Fleur Jaeggy rođena je 1940. godine u Cirihu, a živi u Milanu; ona je romansijer, pripovedač, esejista, dramska spisateljica i prevodilac, dobitnica najvažnijih književnih nagrada.
26.07.10 Yellowcab
„Blažene godine kazni" Fleur Jaeggy
Izdavačka kuća Clio objavila je njen roman Proleterka 2007. godine, u prevodu Aleksandra V. Stefanovića. Kratki roman Blažene godine kazni priča je o četrnaestogodišnjoj devojčici koja odrasta u internatu u Apencelu. „U onom kraju gde je u mnogim šetnjama Robert Valzer, dok je bio u duševnoj bolnici u Herizau, provodio vreme, nedaleko od našeg zavoda", saopštava nam naratorka u prvom licu. „Umro je u snegu. Fotografije prikazuju njegove stope i položaj tela u snegu. Mi pisca nismo poznavale." U minimalističkom ključu, kao da računa na onu Čehovljevu da treba pisati tako da rečima bude usko a mislima široko - Fleur Jaeggy ispisuje priču o odrastanju u internatu, o izolovanosti, usamljenosti, potrebi za bliskošću, baveći se najsloženijim aspektima međuljudskih odnosa u zatvorenom prostoru alpskog internata. U suštini, intima, bliskost i lomovi koji snalaze junakinje tokom odrastanja - velike su teme kojima Fleur Jaeggy prilazi tiho i suptilno, uspevajući da u pojedinim pasusima zaista izgradi osoben pristup čestoj temi života u internatu.
01.03.12 Blic
Blažene godine kazni - Fler Jegi
OVO JE ROMAN švajcarske spisateljice, rođene u Cirihu, koja stvara na italijanskom. Od 1968, Jegi - dobitnica najvećih evropskih nagrada "Rapalo", "Alberto Moravija", "Bokačo", "Alderigo Sala" i "Baguto" - živi u Milanu. Njene proze odlikuje besprekoran stil; neopterećena je književnim modama i ne priklanja se jeftinim zahtevima publike. "Blažene godine kazni" je roman o odrastanju, ispričan u prvom licu. Glavna junakinja je devojčica koja, praktično ceo život, odrasta u različitim pansionima, pod budnim okom majke, koja upraviteljicama internata šalje iz Brazila pisana uputstva kako da se ophode prema njenoj ćerci. Ovo je dirljiva priča o samoći, o dečijoj potrebi da vole i budu voljena, o svetu nakon Drugog svetskog rata, razorenog u svakom pogledu. U Bauzlerovom zavodu u švajcarskim Alpima bilo je devojaka iz celog sveta: Nemica, "mnogo Amerikanki, Holanđanki. Jedna devojčica je bila obojene kože, danas se kaže crnjkinjica... Jedna riđa Belgijanka, jedna plava Šveđanka, Italijanka, devojka iz Bostona." Ali nijedna nije bila kao Frederika (čije prezime znači "priča"), najdisciplinovanija od svih, najposlušnija, ona koju je trebalo slediti i imitirati. Dvadeset godina kasnije, internat u Apencelu više ne postoji, kao ni Frederika, koja je u međuvremenu pokušala da spali majku, te završila u ludnici. Nema više ni traga detinjstvu provedenom u pansionatu, licemernom i lažnom, nalik na duple knjigovodstvene knjige.
TIPIČAN ODLOMAK: "Zadovoljstvo razočaranjem. Za mene to nije bila novina. Uživala sam na taj način još od osme godine, kao internatkinja u prvom koledžu, verskom. I možda su to bili najlepši dani, mislila sam. Godine kazni. To je kao zanos, lak ali postojan, u godinama kazni, u blaženim godinama kazni."
PRVA REČENICA GLASI: "U četrnaestoj godini bila sam pitomica internata u Apencelu."
POSLEDNJE REČENICE GLASE: "Ovo je, kazala je, dom za slepe. Sada je to slepački dom."
KADA BI OVA KNJIGA IMALA MIRIS: mirisala bi na pubertet.
PRONAĐITE SLIČNE KNJIGE:Pročitajte od iste autorke i roman "Proleterka". Za radoznalce: "Proleterka" je ime jugoslovenskog broda kojim jedna adolescentkinja krstari grčkim ostrvima.
PREPORUKA ZA ČITANJE: svim očevima i majkama koji od svoje dece prave automate.
Srđan V. Tešin