Alahove kćeri

08.05.13

Večernje novosti, 08.05.2013

Nedim Gursel: Nema štete od knjiga

B. ĐORĐEVIĆ Turski pisac: Nedim Gursel, autor romana "Alahove kćeri", nedavno objavljenog na srpskom. Optužili su me da sam uvredio i ponizio religiozna osećanja nacije

TAMO gde ne postoji sloboda misli i izražavanja nije moguća ni kreativnost, ni stvaralaštvo. Knjige ne nanose štetu. Čitalac treba da ima slobodu da ih pročita, ali nikako nije ispravno da vlast zabranjuje bilo koju vrstu pisanja - kaže za "Novosti" Nedim Gursel, istaknuti turski pisac i intelektualac, koji godinama živi i radi u Parizu, gde predaje tursku književnost na Visokoj školi za orijentalne jezike.

U Beogradu je bio gost izdavača "Geopoetike", koja mu je objavila roman "Alahove kćeri", u prevodu Mirjane Marinković. U Turskoj je kao pisac već tri puta izvođen pred sud, po tri različita člana krivičnog zakona. Dve knjige bile su mu zabranjene posle vojnog udara 12. septembra 1980.
- Knjiga "Leto koje je dugo trajalo" doživela je oštre reakcije zato što je kritikovala vojsku, i imao sam proces na vojnom sudu. Roman "Prva žena" bio je pred sudom zbog erotičnosti i lascivnosti. Potom je završen taj period vojnih pučeva u Turskoj. Mislio sam da je konačno prestao pritisak na pisce, ali ponovo sam optužen da sam romanom "Alahove kćeri" uvredio i ponizio religiozna osećanja nacije, i treći put došao do suda - kaže Gursel.

GLOBALNI FENOMEN

- U Turskoj postoji velika produkcija knjiga, roman je u prvom planu, ali ne mogu da kažem da postoji mnogo interesovanja za književne vrednosti. Više su to knjige pisane na popularni način: uspomene političara, tračevi o zvezdama, pevačima... To se odmah rasproda, pročita i brzo zaboravi. Ali postoji i književnost koja sledi svoj put, i koja postepeno osvaja i tržište i čitaoce. U Francuskoj je situacija drugačija, promovišu se dela sa književnom vrednošću, ali to ne znači da i tamo ne cvetaju popularne knjige. To je globalni fenomen - kaže Gursel.

"Alahove kćeri", prvi roman objavljen kod nas, originalna je, neobična i živopisno ispričana povest islamske religije. Iznoseći uspomene iz detinjstva i rodnog kraja, autor otkriva smisao i značenje islamske vere u životu i iskustvu jednog deteta. Stavljajući u središte romana proroka Muhameda, njegov život i borbu, islamsku tradiciju i predanja, Gursel traga za suštinom i protivrečnostima religioznosti.
- Dečak u romanu podseća na mene iz detinjstva, i to dete kada poraste jeste autor ove knjige. Tu su i drugi junaci: prorok Muhamed, drugi likovi iz islamske religije, a u romanu se javljaju i tri boginje - Alahove kćeri, kojima dajem reč - kaže autor.

U Beogradu je Gursel prvi put bio 1989. godine, kao gost Udruženja književnika, na konferenciji čije je tema bila 600. godišnjica Kosovske bitke.
- Tada sam stekao utisak da je kosovska bitka mit srpskoj nacionalnoj istoriji i svesti. Osetio sam među srpskim piscima koje sam tada upoznao, da se prema kosovskoj bici odnose kao da je juče bila, a za nas se ona davno odigrala, skoro da je zaboravljena. Međutim, u turskoj književnosti postoji izraženo interesovanje prema osmanskoj istoriji. Veliki mit za nas je osvajanje Carigrada. Tu temu sam obradio u romanu "Sultan Mehmed Drugi Osvajač". Ali osvajanje Carigrada nisam gledao sa nacionalističkog stanovišta, već na kritički način, zato što sam protiv svake vrste osvajačkih ideologija. Nedavno je, na primer, naš premijer rekao da su naši preci osvojili Mediteran. Takve neutemeljene izjave, izrečene bilo u književnom ili političkom kontekstu, nešto su što kritikujem i protiv čega sam - kaže Gursel.

