Bolest i kultura u postmoderno doba

07.03.09

Amerika je zemlja hiperrealnog, gde su fantazije toliko neodoljive da realnost ne može da ih dostigne – kaže u ekskluzivnom intervjuu Dejvid Moris, stručnjak za kulturološke fenomene bolesti u postmoderno doba

Potpuno suprotno mitologiji tuberkuloze, rak isteruje duh, preobražava obolelu osobu u puku materiju... Pacijenti oboleli od raka, bolesti modernog doba, ostavljeni su na milost i nemilost odmetnutih ćelija koje se neprekidno reprodukuju. U procesu koji biomedicina dodatno osnažuje, tumor zapravo zamenjuje osobu, osoba postaje tumor.

Tako za „Politiku”, parafrazirajući nedavno preminulu Suzan Zontag i njenu knjigu „Bolest kao metafora” govori Dejvid Moris, američki akademski profesor, koji je po drugi put u životu, pre sedam godina napustio ugodno i sigurno mesto na Univerzitetu Virdžinija, kako bi sve svoje vreme posvetio pisanju.

Jednu od njegovih knjiga, „Kultura i bolest u postmoderno doba” (napisanu pre jedne decenije), nedavno je objavio beogradski „Klio”. Za Amerikanca koji se sopstvenim zaslugama popeo do mesta univerzitetskog profesora, potpuno je neuobičajeno da sa njega dobrovoljno siđe i povuče se u kuću da bi se, uz pucketanje vatre iz kamina, posvetio nesigurnom kreativnom trnovitom putu. Ali zato Dejvid Moris ima neograničeno vreme za razgovor i razmenu ideja. „Pitajte me šta god hoćete, hajte da debatujemo”, kaže ovaj sredovečni, prosedi, vitki i dobrodržeći Amerikanac, i tako se uvršćuje među retke ljude koji u ovo postmoderno doba imaju neograničeno vremena i volje za običan ljudski razgovor. Želi da razjasni da je Suzan Zontag kao javna figura, književnica i filozof liberalno leve orijentacije, koja je bolovala od raka (i umrla u Njujorku 2004) želela da „bolest oslobodi njenog kulturološkog bagaža, da je očisti od mita i metafora i svede je na puki biološki proces”. Za Suzan Zontag, istina o bolesti je u nauci, a ne u kulturi i mitu. Dejvid Moris, međutim, upravo veruje u suprotno.

„Obilje dokaza ukazuje da kulturološka značenja, onako kako ih prihvatamo i objašnjavamo u skladu sa našim ličnim uverenjem, menjaju tok i suštinu bolesti. Verovanja i osećanja se uvek upliću u kompleksne neurološke karike. Ako verujemo da je uzrok naše glavobolje tumor u mozgu, onda će ovaj užas u našoj glavi uticati ne samo na kvalitet našeg života već i na samu bolest.

Možda bismo se mogli složiti s Vama, ali samo kada je reč o duševnim oboljenjima, među kojima depresiju ubrajate u najtipičniju bolest postmodernog doba?

Preporučio bih svima koji se zanimaju za ovu temu da pročitaju opis depresije koju u svojim memoarima iz 1990. daje američki romansijer Vilijam Stajron. Depresija je najniža tačka kad sve što u životu ima neku vrednost – slava, porodica, literatura, sam život i njegov smisao – gubi značenje. To je biokulturalno urušavanje vrednosti, ogromna semantička i psihofizička pustinja... Njena jeziva autentičnost je u savršenoj suprotnosti sa svim čemu se naša postmoderna kultura divi. Depresija ukida našu ljubavnu vezu sa brzinom, obolelog dovodi u stanje nepokretnosti, nalik komi, stvara beskorisnu tminu bez zadovoljstva. Ova crna rupa u sebe uvlači svaku vedrinu i radost. Zato je nazivam najtipičnijom u eri postmodernizma. Jer ta jedna jedina bolest zaustavlja čitav životni stil ovog vremena: uraditi sve, imati sve.

Imate svoju definiciju američke nacije, zašto mislite da je to danas nacija bolesnih?

