01.06.21
Tokovi istorije
Obraćajući se u epistolarnoj formi Ivu Andriću, Vladimir Pištalo je istakao: „Prošla je Jugoslavija, komunizam, nacionalizam a vi ste tu. Prošli su Cincar-Markovići i Rodoljubi Čolakovići i Tuđmani i Miloševići, a Ćorkan je ostao. Zamislimo se nad tim kad sudimo o dometima politike.“4 Navedene reči se u potpunosti mogu primeniti na Borislava Pekića i Njegovane. Takvu perspektivu i ugao gledanja na stvari – u kome se jasno pravi razlika između onoga što je predstavljalo činjenicu vremenski ograničenog, „potrošnog“ karaktera i nečega što ima trajnu vrednost – treba imati u vidu da bi se razumeli značaj i težina Pekića kao teme. Iako je tokom života imao i svoje političke epizode, Pekić nam je danas, pre svega, važan zbog svojih književnih dela. U tom smislu, treba istaći da je bavljenje životom jednog pisca značajno zbog toga što „poznavanje činjenica iz biografije umetnika može da bude veoma inspirativno za bogatiji i sadržajniji doživljaj onoga što je stvorio“.5 Treba napomenuti i to da je u Pekićevom slučaju biografija nešto što je imalo posebnu težinu. Naime, on je bio od onih ličnosti koje su nastojale da ne govore „samo rečima“, već „čitavim životom“. Bio je čovek kod koga su misao, reč i čin bili jedno i koji je „pisao baš onako kako je živeo“.
U vezi sa biografijom ovog „spisatelja od velike i retke sorte“,6 još nešto – nešto što je naročito važno za istoričare – treba istaći na početku: Pekićev životni put je bio takav da se kroz priču o njemu, manje ili više detaljno, iz osobenog rakursa mogu osvetliti i prikazati različita važna pitanja, događaji i procesi koji su obeležili istoriju Srbije i socijalističke Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka. Kako je sam govorio, njegova „lična biografija“ se podudarala sa „žalosnim usudom srpskog građanstva“, a posebno je značajan kao učesnik i/ili svedok događaja koji su pratili oslobođenje Jugoslavije, opoziciono delovanje u prvim poratnim godinama, obračun vlasti sa političkim neistomišljenicima, pritisak režima na književnike, „vreme peticija“ kojima je branjena sloboda misli i izražavanja, studentske proteste 1968, „obnovu“ Demokratske stranke (1990) i martovske demonstracije 1991. godine. Po naglascima koje je tokom pisanja knjige stavljao na pojedina pitanja i odličnoj kontekstualizaciji teme, primetno je da je Srđan Cvetković – osim prikaza života velikog pisca – težio upravo tome da kroz njegovu biografiju sagleda jedno vreme i određena važna pitanja koja su obeležila poluvekovni period od početka četrdesetih do početka devedesetih godina 20. veka.
Povod za nastanak i objavljivanje knjige Srđana Cvetkovića, kao što možemo videti iz posvete, predstavljala je devedeseta godišnjica Pekićevog rođenja. Sama godišnjica nije bila obeležena na odgovarajući način, pa knjiga Borislav Pekić: život buntovnika – uz zbornik priča Pre vremena čuda (priredio Vule Žurić, Laguna) i zbornik tekstova Okean Pekić (priredio Mihajlo Pantić, Biblioteka grada Beograda) spadaju među najvažnije stvari koje su povodom nje urađene. Posveta nam otkriva i autorovu ličnu vezanost za Pekića. Iz te perspektive postaje nam jasnije i njegovo prethodno bavljenje životom velikog pisca, odnosno višestruko vraćanje na njega kao temu. Osim u sklopu širih istraživanja političke represije i oblika otpora u socijalističkoj Srbiji, Cvetković se Pekićem i zasebno bavio u publikaciji Hodočašće Borislava Pekića (2007), potom u knjizi Portreti disidenata (2007), te pomenutom zborniku Okean Pekić (2020). Priredio je za objavljivanje i pojedine dokumente, poput rešenja o Pekićevoj rehabilitaciji, a značajnu pažnju velikom književniku je posvetio i na zapaženoj izložbi „U ime naroda“ (2014). Kontinuitet u proučavanju teme, kao i njegovo sistematsko bavljenje oblicima otpora, disidentstvom i državnom represijom u socijalističkoj Jugoslaviji, preporučuju kolegu Cvetkovića kao autora knjige Borislav Pekić: život buntovnika.
