Beli tigar

15.07.09 Danas

Leto je odavno izgubilo imunitet na teške i sumorne teme: svakako ne samo zato što se u raznim krizama meteorološke i finansijske prirode ponelo kao jeftina krpica – što se pokvasilo i skratilo.

Kako leto postaje mrljavo i kaljavo a beg u slobodu relativniji jer nas tokom jedva osvojenog odmora nepogrešivo pronalaze poruke sa novim „dnevnim zapovestima“, tako ni jeftine i drečave knjige koje opsedaju supermarkete i nasrću na budžet slučajnih turista više nisu samo roza ni samo boza. Bestselerčići su sve mračniji a u njima se nastanjuje sve više marginalaca i ludaka.

Simpatični psihopata pretvorio se još poodavno u stalnog kirajdžiju savremene književnosti: nikad uveden u prvu ligu književnih likova, perfidni ubica i mučitelj ipak je dobio glas da sebe opiše i opravda, da moralno relativizuje svoj učinak, da zlom drugih objasni zlo u sebi.

„Beli tigar“ Aravinda Adige, mladog pisca koji je „iz prve“ osvojio Bukerovu nagradu, savršeno ilustruje slučaj „simpa psiha“. To je roman o Balramu Halvaiju, ambicioznom i amoralnom sirotanu poniklom u najcrnjoj bedi indijske države Bihar koji je čvrsto rešen da sebi zagrabi parče indijskog privrednog čuda. Nezamislivo siromaštvo je, očigledno, i neslućena inspiracija. Jer, ovaj nedoškolovani sin vozača rikše zahvaljujući slučaju koliko dovitljivosti i amoralnosti postaje šofer i poverenik industrijalca Ašoka, čija poslovna imperija počiva na korupciji a psihička stabilnost na kulturnim razlikama opterećenom odnosu sa suprugom Amerikankom. O tome kako je zaklao svog gospodara i prisvojio novac za podmićivanje nove vladajuće garniture, o tome kako je iz Delhija pobegao u Bangalor, postao preduzetnik, vlasnik kristalnog lustera i srebrnog laptopa Balram piše kineskom premijeru, u imejlu dugom sedam dana i noći, u želji da mu kaže istinu o dva lica Indije, o njenoj dubokoj bedi i bizarnom glamuru.

Mešavina crnog humora, apatije i etičke deformacije odlikuju mnoge književne negativce od Ričarda Trećeg do Hamberta Hamberta, a ni Adigin protagonista ne usteže se da lovi čitaočevu naklonost krajnjim bezočnostima. Dakle, Balram se ne ispoveda da bi olakšao dušu – u njegovom dugom pismu nema traga griži savesti, kajanju ili bilo kakvom osećanju odgovornosti. On je jedan od onih negativaca koji bespoštedno kritikuju anomalije sistema na kojima su profitirali, u iluziji da loš sistem njihove individualne zlosti čini manje lošim. U Balramovom slučaju, meta kritike su indijski kastinski sistem, bezakonje, korupcija, socijalna nepravda, patrijarhalnost i primitivizam. Međutim, surovi naturalizam u slikanju klasnih razlika i ljudske bede ostaje tek efekat, nemoćan da kompenzira nedostatak upečatljivog zapleta i uverljivih junaka. Balramov šarmantni cinizam i senzacionalistička degutantnost njegovog okruženja su aduti ograničenog dejstva – prebrzo se skvase i okraćaju.

Već u prvoj rečenici Balram apostrofira imperijalnu nadmoćnost engleskog jezika: „Gospodine predsedniče vlade, visokopoštovani, ni Vi ni ja ne govorimo engleski, ali postoje stvari koje se mogu reći samo na engleskom.“ No ironičnim obrtom, ispostavlja se da je upravo engleski medijum nepravdi, patnje i zločina a da junakov pripovedni interes nije ispravljanje lošeg imidža domovine već sociološka pridika o uslovljenosti razvoja identiteta: o opasnostima hibridizacije tamo gde su ukrštanja osuđena na neuspeh.

„Beli tigar“ je roman o dve Indije – jedna je zemlja svetlosti a druga zemlja tame, jedna pripada gospodarima a druga slugama, u jednoj su ljudi s velikim stomacima a u drugoj ljudi sa malim stomacima, glamur prve prati nezamisliva prljavština ove druge. U takvoj zemlji mali će čovek postati uspešan tek kad ukrade novac namenjen podmićivanju „velike zverke“. Balramova ispovest bavi se transformacijom tog malog čoveka poniklog u srcu ruralne Indije, prljave, primitivne i siromašne, bavi se njegovim usponom koji uključuje laž, lukavstvo, ucenu, brzo učenje i postepenu urbanizaciju. Korumpiranost sistema u kom malobrojna elita parazitira na radu miliona siromašnih nema nikakvu realnu alternativu: odnos gospodara i slugu neumitno je obeležen samo strahom i nasiljem, a svako prijateljstvo i razumevanje varljivi su i kratkotrajni.

