Adrenalin

ović više ne mora da pokazuje svoju snagu ili da nas podseća na velike sportske uspehe zbog kojih je postao šampion, i zato je rešio da se otvori i da iskreno i pošteno ispriča kako se jedan bog lopte menja i nosi sa godinama koje prolaze: bez licemerja, a sa zrelošću i sumnjama koje je morao da nauči i prihvati.

U stalnoj ravnoteži između dva sveta, između adrenalina i balansa, otkriva se jedna priča puna do sada nepoznatih detalja i anegdota, u kojoj se kroz vanserijske podvige provlače strah, nežnost i krhkost, osećanja koja u njemu postoje pored snage, odlučnosti i hrabrosti. Ta osećanja su dečkića iz Rosengorda dovela do vrha sveta, odakle nam sada priča o trenerima, penalima, svlačionicama, protivnicima, fudbalu – ali i o sreći, prijateljstvu i ljubavi.

„Kada sam na terenu, osećanje da sam voljen daje mi neverovatan naboj. Ali čak mi i mržnja daje mnogo. Kada me naljute, idem na još viši nivo: pažljiviji sam, usredsređeniji, snažniji i željniji da nešto dokažem. Kada me mrze, ja sam još bolji. Zbog toga me utakmice kao što su derbiji naročito stimulišu i napune me posebnim adrenalinom koji me još više diže. Ali danas se mnogo bolje kontrolišem nego kada sam bio mlad.

I zbog toga što su mi deca dala mir i ritam koji pre nisam imao. Do rođenja prvog deteta, donosio sam kući i fudbal i sav svoj bes. Posle su se stvari promenile. Vraćao sam se kući, gledao klince i sve zaboravljao. Da, oni su me promenili. Ušli su u moj život i odjednom je fudbal prestao da bude najvažniji. Važno je bilo samo da su oni dobro.“