije" došla u pravi čas da u posvemašnjem neredu i duhovnom klonuću prišapne savremenom čitaocu kako su tu Mirjana Stefanović, Judita Šalgo, Katalin Ladik, Ljiljana Đurđić, Marija Šimoković, Tatjana Cvejin, Radmila Lazić, Mirjana Božin, Ivana Milankova, Biljana Jovanović, Nina Živančević, Gordana Ćirjanić, Snežana Minić, Danica Vukićević, Jelena Lengold, Marija Midžović, Dubravka Đurić, Jasna Manjulov, Marija Knežević, Jelena Marinkov i Ana Ristović.
U tom lepom bokoru imena nije teško prepoznati dobro zaokružen izbor koji određuje moderno/postmoderno pesništvo.
Tako se na jedno od osnovnih pitanja antologije već vidi pozitivan odgovor, a to je da se u njoj jasno prepoznaje jedan pesnički i čitalački senzibilitet. Predgovor koji bi trebalo da ga odredi i predstavi, međutim, iako je vrlo dobro napisan, promišljeno i sa smislom za savremene teme, ipak je suviše uopšten i fragmentaran. Ima razloga Radmila Lazić da ga oprezno i blago formuliše, jer će njen poduhvat i ovako najverovatnije pratiti muška indiferentnost ili laka podsmešljivost, pa zaista ne treba dodatno izazivati bratiju, "pisce, pesnike i ostalu menažeriju". Uprkos tome, bilo bi od veće koristi izoštriti kritičku sliku i tačnije odrediti književnoistorijske koordinate: bez takve obrade antologije uvek ostaju suviše podređene volji onoga ko ih pravi, a ne slici koju i drugi lako i brzo mogu da provere, koriguju i usvoje.
DOBRO DRUŠTVO: Svaka antologija mora nešto da hoće, to nije bezazlen književni žanr, pa nije ni knjiga Mačke ne idu u raj. Ukoliko je krug ukusa nešto pozitivno, onda je ono što ostaje izvan njega negacija koja se ovaj put sručila - da li sasvim opravdano - na primer na Tanju Kragujević, Darinku Jevrić, Zlatu Kocić ili, recimo, na Danicu Vuksanović, Dejanu Nikolić i jedan krug novih imena iz edicija Matice srpske i Pegaza, među kojima ima nekoliko odličnih pesničkih početaka; moglo se otići jedan korak dalje od već potvrđene vrednosti poezije Ane Ristović. Radmila Lazić je zapravo odbacila poeziju okrenutu mitu, tradiciji i kulturi koja se ne dovodi u pitanje. Antologija zbog toga svakako pokazuje izoštren vrednosni stav, ali se u već suženom polju izbora odriče potpunijeg predstavljanja. Da bi to bilo sasvim opravdano morale bi odabrane pesme biti zaista antologijske, ali to čak ni sama Radmila Lazić ne tvrdi.
Ipak, mnogo je važnije da u knjizi nema onoga čemu tu i nije mesto. Ako je ova knjiga neka vrsta ženskog "pakla" u kojem završavaju "mačke koje ne idu u raj", onda je to dobro društvo i gledano samo iz tog ugla čovek bi mogao da se zapita šta fali paklu? Ali, ne lezi vraže, uvek ima neka teška i neprijatna istina koju valja reći. Nije sasvim slučajno što je dobar deo ženske poezije ostao po strani, to nije samo stvar tuđeg čitanja nego i sopstvenog pozicioniranja. Teško je nadoknaditi propušteni udeo u književnoj istoriji. Napokon, kada bi neko bio dovoljno veliki cinik, mogao bi veoma dobronamernog čitaoca ove antologije da pita, kada sklopi korice, koje je pesme zapamtio? Nije samo stvar vrednosti što njih nema tako mnogo, već često nedovoljno izrazit simbolički materijal pronalazi pesnički izraz koji ga dodatno destabilizuje.
SKRIVENE ZAMKE: Nisu sve kulture iste, pa ni u srpskoj kulturi ne može da se bez dodatnih poteškoća uspostavi poredak stvari sličan nekim drugim, srećnijim i razvijenijim sredinama; pre toga mora se raditi na razvoju i širenju te kulture. Da li su se srpske pesnikinje na tom važnom polju dovoljno potrudile, ili je čitanje njihove poezije ostalo stvar intimne naklonosti i književnog senzibiliteta, ali ne i u jednoj kulturiobavezne lektire? Mačke koje ne idu u raj bi zato mogle da stignu u srpsku kuturu ili, još pre, da budu izazov jednom doslednom prevrednovanju ženske poezije. U tome ima mnogo skrivenih zamki. Jedna je čak i redosled po starosti, kao što je Radmila Lazić nanizala pesnikinje. Takvo "starešinstvo" ne samo da je u suprotnosti sa poetičkim razlikama, nego je trag muške "brige" ko je stariji, ko dolazi ranije, ko je bio prvi. Sa druge strane, odsustvo kritičkog govora o odabranoj i neodabranoj poeziji zapravo tiho izneverava domet ove vredne knjige. Tek bi se u iskrenosti obračuna sa sopstvenim ukusom, polom, interesovanjem, pogledom na svet i umećem stiha otvorilo ono polje u kojem vrednosti ženske poezije mogu da pronađu svoje mesto izmedu tudeg pesničkog "hleba i jezika".
Aleksandar Jerkov
01.01.00
Danas
25.05.2000.
Savremena zenska poezija
Antologija savremene zenske poezije "Macke ne idu u raj" (priredjivac Radmila Lazic, izdavac: Samizdat FreeB92), predstavljena je juce u Medija centru. Govorili su Biljana Dojcinovic-Nesic, Mirjana Stefanovic i Radmila Lazic, koja je predstavljajuci antologiju rekla da je u antologiji prikazano "stvaralastvo 21 pesnikinje (rodjenih izmedju 1939. i 1970. godine, razlicitog autorskog identiteta), izrazitih autorskih licnosti koje su izasle iz zatocenistva stereotipa kako o zenskom pisanju, tako i o univerzalnosti pisma. U pitanju je prezentacija one zenske poezije koja raskida sa tradicionalistickim nacinom izrazavanja, sa konzervativnim misljenjem i sa patrijarhalnim pogledom na svet. To je poezija modernog, urbanog senzibiliteta, cija je norma pesnickog jezika savremeni govor.
Biljana Dojcinovic-Nesic je rekla da je citanje ove knjige "uzbudljiva avantura koja od citaoca zahteva da se otvori pred novim dozivljajem sveta", dok je Mirjana Stefanovic, stavljajuci knjigu u sadasnji kontekst i osvrcuci se na polozaj zene rekla: "Ovde, danas, prostitucija postaje posle privatnog bankarstva jedno od najatraktivnijih zenskih zanimanja - uz rad, uz porodicu, ili kao 1ful tajm dzrob". Nase se devojke masovno nude preko interneta, ocekujuci, ako nista drugo, bar prodaju u kakav-takav brak tamo negde preko grane."
V. M.
