Sirijac Lukijan, iz Samosate u Komageni, rođen je oko 120. godine posle Hrista, a umro oko 180. godine; završio je grčku retorsku školu. Na osnovu autobiografskih iskaza, saznajemo da je u četrdesetoj godini napustio retoriku i počeo da sastavlja dijaloge. Čisto retoričku kompoziciju nalazimo, međutim, i u njegovim poznim radovima: Scenski govori i razgovori, na primer, predstavlja neobavezni uvod sastavljen za smotru sofista. Podela Lukijanovih radova na monološke i dijaloške površna je i ne pogađa suštinu njegovih kompleksnih i tematski bogatih kompozicija. Podela na retoričke, kritičke, biografske, pripovedne, dijaloške, mešane i poetske radove - iako relativno uspešno obuhvata složenost Lukijanovog rada kao celine - ne objašnjava sama po sebi prirodu stvaralačkog procesa. Čini se da svako izmeštanje Lukijanovog rada van okvira druge sofistike vodi u nepotpuno razumevanje prirode i cilja umetničkog postupka iza kojeg se krije sam autor. Stoga je bitno istaći dve osnovne smernice koje obuhvataju čitavu zaostavštinu Samarićanina: prvo, svi su njegovi radovi namenjeni javnom izvođenju na muzičkim igrama ili smotrama retora, dakle obraćaju se publici koja posećuje ovakve manifestacije; drugo, njegovoj retorici nije cilj da ubedi, već, kao i dijalozima koji predstavljaju zamenu za poeziju, da poduči i zabavi.