UVOD
MURMANSK, SEVERNA RUSIJA, DVE GODINE RANIJE
Dva Rusa stajala su kraj vatre zapaljene u buretu i bezuspešno pokušavala da se izbore s arktičkom zimom. Zaliv Kole nije bio mesto gde bi čovek poželeo da boravi posle septembra, a o Murmansku da i ne govorimo. U Murmansku su čak i beli medvedi nosili šalove. Nije bilo hladnijeg mesta na kugli zemaljskoj, osim, možda, Noriljska.
U pitanju su bili ruski mafijaši, više naviknuti da večeri provode u ukradenim BMW-ima. Krupniji od njih dvojice, Mihail Vasikin, pomerio je rub rukava bunde i pogledao lažni roleks.
„Ova stvarčica bi mogla da se zaledi“, reče tapkajući časovnik. „Šta onda da radim s njim?“
„Prestani da kukumavčiš“, reče onaj drugi, poznat kao Kamar. „Pre svega, ti si kriv što smo završili ovde.“
Vasikin zastade: „Molim?“
„Dobili smo jednostavno naređenje: potopite Faulovu zvezdu. Bilo je dovoljno da pogodiš teretni deo. Bio je to, boga mi, poveliki brod. Pogodiš mu teretni deo i on lepo potone. Ali ne, veliki Vasikin je morao da pogodi krmu. Čak ni drugom raketom nisi uspeo da dovršiš posao. Zato sada moramo da tragamo za preživelima.“
„Ali ipak je potonuo.“
Kamar sleže ramenima. „Pa šta? Tonuo je polako i putnici su imali dovoljno vremena da se uhvate za nešto. Vasikin, oko sokolovo! Moja baba bi bolje nišanila.“
Ljubkin, mafijin čovek na dokovima, prišao im je pre nego što je svađa stigla da se rasplamsa.
„Šta se dešava?“, upita medvedoliki Jakut.
Vasikin pljunu na zid pristaništa. „A šta misliš da se dešava? Jesi li ti pronašao nešto?“
„Mrtve ribe i delove sanduka“, reče Jakut nudeći kolegama šolju iz koje se dizala para. „Ništa živo. Proteklo je već osam časova. Moji ljudi pretražuju oblast sve do Zelenog rta.“
Kamar je potegao dobar gutljaj, a zatim zgroženo pljunuo. „Šta je bre ovo? Smola?“
Ljubkin se nasmeja. „Vruća kola. S Faulove zvezde. Pronašli smo pun sanduk. Večeras je ovo zaista zaliv Kole.“
„Upozoravam te“, reče Vasikin i prosu tečnost u sneg. „Od ovog vremena mi je fitilj kraći. I zato, bez glupih šala. Dosta mi je što moram da slušam Kamara.“
„Nećeš još dugo“, promrmljao je njegov partner. „Još jedan krug i možemo da prekinemo. Ništa ne može da preživi osam časova u ovoj vodi.“
Vasikin pruži praznu šolju. „Zar nemaš ništa jače? Malo votke, koliko da se ugrejemo? Znam da uvek negde imaš skrivenu pljosku.“
Ljubkin krenu rukom ka džepu, ali zastade kad mu na boku zakrča toki-voki. Tri kratka zvuka.
„Tri kliktaja. To je znak.“
„Znak za šta?“
Ljubkin potrča dokom i doviknu preko ramena: „Znak da je grupa K9 pronašla nekog.“
Preživeli nije bio Rus. To se lepo videlo po njegovoj odeći. Sve na njemu, od firmiranog odela do kožnog mantila, očigledno je poticalo iz zapadne Evrope, a možda čak i iz Amerike. Sve je bilo sašiveno po meri, i to od najkvalitetnijih materijala.
Za razliku od odeće, koja je bila gotovo netaknuta, telo je prošlo mnogo gore. Gola stopala i šake behu prošarani promrzlinama. Jedna noga mu je čudno visila od kolena naniže, a opekotine su mu lice pretvorile u užasnu masku.