Ovih dana se na anglosaksonskom tržištu knjiga pojavila Adigina zbirka priča, „Između dva atentata“. Ne možemo reći da se radi o ponovnom pokušaju spajanja lepog i prokletog, blistavog i prljavog, budući da je ovih petnaest kratkih proza napisano pre nagrađenog romana. Radnja se odvija u fiktivnom indijskom gradu, u vremenskom intervalu između dva politička ubistva – između smrti Indire Gandi i njenog sina Radživa. Junaci su očekivano mladi i prokleti, nemoćni da osvoje bolji život bez pristajanja na porok i opasnost – među njima su i siromašni muslimanski mladić koji postaje saučesnik u terorističkoj akciji i devojka koja očevu ljubav osvaja nabavljajući mu drogu. Bizarni prizori utrkivanja „hrišćanskih“ i „hindu“ autobusa na putu za garažu ili lučkog pristaništa načičkanog đubretom i džeparošima samo će pripomoći da se Adiga nakon serije negativnih kritika nagrađenog prvenca etablira kao simpa psiho savremene anglofone.

Vladislava Gordić Petković

01.11.08 Politika

U najkraćem, „Beli tigar“ je literarno svedočanstvo o savremenoj Indiji koja u ovom veku pleni svojim ekonomskim usponom – ali iz perspektive onih koji nisu dotaknuti tim sjajem: indijske sirotinje
Za četiri decenije otkako je ustanovljena, Bukerova nagrada za književnost, namenjena piscima engleskog govornog područja omeđenog Komonveltom – kandidati su dakle autori iz 53 bivše britanske kolonije, plus Britanija i Irska – dobila je status lansirne rampe u sazvežđe literarne slave i velikih tiraža, na kojoj se ponekad nađu i oni koji svoje ime na koricama knjige vide prvi put.
Kada je ovogodišnji žiri, kojem je predsedavao Majkl Portiljo, nekadašnji britanski novinar i bivši ministar, 14. oktobra saopštio dobitnika, srce je najjače zalupalo 32-godišnjem Aravindu Adigi, Indijcu čiji su tekstovi dotle izlazili samo u poznatom „Tajm“ magazinu. Tesnom većinom, ali sa uverljivim obrazloženjem, Adiga je prestižnu nagradu osvojio svojim romanom prvencem „Beli tigar“.
U rekordnom roku, što je za svaku pohvalu, „Beli tigar“ je, u izdanju IPS media, na minulom Sajmu knjiga, postao dostupan i u prevodu Mirka Rajića, tako da smo bili u prilici da se uverimo čime je to – posle četiri prethodnika iz Indije (ili indijskog porekla), V. S. Najpola, Salmana Ruždija, Arundati Roj i Kiran Desai – Aravind Adiga impresionirao već u svom književnom debiju.
Prvi utisak je da je reč o jednom uzbudljivom i na momente šokantnom romanu, prožetom crnim humorom, ali i realizmom koji nije tako čest u indijskoj literaturi i medijima, uključujući i film. U najkraćem, „Beli tigar“ je literarno svedočanstvo o savremenoj Indiji koja u ovom veku pleni svojim ekonomskim usponom – ali iz perspektive onih koji nisu dotaknuti tim sjajem: indijske sirotinje.
To je surov portret drastičnih indijskih socijalnih razlika i pratećih nepravdi, korupcije i brutalnih kastinskih i klasnih podela, urađen bez šminke, koji neupućene može ne samo da iznenadi, nego i da zapanji.
Roman je kazivanje u prvom licu glavnog junaka, Balrama Halvaja, koji je nadimak „Beli Tigar“ dobio od svog učitelja, lenjog i korumpiranog činovnika iz centralnoindijske savezne države Bihar, gde je siromaštvo najdublje, a bezakonje najveće. Dobio ga je kao retko bistar učenik, koji, međutim, mora da posle pet godina napusti školu i počne da radi u seoskoj čajdžinici. Otuda, Halvaj je „polupečen“, kao i milioni sugrađana koji, uprkos tome što su sposobni i talentovani, ne dobijaju priliku za životnu promociju.
Balram je pri tom sve vreme sapet svojom „karmom“ – sudbinom koja se stiče rođenjem u određenoj kasti – i nastoji da je se oslobodi. Uči da vozi automobil i lukavo se dodvori lokalnom zemljoposedniku i industrijalcu, koji ga onda vodi sa sobom u Nju Delhi, kao šofera i svestranog slugu.