Kao što Srđan Cvetković nije od one vrste istoričara koja živi zatvorena u svojim „kulama od slonovače“, tako se ni ova knjiga ne može, ni temom ni „izvedbom“, svrstati u hermetična dela koja čita samo uzak krug posvećenika u određenu tematiku. Naprotiv, na ovakav način napisana Pekićeva biografija spada u domen onoga što se naziva „javnom istorijom“ („prošlost koja se nudi javnoj potrošnji“, kako je to formulisao Džon Toš).7 Reč je o pitko napisanoj, lako čitljivoj knjizi nevelikog obima, koja ne „rezonira“ sa merilima i raspisanošću Borislava Pekića, ali korespondira sa duhom vremena. Zahvaljujući ogromnoj količini materijala koja je ostala iza velikog pisca, zainteresovani čitalac može lako – preko memoarske proze, dnevnika, objavljenih pisama, intervjua, esejističkih i publicističkih tekstova – da proširi krug saznanja o pitanjima koja ga interesuju. Veliki broj dobro odabranih fotografija – čak 45 (praktično na svakoj trećoj strani po jedna) – i odlični, raznovrsni prilozi, koji prate i dopunjuju osnovni tekst, čine knjigu još dopadljivijom.
Izvorna osnova biografije je raznovrsna i čine je: arhivski dokumenti; neobjavljen dokumentarni materijal i dnevničke zabeleške Borislava Pekića, koje su autoru ustupile na korišćenje Ljiljana i Aleksandra Pekić; potom objavljena Pekićeva pisma, memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci, knjiga piščevih tekstova, govora i izjava Odmor od istorije (kasnije objavljena pod naslovom Stope u pesku); intervjui i svedočenja savremenika koje je autor prikupio u periodu od 2005. do 2018; objavljena dnevnička i memoarska svedočanstva; različite periodične publikacije (od štampe iz 1945. do Anala Borislava Pekića objavljivanih u 21. veku). Osim navedenog, Cvetković je koristio i neobjavljene diplomske i master radove, rukopise knjiga, te raznovrsnu literaturu.
Strukturu knjige čine dve veće celine: u prvoj je kroz 12 poglavlja dat prikaz Pekićevog života i rada (str. 7–104); druga je sastavljena od šest raznovrsnih priloga koji upotpunjuju i obogaćuju predstavu o delatnosti i pogledima velikog pisca (105–137). U prvom i osnovnom delu knjige nalaze se sledeća poglavlja: Ljubav Lovćena i banatske ravnice (7–11), Kolporter Demokratije (12–19), „Topli zec“ u Trećoj muškoj (20–25), Otpisani (26–32), Proces Savezu demokratske omladine (SDOJ) 1948–1949 (33–42), Na robiji (43–64), Studije – potraga za zlatnim runom (65–68), Hodočašće Borislava Pekića (69–76), Pisma iz tuđine (77–88), Na vrhu Ararata (89–91), Obnova Demokratske stranke 1990 (92–99), Život posle smrti (100–104). Na njih se nadovezuju raznovrsni i dobro odabrani prilozi – odlomak o oslobođenju 1944. godine iz priče „Svirač iz zlatnih vremena“ iz Novog Jerusalima (107–109); dva odlomka iz memoarske proze Godine koje su pojeli skakavci – o „toplom zecu“ u Trećoj muškoj gimnaziji (1946) i epizoda sa jednim „cinkarošem“ iz zatvora (110–121); čuveni Pekićev tekst „Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija“ (122–124); odlomak iz Pekićevog dnevnika koji govori o jednom aspektu njegovih pogleda na odnos totalitarnih režima i umetnosti, što je jedno od pitanja kojima se u različitim prilikama bavio (125); odlično odabran intervju iz aprila 1991, koji nam osvetljava različita pitanja iz života pisca i njegove poglede na širok krug tema (127–137). Osim spiska korišćenih izvora i literature (139–140), na kraju knjige je navedena i bibliografija Borislava Pekića, uključujući i spisak dela prevedenih na engleski jezik (141–145). Polazeći od toga da je, prema određenim shvatanjima, prava i najbolja biografija jednog pisca sadržana u njegovoj bibliografiji, smatramo da je odlično što je Cvetković spiskom objavljenih dela (kao i odlomkom iz „Svirača iz zlatnog vremena“) upotpunio knjigu.
Na stotinak strana prvog dela biografije autor je, držeći se hronološkog pristupa, kroz 12 uglavnom kraćih poglavlja (od tri do 22 strane) koncizno prikazao Pekićev život, provlačeći njegovo buntovništvo kao crvenu nit kroz knjigu. O Pekiću se u knjizi govori kao o „večitom buntovniku“, „buntovniku sa razlogom“, ističe se njegov „nesalomivi duh otpora“ i spremnost da za svoja uverenja podnese „ličnu žrtvu“. Sve najvažnije buntovničke epizode – od prvog hapšenja 1943, preko „rasturanja“ jedinog opozicionog glasila Demokratije (1945), ilegalne delatnosti u sklopu različitih omladinskih družina i organizacija (posebno SDOJ) u prvim posleratnim godinama, učešća na studentskim demonstracijama 1968, reagovanja na kršenje ljudskih i umetničkih prava (potpisivanje i podrška različitim peticijama i apelima) do suzavca i pendreka iz marta 1991. godine – prikazane su u knjizi, kao i posledice (robija u Sremskoj Mitrovici i Nišu, narušeno zdravlje, praćenje, oduzimanje pasoša, nemogućnost da objavljuje pod svojim imenom, obustava štampanja dela) koje je zbog takvog angažmana trpeo.