Tragači su ga na nosilima od nepromočivog platna doneli iz jednog tesnaca tri kilometra južno od luke. Cupkali su okupljeni oko svog plena, pokušavajući da izbace zimu iz čizama. Vasikin se laktovima probio kroz grupu i kleknuo da bolje osmotri čoveka.
„Nogu će izgubiti, tu nema dileme“, primetio je. „A i poneki prst. Ni lice mi ne izgleda baš dobro.“
„Hvala vam, doktore Mihail“, jetko će Kamar na to. „Ima li kakvu ispravu?“
Vasikin brzo pretrese čoveka. Nije imao ni novčanik ni časovnik.
„Ništa. Baš čudno. Očekivalo bi se da ovakav bogataš kod sebe ima bar nešto od ličnih stvari, zar ne?“ Kamar klimnu glavom. „Da. U to možeš da se kladiš.“ Zatim se okrenuo ka okupljenim ljudima. „Deset sekundi, a posle toga će biti gusto. Pare zadržite, a vratite sve ostalo.“
Mornari su razmišljali. Čovek koji im se obraćao nije bio krupan, ali pripadao je Mafiji, ruskoj zločinačkoj organizaciji.
Kožni novčanik je prelazio iz ruke u ruku i završio na nosilima. Trenutak kasnije, pridružio mu se i Kartijeov časovnik. Zlatan, s dijamantima. Vredan koliko i prosečna petogodišnja plata u Rusiji.
„Mudra odluka“, reče Kamar posmatrajući plen.
„Pa?“, upita Vasikin. „Hoćemo li ga zadržati?“
Kamar izvuče platinastu viza karticu iz novčanika od jareće kože i pogleda ime.
„O, i te kako ćemo ga zadržati“, odgovorio je dok je otvarao mobilni telefon. „Zadržaćemo ga i dobro utopliti. Kakve smo sreće, zakačiće upalu pluća. A, veruj mi na reč, ne želimo da se ovom čoveku išta dogodi. On je naša karta za budućnost.“
Kamar je bio uzbuđen. To je za njega bilo potpuno neuobičajeno stanje.
Vasikin brzo ustade. „Koga zoveš? Ko je ovaj?“
Kamar je pronašao broj u imeniku. „Zovem Britvu. A šta si ti mislio?“
Vasikin preblede. Bilo je opasno zvati šefa. Britva je bio poznat po tome što je ubijao donosioce loših vesti.
„Vesti su dobre, je l’ tako? Zoveš ga da mu saopštiš dobre vesti?“
Kamar mu mahnu viza karticom ispred nosa. „Pročitaj.“
Vasikin je nekoliko sekundi proučavao karticu. „Ne umem da čitam angliski. Šta piše? Kako se zove?“
Kamar mu odgovori. Mihailu se osmeh polako razli licem. „Zovi“, reče.
POGLAVLJE 1: PORODIČNE VEZE
Gubitak supruga je teško pogodio Andželinu Faul. Povukla se u svoju sobu i odbijala da je napusti. Pronašla je utočište u sopstvenom umu i stvarnost zamenila snovima o prošlosti. Pitanje je da li bi se ikada povratila da se njen sin, Artemis Drugi, nije nagodio s elficom Holi Šort: u zamenu za majčin razum, vratio je deo novca od otkupnine koji mu je isplatila vilinska policija. Kada mu je majka potpuno došla sebi, Artemis Mlađi se posvetio potrazi za ocem i nemilice trošio porodično bogatstvo na putovanja u Rusiju, privatne detektive i pretragu putem Interneta.
Mladi Artemis je nasledio dvostruko sledovanje porodične lukavosti. Međutim, oporavak njegove majke, časne i prelepe žene, otežao mu je kovanje genijalnih planova. Planova kojima bi obezbedio sredstva za potragu za ocem.
Andželina je, zbunjena sinovljevom opsesijom i uplašena posledicama koje su prethodne dve godine mogle da ostave na njegov um, zakazala svom trinaestogodišnjem čedu razgovor sa školskim savetnikom.