Mi Amerikanci volimo sebe da opisujemo kao naciju imigranata, i skloni smo da se predamo mitu o Starom i Novom svetu. Bolest, naravno, po definiciji pripada Starom svetu, tom mitskom mestu koje imigranti napuštaju da bi pronašli bolji život u Novom svetu. Amerikanci, po mom mišljenju, pojam bolesti smatraju nekako „neameričkim”. Taj nas pojam uznemirava, kao da je nama imigrantima Novog sveta savršenstvo zbog nepažnje nekako iskliznulo. A statistički podaci su otrežnjujući: i posle decenija biohemijskih istraživanja svaka četvrta američka smrt nastaje usled raka, mi smo nacija koja guta milione pilula verujući da su one čudotvorne, jer tako nas uče na reklamama... Šta da kažem o kulturi brze hrane, autoputeva, supermarketa...

Ne, recite nam nešto o Diznilendu u postmodernom kontekstu?

Red je da se pozabavimo paradoksom u kome realno nije više realno. Diznilend je dobra metafora za opisivanje kulture koja se zasniva na simulaciji. Veštačka Diznijeva džungla, na primer, sažima na malom prostoru osećaj džungle veće od stvarne amazonske prašume. Isto tako, piloti se u svojim kompresovanim simulatorskim kabinama obučavaju za sve vrste nepredviđenih iznenađenja. Nemoguće je ove simulacije razlučiti od stvarnih katastrofa opasnih po život. Ti piloti, kao i oni koji se nađu u zgusnutoj realnosti Diznilenda, prolaze kroz savršenu simulaciju. Prava Amerika ili prava pilotska kabina postaju na neki način manje stvarne od ovih simulacija postmoderne Amerike. Drugim rečima, Amerika kao Diznilend jeste zemlja hiperrealnog, gde su fantazije toliko neodoljive da realnost ne može da ih dostigne.

U jedan od megatrendova današnje Amerike ubrajaju se i „hospisi”, domovi za one koji umiru, i kojima nema leka, kako to smeštate u postmoderno doba gde je fantazija realnija od realnosti?

Poznati su vam različiti rituali u vezi sa umiranjem u različitim kulturama. Dominantna američka kulturna tradicija umiranja pozajmljena je sa Divljeg zapada. Tamo junak pada pogođen rafalnim pljuskom, boreći se do samog kraja. Umreti na pravi način, po američkoj naraciji, znači opirati se umiranju po svaku cenu i do poslednjeg trenutka. Hospisi su smišljeni za drugačiji način umiranja. Oni podrazumevaju prihvatanje skore smrti i volju da se umre u svesnom stanju. Cilj hospisa je da se smanje nerelevantne medicinske intervencije i da se istovremeno umirućem pruži podrška, komfor i mogućnost da dostojanstveno umre. Znači, pacijent ulazi u hospis svestan da u njemu nema ni lečenja ni izlečenja, već samo brige. Hospis, rekao bih, pruža postmodernističku kontrapriču o umiranju.

I da li su se Amerikanci navukli na tu novu priču, tako različitu od iznenadne pogibije u kaubojskim filmovima?

Kulturna tradicija sporo izumire: mi smo navikli da gubimo život sa čizmama na nogama. Iako svi neizlečivi pacijenti stariji od 65 godina u Americi imaju pravo da poslednjih šest meseci svog života provedu besplatno u hospisu, pripremajući se za smrt, samo se mali broj njih odlučuje na ovu pogodnost. Velika većina odlazi u hospis tek jedanaest dana pred konačni izdisaj, kada sve pogodnosti ove službe više ne mogu da dođu do svog punog izražaja. Konfuzija i dalje prati poslednje dane života.

Razumljivo je što danas u postmodernom dobu jedan od najvećih živih američkih pisaca Don deLilo brani tezu da knjige treba da imaju „otvoreni kraj”?

U svetu nasumičnih događaja, neizvesnosti i haosa, bilo bi intelektualno i umetnički nepošteno pisati knjige sa zaključkom. Ko je taj moćnik koji će da odredi ili da kaže da je bilo koje dešavanje, sem igre koja se igra po strogim pravilima i satnicama, zaista završeno. Vreme postmodernosti je vreme u kome su krajevi postali nemogući.

Zorana Šuvaković