Josi Avni-Levi, jedan od najintrigantnijih predstavnika savremene izraelske književnosti, rođen je u Izraelu, 1962. godine, u imigrantskoj porodici koja potiče iz Avganistana i Irana. Pošto je odslužio redovni vojni rok u Izraelskim snagama odbrane i dobio oficirski čin, završio je studije istorije i prava na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Bio je u službi na raznim diplomatskim položajima, u Berlinu, Bonu, Varšavi i Beogradu. U njegovom srcu Beograd zauzima posebno mesto; u njemu je služio u dva navrata: najpre od 1999. do 2001. godine, kao mlad diplomata, a zatim od 2011. godine, kada je imenovan za izraelskog ambasadora u Srbiji i u Crnoj Gori, sve do danas.
Dosad je u Izraelu objavio pet knjiga, koje se odlikuju dubokom osećajnošću, izuzetnom poetičnošću i živim opisima izraelske porodice koja potiče sa Istoka. NJegova prva knjiga, Bašta mrtvih stabala, objavljena 1995. godine, zbirka je pripovedaka, koja je izazvala burne reakcije. Prvi roman, pod nazivom Tetka Faruma ipak nije bila kurva, napisao je tokom boravka u Beogradu. Neke od knjiga su mu prevedene na nekoliko evropskih jezika, a po nekima su rađeni filmski scenariji. Josi Avni-Levi je dobitnik „Premijerove književne nagrade“ za 2007. godinu.
04.05.13
Diplomata i špijun, dobar i loš blizanac
Josi Avni Levi
Sebastijan je radio za KGB i Štazi, prvi put sam ga sreo u jednom kafeu, u istočnom Berlinu, kaže naš sagovornik
Josi Avni Levi, poznati izraelski pisac, dobitnik „Premijerove književne nagrade” za 2007. godinu, i ambasador Izraela u Srbiji, autor je romana „Čovek bez senke”, koji je objavila Narodna biblioteka Srbije, u prevodu Dušice Stojanović-Čvorić. Ovo štivo čita se kao „poetski” Džon le Kare, zbog toga što pored dvostrukog špijunskog angažmana glavnog junaka sadrži i opise jevrejske tradicije, vezane za lik diplomate na službi u Berlinu. Josi Avni Levi srdačno je za „Politiku” govorio o svom stvaralaštvu, svojoj porodici i diplomatskom angažmanu.
Roman je zasnovan na istinitom događaju. Kako ste upoznali dvostrukog agenta Sebastijana i kako je došlo do toga da vam ispriča svoju priču?
Može se reći da je u romanu istinita jedna i po priča, Sebastijanova i deo one koja se odnosi na izraelskog diplomatu. Sebastijan je bio špijun KGB-a i Štazija, u stvarnom životu, naravno, imao je drugo ime. Prvi put sreo sam ga u jednom kafeu, u istočnom Berlinu. Posle toga komunicirali smo imejlovima, telefonom, skoro kao u lovu tragao sam za krajem njegove pripovesti. Preneo sam je hronološkim redom, ali menjao sam datume, mesta, imena, jer me je on zamolio da ne koristim previše doslovnih detalja. Druga priča o izraelskom diplomati jeste zasnovana na mom iskustvu tokom službe u Berlinu, ali izmišljena je umešanost lika diplomate u špijunske afere KGB-a. Knjiga je mešavina realnosti i fikcije, senke i svetla. Likovi špijuna i diplomate bliski su jedan drugome, ali se ne dodiruju.
Da li ste s namerom paralelno postavili jevrejskog diplomatu uz špijuna, koji se pretvara da je Jevrejin, kao dobrog i lošeg blizanca?
