Nenad Ilić je po prvom školovanju reditelj. Studirao je i arhitekturu, istoriju umetnosti i nauku o književnosti, radio je više predstava u beogradskim pozorištima i pozorištima Srbije i bivše Jugoslavije. Pisao je pozorišne adaptacije i objavljivao tekstove u književnim časopisima. Bio je umetnički direktor u nekoliko beogradskih pozorišta i ustanova kulture.
Devedesetih godina upisao se na teologiju, a posle studija rukopoložen je za đakona. Tada je počeo intenzivnije da se bavi uredničkim radom, art direkcijom i TV režijom. Autor je dugometražnih dokumentarnih filmova i serija. Režirao je i veće scenske spektakle na otvorenom.
Posle dve hiljadite objavljuje uglavnom publicistička izdanja vezana za duhovnu oblast i nacionalnu kulturu.
Njegov roman Carigradski drum doživeo je u Srbiji više izdanja, a pre četiri godine preveden je na ruski i dobitnik je nagrade za najbolje prevedeno delo iz slovenskih književnosti koju dodeljuje udruženja sibirskih pisaca.
Predaje na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, drži predavanja i učestvuje na tribinama širom Srbije, a za sveštenika u Amsterdamu rukopoložen je pre četiri godine.
I DRAGI ĐAVO
Osmog dana od početka bombardovanja Srbije, otac Mihailo je posle ručka, a pre večernje službe, namerio da se odmori. Da malo prilegne, razmišlja o smrti, a možda malo i odspava. U vreme bombardovanja popodne se obično ništa nije dešavalo i svi bi tad poželeli da makar malo dremnu kako bi spremno dočekali noć i nailazak novog talasa bombardera. I oni koji su, kad se sirene oglase, žurno odlazili u skloništa, i oni koji su po celu noć čučali na prozorima ili pred televizorima, budno prateći dramatična dešavanja.
Pošto nije bila na snazi uzbuna, deca su se igrala u dvorištu male dvospratne zgrade u kojoj je i otac Mihailo, u kraju poznat kao pop Miki, proveo detinjstvo. Popadija je prala tanjire u kuhinji, koja je, pre nego što su se Mikijevi roditelji povukli na selo, bila neprikosnovena teritorija njene svekrve.
Otac Mihailo legao je na stari meblirani trosed i otvorio novine. Iako su ga u novinama čekale samo vesti o srušenim fabrikama i kućama, novim žrtvama bombardovanja, izopačenostima svetskih moćnika - sveštenik je u njima zapravo tražio uživanje. Uživanje mu je obećavalo ne ono što u u njima piše, nego svest o tome da su iste novine čitali i njegov otac i pokojni deda, predratni fotograf. Za ljude koji mnogo razmišljaju o smrti - osećaj kontinuiteta ume sam po sebi da bude velika uteha. I taman je umorni sluga Božiji namestio pod glavu šarene tvrde jastučiće kad se na ulaznim vratima začulo zvono.
"Ti ćeš?" začulo se iz kuhinje.
Mrmljajući "jok, ti ćeš" otac Mihailo, još mlad čovek ali često umoran, uskočio je u svoje karirane papuče i otišao da otvori vrata.
"U crnu zemlju da se sakrijem i tamo bi me pronašli", gunđao je za sebe. Sveštenici su inače često u prilici da zažale zbog odsustva privatnosti.
Veoma se iznenadio kad je na vratima ugledao Dragog Đavola, komšiju sa gornjeg sprata.
Gospodin Dragi bio je tih i povučen čovek i niko nije znao zbog čega je dobio tako nezgodan nadimak, ali su ga svi tako zvali. Kao imenom i prezimenom: Dragi Đavo. Čak je i njegov sin Blagoje zbog oca dobio nadimak Đavolče. Blaža Đavolče. Dok je Miki još bio dete, Blaža je otišao negde u inostranstvo. Iza njega je ostala u kraju samo legenda o Đavolčetu - lepotanu i ženskarošu. Tako to obično biva: male sredine ne podnose da neko živi među njima bez nadimka, a ljudi koji se teško mire s nadimcima beže iz male sredine.