Danas, 06/05/2013

Pred sudom zbog uvrede religioznih osećanja nacije

Autor: Vladimir Matković

Kao i mnogi turski književnici našao se pred sudom. Prema članu 516 turskog krivičnog zakona optužen je za „javno vređanje religioznih osećanja nacije.“ Reč je o književniku Nedimu Gurselu i njegovom romanu „Alahove kćeri“ (izdavač: Geopoetika, u maestralnom prevodu na kakve se nailazi doista retko Mirjane Marinković).
Nedima Gursela smo sreli nedavno dok je boravio u Beogradu. Nametnulo se pitanje koliko Turska kao sekularna država podleže uticaju religije. - Sekularna država gubi bitku. Da nije tako, „Alahove kćeri“ ne bi zbog uvrede religioznih osećanja nacije bile dovedene na sud. Jer, u istinski laičkoj državi ne bi postojala krivica koja predstavlja uvredu nacionalnog osećanja. U slobodnoj i u laičkoj državi zaista postoji sloboda verovanja, ali i sloboda neverovanja, blasfemije ne bi moglo da bude - kaže za Danas Nedim Gursel.
Prema rečima Mirjane Marinković, ovo delo je „plod velike erudicije i opsežnih istraživanja pisca, koja njegovom raskošnom talentu i pesnički nadahnutom jeziku daju punoću i živost, a čitaocu obilje saznanja o svetu islama, novijoj turskoj istoriji i kulturi, koje otkriva na sasvim nov način, u izmirenju između stvarnosti i fikcije, realnog i izmaštanog.“

Čitalac na nešto manje od tri stotine strana prati dve paralelne priče o istoriji islama i povest o jednoj običnoj turskoj porodici kroz nekoliko naraštaja.
- U svom romanu sam istovremeno obrađivao i pojavu islama, rađanje islamske religije, isto tako proroka Muhameda, potom život i muslimanska osećanja jedne porodice. Paralelno sa tim, u jednom toku romana ja sam zapravo preispitivao religiju - ističe Gursael i dodaje da su „Alahove kćeri“ višeglasan roman sa struktura od više slojeva.
- Želeo sam da u romanu govore tri boginje koje su ustvari tri neznabožačka božanstva iz vremena pre rađanja islama, božanstva koja su bila obožavana u plemenu Kurejš. To su boginje Lat, Uza i Manat. Hteo sam da čitaocima pružim sliku o tome kako su one doživljavale i prikazivale proroka Muhameda govoreći o njemu. U vreme pre rađanja islama žensko dete u tom plemenskom društvu zaista nije imalo nikakvog značaja niti vrednosti. Zato se može reći da je islamsko doba nakon petog i šestog veka posle Hrista kad je reč o položaju žene praktično bilo vreme napretka. O islamu se na Zapadu često govori, mnogo je onih koji i na Istoku i na Zapadu misle da je ovoj religiji potrebna reforma i da je položaj žene „problematičan“. Od osnivanja islama je prošlo 1.500 godina - kaže Gursel i dodaje - Mislim da ne možemo primenjivati pravila o ženi koja je Muhamed uspostavio u ono vreme na sadašnje prilike i ženu danas. Verovatno da je islamu potrebna neka reforma. Ali, budući da se Kuran smatra Božijom rečju i da se čak nijedan zarez u toj knjizi ne može promeniti - jednostavno to je nešto što je večno i nepromenjivo - mislim da u islamskoj religiji nije moguća bilo kakva reforma.

Nedim Gursel je dobitnik mnogobrojnih značajnih književnih nagrada u Turskoj i u svetu. Za roman „Alahove kćeri“ dobio je 2009. godine Nagradu za slobodu misli i izražavanja koju dodeljuje Zajednica izdavača Turske. Ovaj zanimljivi književnik o kome će se svakako još pričati misli da „pisac mora da bude nezavisan od vlasti i mora biti slobodan da bi mogao da stvara“ i pojašnjava:
- Ja sam danas pisac-opozicionar u odnosu na trenutnu vlast, vlast ne može za mnom posezati, ne može da me koristi. Takva mogućnost ne postoji.

