05.03.14 Danas
Hrabrost prvenca
Briten i Brulajtli, Hana Beri
U vreme objavljivanja svog strip prvenca „Briten i Brulajtli“ 2008. godine Hana Beri imala je samo 25 godina. Zapravo, strip je počela da radi još dok je pohađala studije ilustracije na Univerzitetu u Brajtonu, kada je hrabro odlučila da kreira grafički „noir“ roman, a u pristupu da se većinom ugleda na slikarsku praksu kontinentalnih strip autora, prvenstveno iz Francuske i Belgije, što je podjednako bilo strano strip sceni u Velikoj Britaniji.
Iako bi neko očekivao izvesnu neodlučnost ili suzdržanost debi ostvarenja, strip „Briten i Brulajtli“, koji je zahvaljujući izdanju Omnibusa iz Novog Sada objavljen i na našem tržištu, ne odlikuje ni stidljivost, niti nesigurnost pristupa, već, upravo, kvalitet prvotnog otkrića i samouverena svežina u obradi žanra.
Kao očito izuzetni talenat, Beri se drži osnovnih obrazaca žanra, naracije u prvom licu glavnog protagoniste, privatnog detektiva, intrigantne femme fatale, ali i niza drugih žanrovski konstitutivnih karaktera, zapleta koji se grana u neočekivanim pravcima, te mračnih porodičnih tajni. Međutim, autorka vešto zaobilazi stereotipna rešenja i opšta mesta, te osvežava pristup žanru postepeno gradeći osobni strip rukopis.
Tako je američki ambijent premešten u britansko okruženje iz ‘40-ih godina prošlog veka (iako je ratna atmosfera gotovo sasvim nevidljiva), reflektujući eleganciju epohe. Noaresknu strip premijeru ove autorke vodi suptilno nijansirani ton sepije i ono što svako noir ostvarenje treba - dobra atmosfera, koja je dosledno sugerisana ritmičnim sekvencama teških vertikala kiše, koja ponekad pada u gustim i ravnim snopovima pljuska, a ponekad se sliva u tankim srebrnim nitima.
I lik privatnog istražitelja u autorkinoj interpretaciji dobija novi senzibilitet, u vidu melanholičnog detektiva Britena Fernandeza, ekvadorskog porekla, izrazito uspele grafičke stilizacije koju odlikuje potpuna nepomičnost izraza, setni pogled, sjajno zaglađena crna kosa, stilizovani brčići, te, zaista, impozantan nos.
Finesu njenog pristupa konstituiše i poigravanje žanrom i povremena želja da ga oboji šarmantnim detaljem. Tako je uloga Britenovog sagovornika, Stjuarta Brulajtlija, poverena kesici čaja, kao ljupkoj nonsense smicalici, pandanu Pinokijevog cvrčka Džiminija, sa kojim je Briten u konstantnom dijalogu, komentarišući događaje i objašnjavajući radnju. Može se reći da čaj ima status svetog artikla u Velikoj Britaniji, koji je kao vid svojevrsne utehe verovatno zaveštanje perioda Drugog svetskog rata, kada je Vlada naredila da se sve rezerve čaja distribuiraju po skladištima širom zemlje da bi se očuvale za moral i zdravlje stanovništva. Tako da to nije samo nacionalni napitak, već i simbol otpora, ali i pouzdane utehe, na koju se i glavni junak ove priče oslanja.
Postepeno građenu narativnu uporedo prati i grafička slojevitost. Hromatski sklad postignut je u veoma suzdržanoj lestvici sivih tonova, koji dobijaju različiti karakter u zavisnosti od tonalnog i kolorističkog susedstva, te se kreću u rasponu od zagasito zelenog, magličasto plavog do smeđe crvenog.
Autorka je na stripu temeljno radila više od dve godine, u tehnici ručno bojenog akvarela i gvaš tehnike, uz minimalnu kompjutersku obradu, zbog čega posebnu vrednost predstavlja, upravo, punoća slikarski realizovanih tabli. Iako nepretenciozan, strip odlikuje neustrašivost prvenca, istraživački je postavljen i pošteno realizovan, ispitujući kako sam žanr, tako i sopstveni rukopis u mediju.
Anica Tucakov
