Crna koža, bele maske

no što se mora znati, imaju tačne odgovore, koji su svojom prikovanošću za Prošlost, svojim vezama sa Večnim, ili svojim poznavanjem Budućnosti konačno osigurani protiv neizvesnosti sadašnjosti...Treba, kaže Fanon, osloboditi čoveka. Takav obrazac, jasno je, može da bude samo apsolutno subverzivan. Ako je to zahtev, on ispoljava potpuno nepoznavanje administrativnih običaja, pošto se nikada ne bi moglo znati, kad bi ga neko makar iz razonode shvatio ozbiljno, u kom bi ga trenutku trebalo smatrati zadovoljenim. A ako je parola, jasno je da iz njega može da iznikne samo najradikalniji nered: jer je jasno da ona ne počiva ni na kakvoj doktrini, ni na kakvoj nauci, ona je izazov za svaku jurisdikciju, osporava svaki autoritet, ne određuje nikakav program i ne namerava da se upusti u bilo kakvo planiranje...Stoga je Fanonov postupak postupak čoveka koji zna da je kraj njegovog puta u isti mah veoma daleko, na drugom kraju sveta, na drugom kraju vremena, a i sasvim blizu njega, kao da se ne može razlučiti od njega. Stoga se poduhvatio toga da nas, crnce i belce, suoči sa jednostavnom velikodušnošću jedne svesti koja odbija da bilo koga mrzi i obrušava se samo na mrak u duši: „Zaista će biti potrebno da sunce koje nosim u sebi osvetli i najzabačenije kutke... Onaj koji u mojim očima bude tražio nešto drugo osim neprekidne upitanosti moraće da izgubi vid...“ Kako u toj žarkoj i upornoj i ključnoj upitanosti, kroz sve ove ispremetane stranice, pod ovim vehementnim i bratskim rečima, ne prepoznati zahtev bez premca – koji se tiče svih nas?
Fransis Žanson