Srđan Cvetković je prikazao i ostale važne momente iz piščevog života – od rođenja u Podgorici (1930), preko čestih selidbi u detinjstvu, godina koje je tokom Drugog svetskog rata proveo u Bavaništu, odlaska u London i života u Velikoj Britaniji, povratka u Jugoslaviju koji je pratilo aktivno učešće u osnivanju i delatnosti Demokratske stranke. Pomenuti su i rad u uredništvu Književnih novina i Demokratije, honorarni angažman kod Bi-Bi-Sija, članstvo u SANU, PEN-u, Krunskom savetu. U osnovnim crtama je ukazano i na njegov književni rad – pomenuta su dela, njihova recepcija i nagrade koje je dobijao. Autor se osvrnuo i na priznanja koja je Pekić posthumno dobio, knjige koje su objavljene posle njegove smrti, te različite načine na koje je u minulim decenijama negovana kultura sećanja na velikog pisca. Sveukupno posmatrano, neke stvari iz Pekićevog života su ukratko prikazane, o drugima je, pak, opširnije pisano, ali bitno je napomenuti da knjiga nudi zaokružen – i u odgovarajućem istorijskom kontekstu sagledan – prikaz života velikog pisca.
Osim spoljašnjih manifestacija Pekićevog života, autor je na dobar način osvetlio i njegov unutrašnji svet – ukazao je na uticaj porekla i „geografije“ na Pekićevu ličnost (spoj „nasleđenog strogog moralnog koda jednog brđanina“ i „tolerantne i pomirljive prirode Banaćanina“); skrenuo pažnju na pojedine važne epizode koje su se odrazile na njegova shvatanja i poglede (streljanje devojčice Elze Dinus, u koju je bio zaljubljen, 1944; suočavanje sa „neljudskom mržnjom“ – „toplim zecom“ 1946); dosta prostora je posvetio Pekićevim formativnim godinama, koje su izuzetno značajne za razumevanje njegovog stvaralaštva; osvrnuo se na godine samoizolacije po izlasku iz zatvora (čitanje, introspekcija, pisanje), njihov uticaj na njegov duhovni razvoj i unutrašnju promenu do koje je tada došlo („adolescentsku anarhiju je smenila disciplina, a akciju meditacija, veru sumnja, a iracionalnost razum, telo duh“). Cvetković nam je približio i Pekićeve karakterne crte i principijelnost (čuvena anegdota sa penkalom); pisao je o njegovom gospodstvu, širokogrudosti i odmerenosti; osvrnuo se na Pekićevu sklonost ka čitanju (ispoljenu još tokom školskih dana), enciklopedijsko znanje i učenost; pomenuo kreativnost, radnu etiku („krvopilni radenik“) i studioznost velikog književnika; ukazao je na neke od njegovih opsesivnih tema („priroda totalitarnih režima i način na koji se u njima snalaze pripadnici građanskog staleža“); upoznao nas sa Pekićevim pogledima na abolicionizam i ustavnu monarhiju; na nekoliko mesta je dužnu pažnju posvetio piščevom političkom kredu – sintezi nacionalnog i demokratskog opredeljenja.
U vremenu urušenih kriterijuma i posuvraćenih vrednosti, vremenu u kome je estrada (računajući tu i „estradne pisce“ i „spisateljice“) postala dominantno obeležje kulture, vremenu u kome „ozbiljan status dobijaju banalne i efemerne pojave, a marginalizuju se temeljne kulturne vrednosti“,8 Borislav Pekić je – i kao čovek i kao pisac – jedna od veličina i vrednosti koje su nam potrebne. U tom smislu, možemo samo da pozdravimo pojavu jedne ovakve knjige, koja nam na zaokružen, celovit i pouzdan način govori o životu velikog pisca. Iako nevelikog obimom, knjiga Borislav Pekić: život buntovnika predstavlja dobru, jasno zaokruženu celinu. U isto vreme, to je tekst koji sadrži u sebi (primetan) potencijal za drugo, dopunjeno/prošireno izdanje. Da li će Srđan Cvetković nastaviti da se vraća Pekiću, kao što je to činio u prethodnom periodu, ostaje da vidimo. U međuvremenu, najtoplije preporučujemo za čitanje ovaj doprinos istoričara – tih „rođaka pasa tragača po krvi“9 – izučavanju i razumevanju velikog pisca.
Momir N. Ninković