Pospani sveštenik iznenadio se kad je ugledao na vratima komšiju koga je znao samo iz kratkih susreta na stepeništu i s njim izmenjivao tek učtive pozdrave. Ranije ga je povremeno viđao i u crkvi. Obično bi gospodin Dragi posle službe samo šmugnuo a da ni sa kim ni ne progovori. U poslednje vreme Miki uopšte nije viđao starca. Nije znao ni da je živ.
Sveštenik je ljubazno pozvao gosta unutra.
Dragi Đavo ušao je bez reči. Na grudima je stezao prastaru kutiju od košulje sa znakom DTR - Domaće tvornice rublja iz Zagreba. Košulja je očigledno bila kupljena u davna idilična vremena socijalističke Jugoslavije i verovatno se već odavno pocepala. I kao što je običaj u domaćinskim kućama, verovatno je svoje poslednje dane odslužila kao krpa za brisanje. Kutija je ostala. Sad je bila uvezana kanapom, i krila je neki sadržaj očigledno dragoceniji od bele košulje.
Popadija Vera samo je provirila iz kuhinje da vidi ko je došao i odmah šmugnula nazad. Nije joj bilo do druženja sa smrtno ozbiljnim starcem iz komšiluka.
Kad je Miki ponudio komšiji da sedne, ovaj je nešto promrmljao i ne ispuštajući kutiju seo na sam kraj troseda. Progovorio je lagano, sasvim razgovetno, glasom znatno mlađim od pohabane pojave.
"Došao sam kod Vas jer mi se čini da ste čovek kome se može verovati. Ne samo zbog mantije..." starac odmeri komšiju sveštenika od glave do pete. Nije navikao da ga vidi bez mantije, pa još u kariranoj košulji i sa ručno pletenim prslukom.
Miki nije seo. Kao dobar domaćin hteo je da odmah ponudi gosta rakijom. Naravno - domaćom, koju je svake godine nabavljao sa sela, od sina brata od strica ujne svoje majke. Ili je taj rođak bio sin brata od ujaka majčinog teče - Miki nije bio sasvim siguran. U svakom slučaju rakija je po Mikijevom mišljenju bila dobra. Madžarka. Jaka i sasvim neznatno nakisela.
"Može li jedna rakijica?"
Dragi Đavo skupi čupave obrve i protrese glavom.
"Hvala! Ne pijem."
"A da kažem ženi da Vam skuva kafu?"
"Samo vi sedite. Neću se ja dugo zadržavati..."
Spustio je kutiju sa grudi i pažljivo, gledajući je kao najveću dragocenost, stavio je na stočić ispred sebe.
"A neki sok?"
"Ništa, hvala, samo vi sedite"
"Kiselu vodu? Morate nešto..."
Iako uzorni pravoslavni sveštenik, Miki se čvrsto držao starog paganskog običaja gostoprimstva - u suštini zasnovanog na brizi da će se, ako se gost ničim ne posluži, u kući desiti neki poseban maler.
"Sedi bre, dete!"
Otac Mihailo pod oštrim pogledom iskolačenih i suznih starčevih očiju, još i nazvan detetom, brzo skliznu u fotelju. Zagleda se u kutiju od košulje. Drečavo plavu sa belom trakom i crvenim trouglom. Imala je na poklopcu i malu crnu siluetu odžačara koji trči. Svešteniku se odjednom ta silueta odžačara učini kao nešto posebno mistično. Zašto odžačar da trči? Nije on vatrogasac. Izgleda kao da se radi o tajnom simbolu koji ukazuje na gorući sadržaj kutije.
Dok je dolazio u crkvu, Dragi Đavo se s vremena na vreme, na velike praznike, ponekad i običnom nedeljom čak i pričešćivao. Bez ispovesti. Ni otac Mihailo, ni otac Raja - starešina crkve, nisu ga zaustavljali. Izgledalo je da starac zna šta radi. S obzirom kako to kod Srba ide, neko je mogao i da ga proglasi za skoro fanatičnog vernika, ali bilo je kod njega nešto što je pomalo zbunjivalo sveštenike. Naime, on izgleda nije slavio slavu. Barem nije zvao sveštenika da mu pre slave osveti vodicu, a ni na dan slave da mu iseče kolač.
