Amputirano Kosovo

21.08.08 NIN

Knjiga Branislava Krstića Amputirano Kosovo, odbrana Miloševića koja traje ima bar dve potvrđene vrednosti: dobili smo knjigu od priznatog autoriteta za ovu oblast, autora koji se dugo godina bavi ovom tematikom. Ovo je već treća Krstićeva knjiga o rešavanju sukoba na Kosovu i Metohiji. Godine 1994. objavio je knjigu Kosovo između istorijskog i etničkog prava, a 2000. Kosovo pred sudom istorije. Drugo, kao autor projekta o dva entiteta pozvan je od Vlade Srbije da ih primeni i, po toj osnovi, izabran je za potpredsednika Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Knjiga sadrži Krstićeve dnevne zabeleške iz rada Centra, što joj i daje draž i snagu autentičnog svedoka koji je bio u središtu zbivanja.

Ova obimna knjiga sa 400 stanica, četiri geografske karte i sedam slika i crteža tematski je sređena u 12 poglavlja; naslov knjige “Amputirano Kosovo” autor je preuzeo od R. Markovića, šefa misije u Rambujeu, koji je tako definisao stanje koje je stvoreno posle Rambujea. Knjiga predstavlja i svedočanstvo o rešavanju sukoba na Kosovu. Autor navodi osam rešenja koja se nastoje sprovesti od konstituisanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i da nijedno ne prolazi na ispitu istorije.

Za razliku od prethodnih rešenja sukoba, Kosovo je za Miloševića sredstvo za osvajanje vlasti. U toku svoje vladavine Milošević nije imao sluha ni za mogućnosti koje je imao, na primer Dejton (1995), ni za rešenja koja su podnošena. Hteo je celo Kosovo i Metohiju i u tome je imao podršku tzv. opozicije.

Autor opisuje sastanke i razgovore sa predsednikom države i načelnikom Generalštaba 1992. godine kojima je podneo predlog da se na KiM obrazuje “područje pod mirovnom zaštitom” po uzoru na Vens-Ovenov plan i koji su oni prihvatili, ali ga je Milošević odbacio. Bio je uveren, kako smatra Krstić, da će dobiti “bolju priliku”. Završilo se, međutim, tako što je morao da 9. juna 1999. Kumanovskim sporazumom prihvati faktičku predaju Kosova i Metohije.

Posle 5. oktobra i nova vlast pokazala se nespremnom da odbaci Miloševićevu politiku i da, na osnovu obostranog interesa, pripremi završno rešenje za KiM i tako bude inicijator rešenja koje bi moglo naići na razumevanje u Savetu bezbednosti UN. Izuzetak čine odluka Savezne vlade i Vlade Republike Srbije (oktobra 2001) koja kao strategiju utvrđuje dva entiteta (na sednici je brani B. Krstić), a posebno je bilo značajno da premijer Đinđić iznosi užem sastavu Vlade (decembra 2002) “Strategiju za Kosovo i Metohiju” kojom predlaže saradnju srpskog i albanskog entiteta, od kojih bi svaki imao svoje institucije. Zajednički interesi ostvarivali bi se preko zajedničkih organa, slično BiH. (Autor u knjizi daje u celini strategiju Đinđića). Međutim, ovaj predlog nije usvojila ni vlada, a ni Skupština.

Vrednost knjige je u tome što daje pregled aktivnosti tri osnovna učesnika u rešavanju sukoba na KiM: Vlade Srbije, albanske strane i zemalja-članica Kontakt grupe. Data su iscrpna svedočanstva kako albanska strana i Unmik postupno prenosi državne nadležnosti na vladu u Prištini i tako Kosovo i de facto čini potpuno nezavisnim od Srbije, kako se Vlada Srbije ne snalazi u ovom procesu i kakvo je učešće velikih sila; proističe da su osnovni akteri u ovom procesu zemlje-članice EU, a ne SAD i Rusija. Knjiga je ispunjena i iscrpnom dokumentacijom o aktivnostima vlade Srbije u vezi sa Kosovom i oko Kosova, koja ima dominantno partijski a ne državni karakter.

U knjizi autor Krstić ocenjuje da je Srbija, usvajanjem Ustava, zatvorila politički krug u rešavanju krize na KiM i tako se vratila na tačku sa koje je pošao Milošević. Ono što knjigu čini posebno vrednom jeste da ona svedoči o jednom razdoblju istorije Srbije, jer se ta istorija, u ovom vremenu, tesno povezuju s Kosovom. Za svakog ko prati tu istoriju ostaje autentičan izvor za mnoga saznanja. Aktuelna je jer daje i moguću perspektivu za rešenje sukoba Srbije i kosovskih Albanaca na Kosovu.

Dragoš Ivanović