Putovanja s Herodotom

17.05.08 Politika

Ima neka tajna u privlačnosti atlasa i mapa, u potrebi da se putuje, posmatra i spozna svet. Šta je loše u toj iluziji imaginarnog? Naprotiv. Kada se i fizički i vremenski prekorače granice sopstvene zemlje, lutanja svetom podsećaju na lutanja istorijom. Kao u Herodotovim zapisima, u njegovoj Istoriji, lutanja su zamrznuti kadrovi ljudske prošlosti. Upravo, prekoračenjem granice, putovanjem sa saputnikom/sapatnikom Herodotom, započinje svoju reportažu-roman, autobiografsko-istorijsko štivo Rišard Kapušćinjski ( „Putovanje s Herodotom“, izdanje Službenog Glasnika, 2007. u poetski nadahnutom prevodu esejistkinje i polonistkinje Biserke Rajčić).
Ako su Herodotove reportaže zapisi pripovedne istorije, novinarstvo Kapušćinjskog je žanrovski sled u kome literatura – beleži višeslojnost istorije i njenih „istina“. Onih, koje su izvan prostora i vremena.
Valjalo je biti uporno svojeglav, sveobuhvatno nadaren, izgrađenog pristupa materiji o kojoj piše, pa da izjavi: „Pisanje je hepening“. Kada to izusti Kapušćinjski, proglašen novinarom dvadesetog veka, on smelo ukida granicu između novinarstva i književnosti.
Ispisati knjigu kakva je „Putovanje s Herodotom“, bilo je moguće samo ako se govori iz jednog duboko osmišljenog, a skromnog, ljudskog življenja. Onog, koje je postojalo u tadašnjim krhotinama poljske svakodnevnice. Polazeći na put u inostranstvo, Kapušćinjski beleži svoje prvo prekoračenje granica u svojstvu novinara-reportera u listu Zastava mladih. Od urednice dobija pasoš. Onaj za jednokratnu upotrebu. Plus avionsku kartu. I kao simboličan poklon, Herodotovu Istoriju. Čarobnu slagalicu, u kojoj otkriva nešto što je ne samo za njega: otkriće beskraja. Od tada, ovaj grčko-lidijski mešanac, postaje i ostaje njegov duhovni vodič na putovanjima.
Polazeći na to „dugo putovanje u noć“, u svet, on je bio svestan da ne može unapred da zna, koga će tamo da sretne. I kako će kroz sve to da prođe. Putuje kao reporter, po Indiji i Kini, Africi i Aziji. Tragajući za odgovorom na pitanje: „Kako opisati svet?“, koje je svojevremeno, postavljao i sam Herodot, autor ovog dela je postupio po preporuci svog grčkog učitelja. Kapušćinjski neverovatnom erudicijom, mnogo pre multikulturalista i multilingvista, otkriva značaj različitosti svetskih jezika i kultura. Onih civilizacijskih, i onih, nazovi primitivnih. Zatečen u bespuću Indije, bez znanja stranog jezika, on zapisuje: „šta se događa i zbog čega se stidim što ne znam engleski, a ne stidim se što uopšte ne znam hindu, bengali, urdu, tamilski, pendžabi i mnoštvo drugih jezika koji se koriste u toj zemlji? Čime se to Kapušćinjski nadahnjuje? Nije tako loše - beleži on - ako je pola milijarde (ako ne i više) drugih u istoj situaciji u kojoj sam ja. Naše knjige su nedovršene.
A putovanja Kapušćinjskog, kao u dve dimenzije, odvijaju se istovremeno u vremenu (antička Grčka, Persija i Skitija), i u prostoru. Nezaobilazi ni Halikarnas, rodno mesto Herodota, u koje on pristiže brodićem s grčkog ostrva Kos. U lokalnom muzeju podvodne arheologije zadivljen je kolekcijom amfora, ostatkom potopljenog sveta Herodota.
U traganju za preplitanjem, dodirima i spajanjima kultura i istorije, otkrivam u vitrini jedne knjižare, Kovčeg s blagom Ludvika Vincentija Gadomskog. I gle, ta slika, poslužiće kao vizuelni prikaz jedne nove herodotske potrage za izgubljenim. Sa korica zanimljive i tematski srodne knjige, Gradimir Ivanić, pisac i ronilac, u svom Turskom kovčegu (Službeni Glasnik, 2007.) spušta nas na neotkriveno dno. Sredozemlja. Ili Ak Deniza. Kako god! Jer, ronjnenje je silazak u treću dimenziju. A autor, sa zanosom i ushićenjem, započinje svoja putovanja tamo gde ih Kapušćinjski okončava.
U Halikarnasu, današnjem Bodrumu, Ivanić ispisuje svoja herodotska svedočanstva. More je, otkriva nam autor, riznica, kovčeg sa neotkrivenim blagom. Sve je tu. Prve pisane tablice, prve statue. I amfore, čijim otkrićem „u dubokoj, gustoj pomrčini, kao da se nalazimo na dnu mora, na Posejdonovoj gozbi, čiju figuru osvetljavaju boginje“ Kapušćinjski okončava svoje delo. U Muzeju podvodne arheologije.Toliko istorijski izmešanih kultura! I spomenika: likijskih nekropola, helenskih svetilišta i rimskih hramova, vizantisjkih bazilika, citadela i tvrđava Seldžuka. Sve je to u Ivanićevoj knjizi/monografiji znalački isprepleteno. Pod vodom, kao i u svetu, koji je opisao Kapušćinjski putujući s Herodotom.

Mirjana Marinšek Nikolić