Nisam to učinio namerno, tako je prosto ispalo, dve jednake polovine nadopunjavale su se. Jedna od stvari koja me je privukla u priči o Sebastijanu jeste što je bio toliko različit od mene, orijentalca, Jevrejina rođenog od imigranata iz Azije, koji su došli u Izrael. Kada sam ga sreo, bio je u kasnim tridesetim, zgodan, plav, istočnonemački bivši špijun. Slušao sam ga primećujući i suštinske sličnosti u našim životima. Bio je, kao i ja, vrlo vezan za majku, otac je bio udaljen dok je on želeo da bude blizak sa njim, i on je imao nerešen odnos sa prijateljem iz prošlosti. Dok sam ga slušao osećao sam kao da se nadopunjujemo. Ta dvostrukost, umnožavanje identiteta, pokretačka je snaga koja me tera napred, to čini bogatstvoživota. Ponekad zavidim onima koji „plove” samo u jednom smeru, ja imam pedeset godina i još uvek ne znam šta da budem „kada porastem”.
Vaša diplomatska aktivnost vezana je i za Nemačku, državu koja ima „suviše istorije”. Kako je ova zemlja obeležila vaše stvaralaštvo?
Rođen sam u porodici koja nije iskusila holokaust. Moji roditelji došli su u Izrael iz Irana i iz Avganistana. Bili su srećni što nisu rođeni u Evropi, za razliku od miliona drugih Jevreja, koje su Nemci i njihovi saradnici uništavali tokom pet ratnih godina. Uprkos tome, i ja sam se osećao kao jedan od preživelih u holokaustu, to je uopšte jedno od najintenzivnijih ličnih iskustava u mom životu. Ne znam zašto, iako su mnogi Izraelci kao magnetom privučeni ovom mračnom periodu naše istorije. Moj prvi put u inostranstvo bilo je putovanje u Minhen, želeo sam da vidim zemlju koja je gotovo eliminisala moj narod, a pre toga mnogo sam čitao o holokaustu, imao sam košmare u vezi sa tim. Mislim da je holokaust najznačajniji događaj u jevrejskom kalendaru, jedan narod pretrpeo je najnehumanije iskustvo, i to je najjača lekcija koju sam savladao kao ličnost, kao Izraelac, kao diplomata, kao pisac. To je obeležilo moje pisanje, kao i interes za nemačku kulturu, koja je tako suprotna onome što predstavlja jevrejski identitet. Ali, u skorije vreme, otkako sam postao otac, sve više me zanimaju koreni moje porodice. U novoj knjizi, koju sam tek počeo da pišem, kao da svom sinu pripovedam o mojim roditeljima, koji su 1951. godine u Izraelu počeli doslovno od nule. Oni tada nisu ni sanjali da će njihov najstariji sin postati ambasador zemlje koja ih je dočekala raširenih ruku. Učinio sam to zbog njih.
U kojoj meri vas je poreklo sa Bliskog istoka učinilo prijemčivim za kulturu islama, pa i u ovo vreme međusobne krize u odnosima?
Koreni moje porodice vrlo su drevni, iz iranskog grada Mašada do avganistanskog Herata. Moja generacija prva je rođena u Izraelu, posle dve hiljade i sedamsto godina egzila. Mi smo zapravo započeli novo poglavlje jevrejske istorije, došavši kući. Danas u Avganistanu ostao je samo jedan Jevrejin, a do pre sedam godina moj stric bio je jedan od preostale dvojice. Sećam se priča iz detinjstva o velikim pustinjama, o kraljevima koji se bore sa demonima. Sećam se da smo u detinjstvu imali slike šaha Pahlavija u njegove žene na zidu. Izraelci koji su došli iz dobrog starog Irana, bogate kulture i otvorenih vrata za manjine, osećali su Iran svojim domom. To je bilo pre današnjeg opasnog Irana, koji je i više od pretnje atomskom bombom. Stidim se u ime takvog Irana, i nadam se da će ta zemlja ponovo postati biser Bliskog istoka.
Imate poseban odnos prema Beogradu?
Ne krijem da volim Beograd i Srbiju. Neke od mojih kolega me optužuju da sam subjektivan, i ja se slažem sa tim. Došao sam prvi put ovde posle bombardovanja, i odmah mi se desilo nešto što se desilo i stotinama drugih, a to je da sam odmah osetio simpatije prema vašoj zemlji. Drugi put sam izabrao da dođem u Beograd kao ambasador, kada su me pitali gde bih išao. Vidim Srbe kakvi oni zaista jesu, a ne po onome što se o njima piše u evropskim medijima.
Marina Vulićević
