Agonija!

22.07.07 Danas

Šta spaja mladog Pikasa, nemačko-skandinavski ekspresionizam i britansku školu crteža s kraja 19. veka? Sredinom 2007. godine oni se sreću u Beogradu na prilično, mada ne i potpuno neočekivanom mestu - u stripu. Naime, izdavačka kuća Fabrika knjiga pokrenula je novu ediciju Studiostrip i u njoj su za sada objavljene tri knjige - AGONIJA! Priča o djevojci koja nije znala naći izlaz iz situacije Dunje Janković, Šaka Radovana Popovića i Tajna paukove krvi Aleksandra Opačića. Glavna karakteristika ovih strip albuma za odrasle (i sve one koji se tako osećaju), jeste njihova naglašena likovnost koja često ide na uštrb narativnosti, ali krenimo redom i od početka.
Dunja Janković u svom strip albumu AGONIJA predstavlja tri priče ispričane u prvom licu, o devojci koja se ne snalazi baš najbolje u stvarnom životu, ali zato u stripu i snovima pliva kao riba u moru, kao da je rođena u Malom Lošinju. Prve dve kratke storije urađene su u crno-beloj tehnici, dok je treća u boji. Onirički karakter ovih povesti ogleda se ne samo u zapletu, već i u izabranoj likovnoj tehnici koja najviše liči na dečji crtež. Glavna junakinja će tako u prvoj priči, bežeći od dosade u gradu, završiti u moru sukobljena sa samom sobom. U drugoj priči ona će se naći na ribarskom brodu, na kom će je ribari pretvoriti u sluškinju, a u trećoj će kroz vrlo lično shvaćenu istoriju stripa zaroniti u sopstvenu podsvest. Posebno je zanimljiv izbor strip tradicije u kojoj sebe vidi Dunja Janković. Među likovima posednutim za trpezu u svojevrsnoj aluziji na Tajnu večeru nalaze se, između ostalih, Beti Bup, Popaj, Miki Maus, Pink Panter, Pinokio i Homer Simpson.Šaka Radovana Popovića bazira se na priči SF majstora Filipa K. Dika, ali je od same narativnosti za Popovića mnogo značajnija (s)likovnost kojom nesumnjivo zrači ovaj strip album. Kako sam Popović za sebe kaže, on je četkar, odnosno njegova tehnika ne bazira se na klasičnom pristupu strip crtežu tušem i olovkom, već u svojoj umetnosti on najviše koristi četkicu. Osećaj da su Kirhnerove, Munkove, Frojdove ili Bejkonove figure «oživele», neće napustiti čitaoca sve vreme čitanja ovog mračnog stripa. S obzirom da je za svoju priču izabrao već postojeću Dikovu potku, o sukobu sa stvarnošću androida koji tek nakon saobraćajne nesreće shvata da nije čovek, Popović je morao da joj udahne novi život. On je to učinio koristeći se veoma ekspresivnim nanosima četkicom, kao i zanimljivom sekvencizacijom svoje priče. Na momente, Popović se pokazuje i kao odličan klasičan strip crtač. Kada, na primer, dođe do susreta između Raskala Štajna i njegove prijateljice, strip se odjednom razbistruje, crtež je jasan, iako su i dalje figurizacija i portretizacija podređene osnovnom tonu priče. Ono što se, ipak, ima zameriti ovom izdanju je strahovito sitna tipografija, jer je osnovni narativ, koji ima smisla i težinu, veoma teško pratiti. Ako se išlo na to da se čitalac natera na povećanu pozornost, ovoga puta se, na žalost, otišlo predaleko.
Tajna paukove krvi Aleksandra Opačića je veoma ličan i u sebe zatvoren strip. Gotovo je u potpunosti lišen naracije, a njegovo referentno polje sastoji se skoro isključivo od simbola karakterističnih za sam medij. Čitalac će na pojedinim mestima moći da prepozna znakove i likove poznate iz istorije stripa, i uspeće da shvati da se oni nalaze u nekom odnosu. Mora se priznati da je Opačić čaroban crtač i određene scene, poput umornog Betmena i zaspale Beti Bup zaista zrače neverovatnom emotivnošću. Takođe, u ovom isključivo grafičko-asocijativnom pripovedanju mogu se otkriti tragovi ironije i žudnje za dekonstrukcijom samog medija. Ipak, s obzirom na njenu osnovnu ezoteričnost, teško je poverovati da će ova knjiga imati širu publiku.
Izdavati ovakve stripove pravi je prometejski poduhvat, s obzirom na to da je najverovatnije osuđen na ekonomsku propast. S druge strane, on ukazuje na umetnički i izdavački integritet danas tako redak kod nas, ali i u svetu. Fabrika knjiga hrabro istupa napred s jasnom izdavačkom politikom, lišenom isključivosti materijalnog interesa. U njoj nema mesta za kompromise i to zaslužuje svako poštovanje.

Vladimir Arsenić