A dan je tako lepo počeo

Izdavač: Novoli

Listam stare, crno-bele fotografije, na jednoj sudija, bela košulja, ogromna, dugačka kragna, šorc, u stvari to su više skraćene pantalone, dugačke crne čarape, neizbežni brkovi, ozbiljan, sprema se da „deli pravdu“, da bude vrhovno božanstvo na terenu, kome igrači neće moći, niti smeti da se obrate, koga će sa strahopoštovanjem gledati. Zatim nailazim na

fotografiju na kojoj je sudija izašao iz sakoa i obukao nešto što bi trebalo da liči na sportsku opremu, ali ta oprema na njemu izgleda smešno, ne pristaje mu, zato što je sudija dežmekast, nazire mu se okrugli stomak ispod dresa, noge su mu jake, stubaste, jednostavno izgleda ogromno, neprikladno za funkciju koju će obavljati na terenu. Brkovi su ponovo tu, oni su simbol ozbiljnosti, strogoće, poštovanja pravila, oni unose mir na teren, oni su garant stabilnosti fudbalskog suđenja tog trenutka. Kod nas je postojao višedecenijski sindrom opstajanja prevaziđenog prototipa figure fudbalskog sudije. Nije bilo bitno da li je to uspešan ili neuspešan, da li je mlad ili star Srednjih godina, bez određenog zanimanja, interesovanja su mu površna (ako ih i ima), poznanstva (s onima sa vrha) prilično bliska, nikada se ne izjašnjava prvi, brzo razmišlja još brže zaključuje, Ako i ima neki talenat vešto ga krije, uvek razmišlja šta će i gde će biti kada završi sudijsku karijeru, i trudi se iz petnih žila da se nikada, baš nikada nikome ne zameri. Da li je to prava slika fudbalskog sudije? Da li javnost, još uvek, sudije vidi i doživljava na taj način? Verujem da možemo, znam da to već i radimo, drugačije. Bez razmišljanja šta će ko da kaže i da li će se to nekome dopasti. Suđenje je misija, povereni zadatak od koga se ne može odstupiti. Neprekinuti niz stvaranja i kreativnosti. Bez imaginacije i talenta nema uspeha, ali iznad svega, bez rada ne može se ni pomišljati na uspeh.

2014; Broširani povez; latinica; 18 cm; 65 str.; 978-86-87515-12-3;