Roman je dakle jedna sudbina ispričana iz perspektive sluge, „servanta“. To su ljudi, žene, pa i deca, koji inače imaju posebno mesto u indijskoj socijalnoj hijerarahiji i podeli rada: kao institucija preživeli su sve modernizacije, između ostalog i zbog ekonomskih iznudica. Svaki pripadnik indijske srednje klase naime opsluživan je u proseku sa između dvoje i petoro „servanata“: oni nešto bolje stojeći imaju kuvara, čistača, dadilju, baštovana i šofera. Među njima po pravilu postoji jasan poredak i podela rada, ali tendencija je da ih je sve manje i da rade svi više poslova.
I Balram je tako i šofer i kuvar i maser. Dospevši u Gurgaon, haj-tek predgrađe Delhija, gde su velike zapadne korporacije izmestile svoje kol-centre koji su jednom broju Indijaca doneli do juče nezamisliv prosperitet, junak ovog romana upoznaje jedan novi svet i o njemu formira oštar, na momente veoma ciničan, sud. „Nekad davno, u Indiji je bilo hiljadu kasta i sudbina. Sada, zahvaljujući Gandiju, Nehruu i drugima imamo samo dve kaste – Ljudi sa velikim stomacima i Ljudi sa malim stomacima“.
Svoj životopis Balram opisuje u virtuelnim pismima kineskom premijeru koji se sprema za posetu Indiji: piše mu iz svoje kancelarije uspešnog preduzetnika u južnom indijskom gradu Bangaloreu, takođe centru haj-tek industrije. U vešto vođenoj naraciji otkriva kako je „pobegao iz kokošarnika“ u kome su, kaže, „kao živina koja čeka svoj red za klanje“, svi pripadnici indijskih „potklasa“, njih oko 300 miliona.
Balram je ubio svog gospodara kome je dotle verno služio, i onda sa ukradenom torbom teškom oko 700.000 rupija – istinskim bogatstvom kojim je trebalo da bude podmiren jedan političar – zameo tragove i stigao do Bangalorea, gde je biznis, transportnu kompaniju za noćni prevoz zaposlenih u kol-centrima, otpočeo tako što je konkurente eliminisao podmićivanjem („sve se u Indiji može srediti“). Zašto je ubio i ukrao? „Što sam više krao od njega, sve više sam shvatao koliko je on krao od mene“, kaže na jednom mestu. A ubistvo? „Ali zar nije svako važan na ovome svetu ubio nekoga da bi dospeo na vrh.“
Putovanje na vrh u ovom slučaju je putovanje iz Zemlje tame – seoska Indija – u Zemlju svetlosti, indijske urbane centre kao što su Delhi i Bangalor. A zašto se Ljudi sa malim stomacima ne dignu protiv Ljudi sa velikim stomacima? Iako tokom cele priče ima nagoveštaja pobune, pominjanja „naksalita“ (danas marginalizovanih maoistički orijentisanih ustanika), glavni junak ima odgovor i na ovo pitanje: „Ne gospodine, to se neće desiti... Mladi Indijče, knjigu o revoluciji nosiš u svom stomaku. Is... je i čitaj!“
Objašnjenje za to je u prirodi „kokošarnika“: „Pomoću njega šačica ljudi, manje od 0,1 odsto stanovništva ove zemlje, izdresirala je preostalih 99,9 odsto – podjednako snažnih, nadarenih, pametnih kao i onih 0,1 odsto – da žive u stanju neraskidivog ropstva; ropstva tako jakog da im u same ruke možete staviti instrument njihove emancipacije, a oni će vas njime gađati i psovati vas jer pokušavate da ih oslobodite. Oni ljube svoje lance, igraju u njima. Čitava indijska ekonomija zasniva se na pouzdanosti i predvidivosti indijskih slugu.“
Aravind Adiga, rođen u Madrasu (danas Čenaj), studirao u Australiji i SAD, živi u Bombaju (Mumbaj), ne vidi ništa čudno u tome što o potlačenima ne piše iz neposrednog iskustva. Smatra, međutim, izuzetno važnim da osvetli društvene nepravde, u okolnostima kada „Indija i Kina imaju sve izglede da od Zapada naslede svet“. „To je ono što su pisci poput Flobera, Balzaka i Dikensa učinili u 19. veku, što je za rezultat imalo da su Britanija i Francuska danas bolja društva. To i ja pokušavam – i to nije napad na moju zemlju, to je proces samopreispitivanja...”
U Indiji je nagrada dočekana sa pomešanim osećanjima: sa zadovoljstvom što je, samo dve godine posle Kiran Desaj, ovo vrhunsko umetničko priznanje opet dobio neko iz Indije, ali i strahovanjima da će „Beli tigar“ biti tumačen isključivo kao jednostrano ogledalo. Ovo svakako nije glamoruzan odraz indijskog ekonomskog čuda, ali književnost je uvek bolja kada opominje nego kada ulepšava.

Milan Mišić