U ovom romanu Gursel je otvorio mnogobrojne teme koje se mogu podvesti pod suočavanje sa bolnom prošlošću. Pitali smo ga koliko su turska država i društvo spremni da se sa njom suoče:
- Mislim da Turska još uvek nije spremna da se suoči sa događajima iz svoje bliže istorije. Ipak, započet je proces suočavanja sa određenim tabuima. Recimo, pitanje Jermena je bilo tabu, o tome se apsolutno nije raspravljalo. Ali, kada je reč o jermenskom problemu sada svako može diskutovati: istoričari mogu diskutovati o tome, vode se rasprave o tome. Ali, istovremeno postoje i reakcije na to. Recimo, pre nekoliko godina, nas nekoliko ličnosti iz javnog života smo inicirali zvanično izvinjenje zbog ovih događaja, zato što Jermenija ne koristi termin genocid kada su u pitanju ovi događaji već koriste termin velika nesreća ili velika katastrofa. Mi smo u Turskoj pokrenuli inicijativu za izvinjenje zbog te velike katastrofe i tih velike tragedije. Ali to naravno nije prihvaćeno u javnom mnjenju. Turska još nije spremna da se suoči sa svojim sopstvenim mitovima, još nije spremna da se suoči sa događajima iz svoje bliže prošlosti, a trebalo bi da bude.

Politika, 21.04.2013

Kišu s ljubavlju

Naslov „Alahove kćeri” u Turskoj je izazvao reakciju zato što je po islamskoj veri Alah neko ko nije rođen i ko nema potomstva

Istaknuti turski pisac Nedim Gursel bio je gost novosadskog „Prozefesta” i beogradske „Geopoetike” koja je objavila njegov roman „Alahove kćeri”, u prevodu Mirjane Marinković. Gursel predaje tursku književnost na Visokoj školi za orijentalne jezike u Parizu. U središtu romana „Alahove kćeri” je život i borba proroka Muhameda, dok se vremenski krugovi priče rasprostiru od preislamskih vremena, preko Prvog svetskog rata, do danas. Za ovu knjigu Gursel je dobio Nagradu za slobodu misli i izražavanja Zajednice izdavača Turske, iako je zbog svojih knjiga često trpeo osudu. Inače, ovo nije prva poseta Gursela Srbiji, bio je ovde i 1989. godine. Taj boravak vezuje za Danila Kiša: „Upoznao sam Kiša dok sam bio doktorand u Parizu, radili smo na temama iz komparativne književnosti. Postali smo prijatelji, često smo zajedno sedeli i pili. Imam jednu bolnu uspomenu vezanu za njega. Pošto nismo imali mnogo vremena da se viđamo u Parizu, predložio mi je da dođem u Beograd na oktobarske susrete pisaca. Uzeo sam kartu, seo u avion, i u ’Liberasionu’ pročitao vest o Kišovoj smrti. Kada sam došao u Beograd otišao sam na njegovu sahranu. Zahvaljujući upravo Kišu zavoleo sam srpsku književnost, a Andrića i Selimovića čitao sam još kao mlad čovek.”

Da li onaj ko piše o Muhamedu kao književnom liku unapred zna da će doživeti optužbe?
„Alahove kćeri” je roman koji preispituje religiju, pokazuje na koji način se vera gubi, ali ne omalovažava one koji veruju.
Pre svega sam naslov a zatim i sadržaj knjige u Turskoj su izazvali reakciju, zato što je po islamskoj veri Alah neko ko nije rođen i ko nema potomstva. Zato se govorilo da on ne može imati kćeri. Alahove kćeri termin je koji potiče iz arapskog jezika i koji je bio u upotrebi u plemenu Kurejš. U jednoj kuranskoj suri pojavljuju se tri boginje, pod imenima Lat, Uza i Manat. Ali, fanatični pojedinci, koji ne poznaju ove činjenice, već na sam naslov su pokazali otpor prema knjizi. Osnovna stvar, koja je napravila problem, jeste što sam od proroka Muhameda napravio književnog junaka. Jer, na taj način pisac ulazi u domen sakralnog, što nije prihvaćeno sa stanovišta islamske religije. Međutim, u romanu „Alahove kćeri” Prorok nije žižna tačka, postoji i lik dede koji se borio u Prvom svetskom ratu, koji je svoga unuka vaspitao u islamskom duhu i vodio ga u džamiju.

