Ambasadori bez dekreta

02.05.20 Politika

Arhitekta Dobrivoje Tošković (92) najznačajnija profesionalna i životna poglavlja sabrao u knjigu „Ambasadori bez dekreta”
Mnogi Srbi ni u snu ne bi poželeli da se sretnu sa Martijem Ahtisarijem, a on je sa njim bio kao od majke rođen u sauni. Kod Desanke Maksimović učio je srpski jezik i književnost posle Drugog svetskog rata, a predsednik Tanzanije Džulijus Njerere po njega je poslao svoj privatni avion. Već samo to bilo bi dovoljno da Dobrivoje Tošković rođen u Dragincu 1927. godine ima šta da ispriča, ali njegova postignuća kao arhitekte i urbaniste čine ispovest još uzbudljivijom. Najznačajnije profesionalne avanture iz života koji će za koji mesec ući u devedeset četvrtu godinu Tošković je opisao u poslednjoj od brojnih knjiga koje je napisao „Ambasadori bez dekreta”.
– Knjiga je omaž svim našim stručnjacima koji su u zlatno doba Jugoslavije odlazili da rade u Afriku, Aziju i Latinsku Ameriku. Mi smo predstavljali svoju zemlju i njenu nauku u državama u kojima smo stvarali i bili smo njeni ambasadori iako zvaničan dekret nismo dobili – Toškovićev je odgovor na pitanje zašto je dao takav naslov svojoj knjizi.
Posle početka karijere u „Trudbeniku” pre 66 godina prešao je u preduzeće za vodne puteve „Ivan Milutinović” i pobedivši na međunarodnom konkursu dobio je posao da isprojektuje Solt Lejk Siti, koji je za indijsku Kalkutu ono što je Novi Beograd za srpsku prestonicu. Pre nego što je zasukao rukave obišao je Čandigar, delo čuvenog arhitekte Le Korbizjea, i Ravalpindi u Pakistanu, koji je projektovao Konstantinos Doksijadis.
– Vespom-rikšom prokrstario sam ceo Čandigar i razočarao se. Saobraćajnice široke stotinak metara, zgrade levo i desno visoke samo prizemlje i sprat. Primer prostornog nesklada. Još veće razočaranje bilo je to što su centralne funkcije udaljene od jezgra grada oko kilometar. Po podne je to mrtav deo grada, a nedostatak je i to što su izostavljene privredne funkcije. U Ravalpindi stanje još teže. Ulice sve istog značaja, ne zna se koja je glavna, umesto širih ulica i zgrada sa većim prozorima tamo su izgrađene uske ulice i objekti sa malim prozorima što ne odgovara vlažnoj tropskoj klimi – ističe Tošković.
Novi deo grada u Indiji projektovao je kao suprotnost tada prenaseljenoj Kalkuti, koja se suočavala sa kolerom prouzrokovanom neadekvatnom kanalizacijom u kojoj su bile objedinjene fekalne i kišne otpadne vode.
U središtu njegovog grada Solt Lejk Sitija je centralni park sa administrativnim zgradama koje ga okružuju, dok su blokovi stambeni. Samo jedan od detalja koji ilustruje težinu ovog poduhvata je podzemni kanalizacioni sistem dužine oko 280 kilometara.
– Duž ulica on je u različitim prečnicima i opslužuje teritoriju od 12,5 kvadratnih kilometara. Istraživanjem smo zaključili da grad koji ima 280 sunčanih dana u godini ne mora da gradi skupa betonska postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, već da umesto toga oformi veštačko jezero udaljeno pet kilometara gde bi se cevima odvodile fekalije. Tako je urađeno – objašnjava arhitekta.
Četiri decenije rastao je Toškovićev grad sa 300.000 stanovnika, a u šta je stasao uverio se 1990. kada je na poziv Indijskog instituta arhitekata učestvovao kao predsedavajući Međunarodnoj konferenciji povodom 300 godina Kalkute.
– Tada sam vespom-rikšom uzduž i popreko obišao Solt Lejk Siti. I kako sam išao uzbuđenje je raslo, kao da sam video svaku crtu iz mog plana na terenu. Sve je izgledalo lepše i prijatnije nego što sam očekivao. Centralni park je veličanstven i zato što je bio u nadležnosti države, posebnu vrednost čine i gradski centar i jedinice susedstva koje osim stambene uloge doprinose prijatnijem životu i funkcijom lokalnog centra, igrališta za decu i kutka zelenila za stare ljude. Ovim je ostvarena početna ideja o druženju stanovništva – priseća se Tošković.
Svetsko priznanje za Solt Lejk Siti stiglo je pre pet godina iz Švajcarske. Institut za urbana istraživanja iz Bazela – ETH Studio Basel bavio se efektima novih gradova u svetu i zaključio je da je Solt Lejk Siti grad koji je uspeo. U uvodu tog istraživanja, napominje Tošković, navedeno je da su avangardisti poput Ebenizera Hauarda, Tonija Garnijea i Le Korbizjea sa svojim vizijama idealnog grada obično ostali na papiru i samo fragmentarno realizovani što Solt Lejk Siti čini istorijski značajnim jer je jedan od malobrojnih ostvarenih modernih idealnih gradova.
Nova Kalkuta bila je vetar u jedra Toškovićevoj karijeri. U Libiji je proveo četiri godine u svojstvu regionalnog planera Tripolitanije, u Tanzaniji je dve godine radio kao direktor urbanističkog planiranja te republike, sledi specijalizacija u Holandiji, odbrana doktorata iz urbanizma 1985. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, profesure u Mosulu, Helsinkiju, Banjaluci, Podgorici i Beogradu.
Na kraju karijere prešao je u Institut za arhitekturu i urbanizam i uradio planove za Valjevo, Mojkovac, Aleksandrovac, Novi Pazar, Ćupriju... Dobitnik je najviših strukovnih priznanja, autor je više od 150 naučnih i stručnih radova i osam knjiga.
Kako ste se našli u sauni sa Ahtisarijem, bivšim specijalnim izaslanikom Ujedinjenih nacija za Kosovo i Metohiju i tvorcem odbačenog plana za tu južnu srpsku pokrajinu?
– Bilo je to 1972. godine kada sam iz Tanzanije otišao u Finsku po arhitekte koji će nam pomoći u urbanističkom planiranju. Marti je bio naš domaćin koga je Finska nameravala da kandiduje za ambasadora u Tanzaniji, i na kraju posete Helsinkiju odveo me je u saunu u kojoj sam proveo 15 minuta na 120 stepeni Celzijusa. Početkom devedesetih godina 20. veka kada je buktao građanski rat u Bosni i Hercegovini ponovo sam bio u Finskoj. Tada je gotovo svaki dan u uvodniku glavnog dnevnog lista koji je potpisivao Finac bio tekst koji je vređao Srbiju i njen narod. Pisao sam brojne demantije, ali nijedan nije objavljen. Obratio sam se Ahtisariju koji je tada bio ministar spoljnih poslova Finske i on me je ugostio u svom stanu. Požalio sam se na pisanje finskih medija protiv Srbije – kaže Tošković koji dok hara kovid 19 samuje u stanu na Zvezdari i jedva čeka kada će moći ponovo da uživa u šetnji i druženju sa prijateljima, sinovima, unucima i praunucima.