Crvendać

26.08.11 Popboks

Ima li misterija posle Lašona? Ima? Da li je bilo nacističkog sentimenta u Norveškoj i pre Brejvika? Jeste. Proučimo Nesbeovog Crvendaća

Milenijum Stiga Lašona otvorio je apetitete ovdašnjeg čitateljstva kada su detektivske/policijske misterije u ptanju; krimići su ponovo dospeli na "in" liste, o njihovj kakvoći više se ne govori i ne piše sa poslovičnim parakademskim prezirom, pa se kao sasvim prirodno može posmatrati nastojanje da pronađu novi mamac za publiku koja ne krije svoj ponovo otkriven entuzijazam kada je reč o ovoj literarnoj sorti. Tako je na red došao i norveški autor Ju Nesbe.
Ju Nesbe već duže nije nepoznanica čitaocima izvan skandinavskog sveta, a pobrao je i nekoliko još uvek respektabilnih esnafskih nagrada i dela su mu prevedena na desetine jezika. Samo je sudbina htela da Lašon dođe do srpskog prevoda pre Nesbea, mada je potonji objavljivao misterije gotovo deceniju pre nego što se upokojeni švedski književni superstar odvažio na literarni debi (tako je Crvendać objavljen 1998, a prva knjiga Milenijuma 2005. godine na matičnim tržištima). Ipak, čak i ako se ta hronologija ima u vidu, poređenja na relaciji ova dva autora su svakako neizbežna.
Crvendać je prvi u nizu prevedenih Nesbeovih romana na srpski (u izdanju Lagune dostupni su i Odmazda i Solomonovo slovo), tako da je o dometima i opštim odrednicama Nesbea najbolje suditi baš po tom naslovu. Za početak jedna značajna kvalifikacija koju nipošto ne treba shvatiti kao pogrdu ili zamerku – naime, Nesbe nije inovator u okviru žanra; on se dosledno drži zakonitosti i uslovnosti žanra. Počev od činjenice da njegove misterije bivaju sročene sa centralnim istražiteljskim likom. Nesbeov Hari Hule je rezignirani, piću i neodmerenim reakcijama, pa čak i kavgi sklon policijski inspektor i u takvoj postavci nema ničega iznenađujućeg. Ipak, ono što je daleko značajnije – i tako prikazan Hari Hule se nameće kao sasvim zanimljiv i ubedljiv junak. I sasvim dovoljno jaka pojava da bude uporište čitave priče.
A priča Crvendaća (u prevodu Jelene Lome) donosi neosporno intrigantnu i efektnu misteriju. Ona se odnosi na potragu za kupcem izrazito ubojite i retke puške nalik snajperu (a proizvedene u ograničenom broju i potom razasute širom belog sveta – od bosanskih ratišta do Južne Afrike). Gde je puška, tu je i ubistvo koje samo što se nije dogodilo.Nakon incidenta prilikom posete američkog predsednika Oslu, Hule biva nenadano „unapređen“ u bezbednosnu službu i stupa na trag ubici bez lica i imena. Rešavanje te misterije i hvatanje ubice koji je kreneo da isteruje ličnu pravdu zahtevaće i rasplitanje komplikovane igre zamene identiteta među norveškim dobrovoljcima u nacističkim redovima na ruskom frontu tokom Drugog svetskog rata.
Za razliku od Lašona koji plete misteriju počev od porodičnog osinjaka kao generatora mnogih potonjih zala, Nesbe se svesno odlučuje za društveno-politički (pa čak i ideološki) fon kao sočan i neophodan dodatak u pokušaju da pojasni, ali i oneobiči misteriju koju je smislio u epizodi Crvendać. Tako saznajemo (a to biva prekopotreban detalj u razumevanju mnoga toga značajnog, počev od dominantnih norveških mentaliteta) da je Norveška, uprizorena i država za uzor, dosta vešto i temeljno preinačila važnu epizodu iz svoje istorije. Naime, Nesbe bez uvijanja i u nekoliko navrata posve otvoreno ustvrdi da je Norveška prenaglašavala potpuno marginalan i neučinkovit Pokret otpora, a prećutkivala dragovoljnu i prilježnu saradnju sa nemačkim okupatorima tokom Drugog svetskog rata. Ovo gledište, kao i čitav ton priče Crvendaća, dodatno objašnjava kako je zlo koje se nedavno desilo u Norveškoj bilo moguće, ali iz čega je zapravo ono i proisteklo.
Na planu stila Nesbe, poput Lašona, u većini slučajeva pribegava tehnici prepričavanja i ogoljenijim dijalaoškim razmenama iz kojih saznajemo bitne činjenice. Njegova naracija je pravolinijski pregledna, a valja istaći i neusiljenu lakoću sa kojom vodi i zauzdava svoju dobrano razbokorenu priču, rasprostrtu na dva vremenska nivoa. Iako se delimično bavi događanjima iz prošlosti, Nesbe ja autor ovog trenutka, te njegovu prozu odlikuje pragmatična svrsishodnost i očigledna fokusiranost. Pri takvom stanju stvari ne čudi što Crvendać na kraju biva intrigantna misterija neporecivo zadovoljavajućeg nivoa literarne izrade. Osim toga Crvendać je primer zdrave i viralne, žanrovski jasno određene evropske proze u kojoj je lako uživati, uprkos često teško razaznatljivim i upamtljivim norveškim imenima i prezimenima.
Nesbeove misterije mogu se lako dopasti ljubiteljima Lašonove proze i njegovog stila, ali ova tri romana vrlo dobro stoje i mimo tog poredbenog konteksta, tim pre što Nesbe u nekoliko aspekata nudi misterije dovoljno različite u odnosu na konkurenciju.

Zoran Janković