Da li je to bilo zbog toga što kao udovac nije mogao da sprema za goste ili zbog čega već, to pop Miki nije znao. Sve u svemu - bilo je razloga za sumnjičavost u pogledu samotnjaka koji nosi nadimak Đavo a ne prima ni sveštenika u kuću. I taj mali crni mistični odžačar... Delovao je tako masonski. Miki je ponekad pred spavanje čitao literaturu o masonima i nije o njima mislio ništa dobro. Slobodni odžačari?
"Ko zna, možda je to neka posebna loža u saglasju sa slobodnim zidarima", razmišljao je sveštenik.
Dragi Đavo stavi providnu šaku sa plavim venama na kutiju. Prekrije odžačara. Miki se štrecnu. Da li je to slučajno, ili mu starac čita misli? Brzo podigne pogled. Starčeve neobično suzne oči kao da su plivale u vodi.
"Steže se sadašnjost. Da... " ne skidajući pogled sa sveštenika, starac slobodnom rukom namesti naočare na nosu. "Ovde se nalazi nešto... nešto zaista dragoceno."
Miki spremno klimnu glavom, kao neko ko potpuno razume stvar.
"Vidite šta rade ovi maloumnici? Ovi što nas bombarduju?"
"Baš, maloumnici, dobro ste rekli..." Miki taman zausti da pokrene prikladnu diskusiju o političkoj situaciji u svetu, omiljenu aktivnost bombardovanih Srba, ali Gospodin Dragi ne pokaza ni trunku učtivosti. A i zašto bi? Bio je više nego duplo stariji od domaćina.
"Ovde se nalazi... kako da vam objasnim... ovde se nalaze važni papiri. Dragoceni, od neprocenjive vrednosti."
Iznad mekanih kesica podočnjaka, preko naočara sa metalnim okvirom spuštenih na nos, crne i suzne starčeve oči zarivale su pogled pravo u Mikijev pospani mozak. Mikiju se učini da su se starčeve čupave obrve malo preteći podigle. Kao male nakostrešene životinjice. "Valjda je zbog tih čupavih obrva i dobio taj nezgodni nadimak ", razmišljao je.
"Da. Baš tako. Od neprocenjive vrednosti", nastavi starac. "Čuvam to godinama. A sad ovo... sa tim idiotskim bombardovanjem. Uplašio sam se da ne bude kao u prošlom ratu kad je pod bombama izgorela Narodna biblioteka... Svi stari rukopisi."
"Strašno!" otpuhnu Miki. "Zašto baš nama da se istorija stalno ponavlja?"
Starac se zagleda u svog znatno mlađeg ali ipak ozbiljnog sagovornika, naizgled posebno iznenađen i obradovan njegovom inteligencijom.
"Da. To je ozbiljno pitanje... Večnost. Izgubili smo pogled ka večnosti. Zato se stvari ponavljaju. Kao što znate, življenje u vremenu nije samo po sebi loše. Loše je zapravo verovanje da više ne postoji ništa što postoji izvan vremena. Čoveka vreme guta, ne zato što živi u vremenu, već zato što veruje u stvarnost vremena, i tako zaboravlja ili prezire večnost..." Pošto je video da pop osim fraze koju je izvalio nema šta da doda na temu ponavljanja događaja, vremena i večnosti, i da baš i ne razume šta mu se govori, starac odmahnu rukom i nastavi mirnijim tonom. "Možemo i o tome, drugi put. Vidite, ja sam malo posmatrao...Poznat mi je šablon po kom bombarduju."
25.06.04 NIN
Opštežiteljska priča
Nenad Ilić: “Carigradski drum”
Sveštenik na pročišćujućem i (samo)izbaviteljskom putovanju za Svetu goru, Carigrad il kakvo drugo duhovno središte - to već kao da prerasta u zasebno i jednim delom karakteristično usmerenje našeg savremenog romana. Pa još ako se taj hodočasnički junak, skoro po pravilu, i zove Mihajlo, onda se možda može govoriti čak i o svojevrsnom trendu!
“Carigradski drum” Nenada Ilića na svoj način pridružuje se pomenutoj orijentaciji: poput glavnog aktera “Mihaila” Branka Brđanina Bajovića, prošlogodišnjeg “vicešampiona” NIN-ove nagrade, i njegov junak, prestonički pop Mihajlo, zvani Miki, bogotražitelj je i iskupitelj od nevolje za sebe i druge u zlom vremenu i zlom okruženju. Time su, reklo bi se, ocrtane moguće konture jednog hibridnog retroaktuelnog žanra koji roman kao privatnu i laičku pripovest modernog doba donekle približava opštežiteljskim povestima vremena koja su prohujala s vihorima istorije.
