Arcueil

kiz de Sad samo žrtva lažnih zaštitnika državnog morala, baš kao Sokrat? Na ova pitanja možete potražiti odgovore u romanu Aleksandra Bečanovića, ali nije sigurno da ćete ih pronaći.
Bečanović je napisao majstorski omaž Markizu de Sadu, pre svega kao velikom stilisti, sklapajući svoj iluzorni almanah od raznorodnih tekstova koji nam iz različitih uglova, kroz smenjivanje pripovedačkih registara, osvetljavaju čudnovati događaj u Arcueilu – snopovi svetlosti se ukrštaju na sceni, ali markiz ipak ostaje u misterioznoj tami.
Osnovni tok priče predstavlja igru fantazije u kojoj Markiz de Sad varira scene budućih bahanalija sa Rose u ulozi žrtve, kao da umesto na pozornici organizuje probe pozorišne predstave u sopstvenoj glavi – i ima nešto od stilske otmenosti najboljih proznih stranica samog markiza, nešto starinsko u najboljem smislu te reči. Razbijajući lineranost glavnog pripovednog toka drugim formama kao što su novinski članak, prepiska ili pozorišna kritika, smenjujući raznolike stilove, suprotstavljajući različita gledišta o istom događaju, Bečanović vešto komponuje proznu celinu po uzoru na umetnost fuge Johana Sebastijana Baha (čije kompozicije autor blasfemično preporučuje kao soundtrack za čitanje romana).
Stvaralačka igra variranja istog motiva, uzbudljivo žongliranje interpretacijama događaja koji se zaista zbio u onome što nazivamo istorijom, izmestiće čitaoca iz udobne fotelje izvesnosti u koju ga je smestila poplava raznih proizvoda koji se lažno izdaju za prozu. Konačnu istinu ne možemo posedovati, nema izvesnosti ni sigurnosti, nema uljuljkivanja u čitalačkom dremežu; „Arcueil“ od nas traži napregnutu pažnju, jer oživljavanje zauvek minulih događaja, vremena i likova nije zabava za olinjalu maštu, već opasno prizivanje aveti i sena iz mutnog bezdana prošlosti, davanje milosti uobličenja polubićima koja lebde na poroznoj granici između arhivskih dokumenata i izmaglice svesti, između iluzije i stvarnosti.