Da li u tom delu romana ima autobiografskog?
Mogu da kažem da ga ima u izvesnoj meri. Moje detinjstvo prošlo je pod okriljem dede muslimana, ali sam se kasnije odvojio od toga sveta, postao sam ateista. Jedan od razloga zbog kojih sam napisao ovaj roman jeste taj što sam želeo da uspostavim vezu sa svojim detinjstvom, i zato karakter deteta u ovoj priči zapravo podseća na mene kao dečaka. Isto tako, lik starca podseća na mog dedu po majci, ja nosim njegovo ime. Zvao se Ahmet Nedim.

Pripadate dvema kulturama, turskoj i francuskoj. Da li je na vaše opredeljenje da postanete ateista uticalo i nešto od francuskog racionalizma?
Naravno, možemo reći da je francuska kultura u velikoj meri prošla kroz laicizam. Ali smatram da je laicizam nužnost demokratije. Dakle, postoji sloboda vere i sloboda da se ne veruje. Nisam potpuni ateista, pre sebe definišem kao agnostika. Dakle, da li Bog postoji ili ne, to je nešto što me prevazilazi, ne mogu to da znam. Ali, smatram da religiju treba posmatrati kritički, i ne moramo da prihvatimo sve njene dogme.

Alahove kćeri oličenje su i tog ženskog principa koji je važan u vašem romanu. Kakvo je mesto žene u okviru religijskog i kulturnog koda islama?
Dajem reč trima boginjama koje govore o vremenu rađanja islamske vere, a jedna je čak zaljubljena u Muhameda. I u ličnom životu proroka Muhameda žene su igrale značajnu ulogu. Prva njegova žena Hatidža prva je i poverovala da je on Božji poslanik. Upravo sam hteo da objasnim taj složeni karakter Muhameda u ovom romanu, zato što je najpre živeo jedan monogamni brak sa Hatidžom, ali posle njene smrti on uzima trinaest zvaničnih žena. Za mene kao pisca to je zagonetka, kako to da jedan čovek iz monogamnog braka prelazi u poligamiju. Može se reći da je u vreme kada je prihvaćena islamska religija položaj žene bio unapređen u odnosu na mnogoboštvo. Ali, ukoliko bismo danas primenili i ta pravila, unazadili bismo ženu. Međutim, osnovna Muhamedova drama jeste što nije imao muškog potomstva. Zbog toga su ga mnogobošci nazivali pogrdnim imenima, a Prorok svoju ličnu dramu iznosi u Kuranu. Ovaj problem upravo se pominje u najkraćoj suri, koja glasi: „Onaj ko tebi kaže da nemaš muškog potomstva, gori je od tebe.”

Da li su tradicija i istorija inspiracija i drugim turskim piscima?
Ono što najviše zanima savremene turske pisce jeste osmanska istorija. U jednom svom romanu, „Osvajač”, opisao razdoblje sultana Mehmeda Fatiha i osvajanje Carigrada. Takođe Orhan Pamuk je u „Beloj tvrđavi” opisao jedan deo osmanske istorije. Oktaj Anar takođe je pisac koji se inspiriše osmanskom istorijom. Posle osnivanja Republike Turske u prvom planu u turskoj književnosti bila je stvarnost Anadolije, pitanja i problemi seljaka. Kemalistička turska u izvesnoj meri je odbacivala osmansko nasleđe. I zbog toga je u poslednjih trideset godina došlo do skretanja pažnje na ove teme iz osmanske istorije, kao vrsta reakcije na dotadašnju praksu. Ima i drugih tema, i u nekim mojim knjigama erotika zauzima značajno mesto. Jedan od mojih romana, „Prva žena”, bio je zabranjen i povučen posle državnog udara – 1980. godine.

Marina Vulićević