Ali, ovaj opštežiteljski roman Nenada Ilića podseća nas na to da se istorija katkad vraća kao košmar i fantazmagorija, čineći cele zajednice i narode zatočenicima sveopšte povesti beščašća. Poput Bajovićevog “Mihaila” i on, drugim rečima, počiva na onoj vrsti naročite “ideološke” svesti za koju istorijsko-političke činjenice i događaji imaju uvek prikriveno značenje što vodi ravno u dubine kolektivno oblikovanih predstava, bojazni i projekcija.
Istine radi, valja kazati da je “Carigradski drum” napisan sa znatno više umeća i duha od svog tipskog prethodnika. Rogobatni patos smenili su ovde okrepljujući humor i ironija koji pripovedanju o traumatskom vremenu NATO-bombardmana daju osobenu živopisnost i dimenzioniranost. Sve vreme baratajući stereotipima i predrasudama, Ilić je oko svog glavnog junaka stvorio celu galeriju pomerenih karaktera, među kojima se izdvajaju Čeda slikar, nameran da svakom umrlom Srbinu napravi spomen-ikonu, i revnosni opozicionopartijski aktivista Čombe, odlučan da do slave i novca stigne otkrivanjem navodnih nacrta famoznog “Teslinog tajnog oružja” ili makar kvazividovnjačkim delovanjem u javnosti. Ne uvek jednako izbalansirano, dvosmisleno bavljenje opštim mestima na ovom nivou fabuliranja ipak je dovoljno inventivno izvedeno da romanesknom sižeu donese kvalitet zanatske uspelosti.
Iskošeno-komično pripovedanje o ovovremenskoj “Srbiji međ kesama... međ kanisterima, flašama i kutijama... međ rupama na putevima” ima, međutim, u romanu Nenada Ilića i svoj paralelni, znatno ambiciozniji i pretenciozniji tok s paraboličnom temom o Srbiji kao “zemlji oko druma” kojim “oduvek je Evropa išla u Aziju, i obrnuto - Azija u Evropu”. Taj alternativni siže ostvaren je pomoću fantastične intrige oko zagonetnih “pronađenih rukopisa” koji čitaoca vraćaju duboko unazad kroz vreme, i to pravo na “staru trasu carigradskog druma kojom su koračali kroz vekove putopisac i njegova ljubljena”. Ovaj niz epizodičnih pripovedanja, od kojih je svako vezano za neki od neuralgičnih momenata nacionalne i regionalne prošlosti, može se delom čitati i kao mala zbirka “samostalnih” novela koje objedinjuje isti fantomski pokretljivi “vremenski putopisac” Carigradskog druma. Među njima je daleko najuspelija celina iz devetog poglavlja pod nazivom “Hasan-pašina palanka”, izvrsno sročena opijumska storija o kulturološkim razlikama i premošćenjima, dok sve zajedno svoj “mistični” vrhunac imaju u ovovremenskoj epizodi fizičkog nestanka pop-Mihajla i njegovog prelaska u onostrano, duhovno i snovno postojanje!
Tako svoje ostvarenje najzad pronalazi i sve vreme prisutni “ideološki” interes pripovedanja koji vodi dalekosežnom zaključku da “Nije stvar u tome da čekamo kraj istorije... nego treba i u istoriji da pronađemo kapije večnosti”. Stapajući stereotipe o “nebeskom postojanju” i civilizacijskoj “transverzali” između Istoka i Zapada, ovakvo svođenje opštežiteljske priče Ilićevog romana predstavlja svojevrsno “prevladavanje” i “transcendiranje” istorije narativnom mistifikacijom dostojnom podrazumevanog, odnosno izabranog usuda koji je prati. A to što je ovom mistifikacijom tek jedna vrsta stereotipa i pretenzije zamenjena drugom, sasvim dovoljno govori o “Carigradskom drumu” kao romanu ograničenih, polovičnih zahvata i dometa u fikcionalnom evociranju i problematizovanju toliko puta tematizovane sudbine naciona.
Tihomir Brajović