Ne možete a da ga ne sažaljevate. Savetnika, naravno...
SENT BARTLBI, ŠKOLA ZA MLADU GOSPODU,
GROFOVIJA VIKLOU, IRSKA, VREME SADAŠNJE
Doktor Po se zavalio u fotelji i pogledom preleteo po papiru pred sobom.
„A sada ćemo, gospodine Faul, malo porazgovarati, zar ne?“
Artemis duboko uzdahnu i skloni pramen crne kose s visokog, bledog čela. Kada će ljudi već jednom shvatiti da um kao što je njegov ne može tek tako da se secira? On sâm je pročitao više knjiga o psihologiji nego savetnik. Čak je pod pseudonimom doktor F. Roj Din Šlip objavio članak u Sajkolodžistu.
„Naravno, doktore. Hajde da razgovaramo o vašoj fotelji. Viktorijanska je, zar ne?“
Po je zadovoljno pogladio kožom presvučeni naslon za ruku. „Da, baš tako. Neka vrsta porodičnog nasledstva. Moj deda ju je kupio na aukciji kod Sotebija. Izgleda da je nekada bila u dvoru. Kraljičina omiljena fotelja.“
Usiljeni osmeh uspeo je da rastegne Artemisove usne za čitav centimetar. „Zaboga, doktore. Na dvoru uglavnom ne odobravaju falsifikate.“
Izlizana koža se zategla od Poovog stiska. „Falsifikat? Uveravam vas, gospodine Faul, da je ovo savršeno autentičan primerak.“
Artemis se nagnuo da pažljivije pogleda. „Odlično urađeno, bez sumnje. Ali pogledajte ovde.“ Poov pogled je pratio dečakov prst. „Pogledajte tapetarske ekserčiće. Vidite li da prate cikcak liniju? Mašinski rađeno. Ovo nije napravljeno posle hiljadu devetsto dvadesete. Vašeg dedu su namagarčili. Ali šta mari? Fotelja je fotelja. Samo običan predmet, je li tako, doktore?“
Po je počeo histerično da piskara kako bi prikrio zaprepašćenje. „Da, Artemise, veoma pametno. Baš kao što i piše u vašem dosijeu. Igrate igrice. Hoćemo li sada da se pozabavimo vama?“
Artemis Faul Drugi poravna šav na pantalonama.
„Postoji jedan problem, doktore.“
„Zaista? A šta bi to moglo da bude?“
„Problem je u tome što znam knjiški odgovor na svako pitanje koje biste mogli da mi postavite.“
Doktor Po je čitav minut nešto zapisivao u beležnici. „Da, Artemise, mi zaista imamo problem“, reče konačno. „Ali sasvim drugačiji.“
Artemis se gotovo nasmešio. Nema sumnje da će doktor pokušati da primeni još jednu od predvidivih teorija. Koji će mu poremećaj danas pripisati? Možda udvajanje ličnosti ili patološko laganje.
„Problem je u tome što vi nikoga ne poštujete dovoljno da biste sa njime razgovarali kao sa sebi ravnim.“ Artemis je bio zatečen ovom izjavom. Doktor je pametniji od svojih prethodnika. „To je besmislica. Postoji nekoliko osoba koje izuzetno cenim.“
Po nije dizao pogled s beležnice. „Zaista? Koga to, na primer?“
Artemis je razmislio. „Alberta Ajnštajna. Njegove teorije su uglavnom ispravne. I grčkog matematičara Arhimeda.“
„A šta je s ljudima koje poznajete?“
Artemis se napregao. Nikoga nije mogao da se seti.
„Dakle? Nemate nijedan primer?“
Artemis sleže ramenima. „Čini mi se, doktore Po, da vi znate sve odgovore. Zašto vi meni ne kažete?“
Po je otvorio jedan prozor na laptopu. „Neverovatno. Kad god ovo pročitam...“
„Pretpostavljam da govorite o mojoj biografiji?“
„Da, ona dosta toga objašnjava.“
„Šta, na primer?“ Artemis je počeo da pokazuje interesovanje, što je bilo neobično za njega.
