Pisma i govori

13.12.05

USKORO izlaze dve nove knjige Dejana Medakovića, sadašnjeg predsednika Vukove zadužbine. Beogradska "Prosveta" objaviće četvrti tom njegovih "Izabranih srpskih tema", a u novosadskom "Prometeju" izaći će "Josif Drugi i Srbi", u kojoj obrađuje zanimljivu istorijsku i kulturološku temu, koja će, bez sumnje, doneti nove poglede ne samo u srpskoj, nego i u austrijskoj istoriografiji.
- Dugo sam istraživao vreme vladavine Josifa Drugog i primetio sam da u velikoj austrijskoj literaturi nigde nisu prisutni Srbi. Ta činjenica, najpre me je ojadila. Shvatio sam da to nije u redu, posebno zato što je svuda poznato da je Josif bio veliki zaštitnik Srba. Našao sam mnoga zanimljiva dokumenta koja to potvrđuju.

VREME LUTANjA
Priča se da odustajete od vaših izdavača i da počinjete samostalno da objavljujete knjige?
- To je delimično tačno. Podstakao me je slučaj mog kolege Vasilija Krestića koji je napravio jednu izuzetno značajnu knjigu. Nije mogao da nađe novac da je objavi. Gde god se obratio, naišao je na zatvorena vrata. Palo mi je na pamet, da mi, njegovi prijatelji sakupimo pare, jer se ta knjiga, koja je veoma značajna za nauku, mora objaviti. Nedavno mi je javio da se, ipak, nekako snašao. Inače, odmah posle oslobođenja, 1946, neko vreme sam radio kao novinar u listiću koji se zvao "Savez zemljoradničkih zadruga". Sa honorarom koji sam dobio, sam sam, te godine, finansirao svoju zbirku pesama "Motivi". To je bila prva privatna zbirka u Srbiji, drugu je objavio moj školski drug Borislav Mihailović Mihiz. Dugo vremena posle toga, bile su to jedine privatne zbirke u našoj zemlji.

Mislite li da su danas književne nagrade znak priznanja dobitniku ili podvala onima koji im aplaudiraju?
- Prvo što mislim o književnim nagradama je da su one jednim delom kompromitovane. Uvek zbog žirija. Dakle, autor piše koliko može bolje i napisao je šta je umeo. Očigledne su zloupotrebe i nameštaljke kod dodeljivanja nagrade. Članovi žirija se, uglavnom, ne menjaju. Vrte se isti ljudi. Postoji jedna kompromitovana organizacija za dodelu nagrada. Lično zameram to što članovi beogradskih žirija najčešće zanemaruju ono što se dešava u tzv. provinciji. Imamo vrlo ozbiljne književne pojave u unutrašnjosti. Ne može Beograd danas biti odgovoran za sve književno stvaranje u Srbiji. To je apsurdno. Žiriji često deluju užireno, kao da su ti ljudi pretplaćeni na ta mesta i kao da niko drugi, osim njih, ne može da bude tamo. Dodeljuju se nagrade knjigama koje po ozbiljnom sudu ne bi mogle da izdrže nekog "Andrića" ili "NIN-a". Kad se objave imena članova pojedinih žirija, mnogi već odmahuju rukom, jer znaju u kom smeru će ići nagrada.

Da li naši pisci dovoljno čitaju?
- Imao sam čast da poznajem jednu veliku osobu, Isidoru Sekulić, koja je bila veliki čitač. Jedan dobar deo naših pisaca, moram se oprezno izraziti, nije jače obrazovan. To se može zaključiti po njihovom ponašanju, ispadima, po mnogo čemu drugom. Čitanje zahteva jednu tišinu. Ako imate stalni nemir, materijalni, vi ne možete steći onaj mir Ive Andrića ili Meše Selimovića. Stalno trčimo za nečim i taj nemir nam smanjuje koncentraciju u čitanju.

Gde je greška?
- Nema greške, ni negreške. Jednostavno, ovo je vreme nemira, vreme lutanja, vreme materijalnog. Svake godine treba izbaciti nešto novo, jer ono što je bilo novo prošle godine, već je zastarelo. I nije više u modi,
Slaba Evropa

U ovom nemirnom vremenu, čega se najviše plašite?
- Imam svoju filozofiju mira. Nemam taj grčeviti odnos prema životu i ne mislim da će nastupiti potop, ako me ne bude. Ne mislim da sam heroj. U vreme bombardovanja 1944. sedeo sam u muzeju svestan da može svašta da se dogodi. I kad su nas poslednji put bombardovali, svakodnevno sam išao u SANU. Smatrao sam da je moja dužnost da budem primer ostalim činovnicima i kolegama.

Većina ljudi veruje u kosmičku pravdu, a drugi sve češće upiru oči u Strazbur. Po vama, kojih je više?
- Hag, Strazbur i sve te međunarodne organizacije su krajnje dubiozne. Nažalost, nalazimo se daleko, daleko, od jednog jedinstva Evrope. Lično žalim zbog toga. Bez Rusije nema Evrope. Živimo u situaciji poremećene ravnoteže straha. Ravnoteža straha je nastala posle Drugog svetskog rata, kada su kao supersila ostale Rusija i Amerika. Padom Berlinskog zida ravnoteža je poremećena. Rusi su pali na kolena, pukli po svim šavovima koji su bili slabi. Došla je velika zabluda zvana Jeljcin i Gorbačov. Ona je htela da uvede demokratiju u zemlju koja je imala tradiciju i razvoj. To je, naravno, puklo. Amerika, sa svojom globalnom politikom, ostala je kao jedina supersila. Najkulturniji i najpametniji deo sveta - Evropa je slaba. Biće velikih potresa. Ja ih, naravno, neću doživeti, vi hoćete i setićete se ovog našeg razgovora.
Mnogi se navodno bore za dobro naroda. Kako objašnjavate činjenicu da su takvi "borci" uglavnom punih džepova...- To je velika tragedija za bilo koju ideologiju koja nastupa pod zastavama narodnog boljitka. Opasni su posrednici, kao što je opasan loš sveštenik kao veza između vernika i Boga. Ovi brojni posrednici su se ugnezdili i dobro žive. To je vrlo povezana klasa ratnih profitera koji pripadaju sadašnjoj opoziciji ili nekadašnjoj vlasti ili sadašnjoj vlasti. Njih lako prepoznajemo po odelu, po ponašanju, po bahatosti. Korupcija je kao rak. Ono što me dovodi do očajanja je to što uporno u televizijske emisije dovlače zloglasne ljude iz ranijih režima, zloglasne političare i što je najgore, ljude koji nemaju kredit kod naroda. Televizije skupljaju takve brodolomnike i u narodu stvaraju sliku da su oni još neki faktor.

Dragana MATOVIĆ