Doktor Po je odštampao stranicu teksta.
„Tu je, pre svega, vaš pratilac, Batler. Telohranitelj, ako se ne varam. Teško da bi se on mogao smatrati odgovarajućim drugom za jednog tako impresivnog dečaka. Zatim, vaša majka. Mislim da je predivna žena, ali ona nema apsolutno nikakvu kontrolu nad vašim ponašanjem. I na kraju, tu je vaš otac. Sudeći po ovome, nije baš bio dobar uzor dok je bio živ.“
Poslednja primedba ga je pogodila, ali Artemis nije hteo da doktor vidi u kojoj meri. „Raspolažete pogrešnim podacima, doktore“, rekao je. „Moj otac je živ. Možda odsutan, ali svakako živ.“
Po je nešto štiklirao na papiru. „Zaista? Stekao sam utisak da je odsutan već dve godine. Čak su ga i vlasti proglasile mrtvim.“
Artemisov glas je bio lišen emocija, iako je srce pretilo da mu iskoči iz grudi. „Ne zanima me šta kažu ni vlasti ni Crveni krst. On je živ, i ja ću ga pronaći.“
Po je još nešto nažvrljao.
„Ali čak i da se vaš otac vrati, šta onda?“, upita on. „Hoćete li poći njegovim stopama? Postaćete kriminalac kao on? Ili možda to već jeste?“
„Moj otac nije kriminalac“, razdraženo će Artemis. „Počeo je da prebacuje našu imovinu u legalne poslove. Put u Murmansk je bio savršeno legalan poduhvat.“
„Izbegavate odgovor, Artemise“, reče Po.
Ali Artemisu je bilo dosta ovakvih pitanja. Kucnuo je čas da se malo poigra. „Ali, doktore“, reče zgranuto, „nalazite se na osetljivom terenu. Do sada ste mogli da zaključite da sam možda u depresiji.“
„Možda ste u pravu“, reče Po osećajući da konačno napreduje. „Da li ste u depresiji?“
Artemis uroni lice u šake. „Doktore, to je zbog moje majke.“
„Vaše majke?“, brzo upita doktor, trudeći se da odagna uzbuđenje iz glasa. Artemis je samo te godine oterao u prevremenu penziju šest savetnika iz Sent Bartlbija. Istini za volju, i Po se već spremao da počne da pakuje pinkle. Ali sada...
„Moja majka, ona...“
Po se nagnuo napred u svojoj lažnoj viktorijanskoj fotelji. „Da, vaša majka?“
„Prisiljava me da učestvujem u ovoj besmislenoj terapiji sa školskim nadrisavetnicima, koji se od dokonih zadušnih baba razlikuju samo po tome što imaju diplome.“
Po uzdahnu. „Dobro, Artemise. Neka vam bude, ali nećete moći da se smirite sve dok ne prestanete da bežite od svojih problema.“
Vibriranje mobilnog telefona spaslo je Artemisa od slušanja ostatka analize. U pitanju je bio poziv na kodiranoj liniji. Samo je jedna osoba imala taj broj. Dečak je izvukao sićušni telefon iz džepa i rasklopio ga. „Da?“
Iz slušalice se začuo Batlerov glas. „Artemise. To sam ja.“
„To sam shvatio. Trenutno nisam slobodan.“
„Dobili smo poruku.“
„Dobro. Odakle?“
„Nisam siguran. Ali pominje se Faulova zvezda.“
Artemis se trgao. „Gde se nalaziš?“
„Na glavnoj kapiji.“
„Vrlo dobro. Odmah dolazim.“
Doktor Po je brisao naočare. „Nismo završili razgovor, mladiću. Danas smo ipak nešto postigli, iako vi to ne želite da priznate. Ako sada odete, biću prinuđen da o tome obavestim direktora.“
Upozorenje nije ni dotaklo Artemisa. On se već nalazio negde drugde. Osećao je poznato peckanje na koži. Nešto je bilo na pomolu. Osećao je to.
