Deca zla (broš)

Žena u dugoj kućnoj haljini se u trenu stvori u sobi.
"Dušo, pripremi jedan čaj za našeg prijatelja. Onaj moj, što sam skoro dobio."
Desetak minuta kasnije, Gorica ponovo uđe u sobu sa poslužavnikom na kojem su se nalazili šolja puna bledozelene tekućine i mala činija sa medom. Za nekoliko trenutaka, u sobu unese i plastični lavor koji spusti ispred Nikolinih nogu.
"Prošli put kada si bio kod mene, uveo sam te u stanje hipnoze kako bismo rešavali migrenu. Danas ćemo probati da odemo malo dalje. Gorica ti je pripremila čaj koji ima snažno dejstvo na um. Otkrićemo to što se nalazi ispod. Zaustavićemo ga na trenutak. Siguran sam da ćeš videti mnoge zanimljive stvari koje si video, ali koje ne vidiš. Razumeš? Samo ovo nećeš nikada raditi sam. Jasno?"
"Od čega je čaj?"
"A šta tebi znači od čega je čaj? Čaj je od kaktusa. Kaktus San Pedro! Slušaj šta ti govorim i prestani da misliš kad ne znaš. Opusti se!"
Nikola klimnu glavom. Uznemirio ga je nagoveštaj potpuno novog, nepoznatog iskustva. Čitao je o halucinogenim kaktusima u Hakslijevim i Kastanedinim romanima, ali nije imao pojma kako će reagovati na takvu vrstu stimulansa. Iako je imao iskustva sa halucinogenim drogama, nikada nije imao dodira sa meskalinom. Ipak, bezgranično je verovao profesoru. Bio je to jedini čovek u čijem prisustvu bi prihvatio da proguta i cijanid ako bi mu profesor rekao da će sutra ujutro sve biti u redu.
"Čaj će ti pomoći da lakše vidiš. Pojavljivaće se slike koje je tvoj mozak sakrio sam od sebe. A upravo u njima nalaze se tragovi i rešenje. Zato se potrudi da ih, kada počnu da izviru, što bolje upamtiš. A ja ću pisati šta izgovaraš dok budeš na putu."
Na profesorov znak, Nikola otpi prvi gutljaj neverovatno gorke tekućine. Njeno propuštanje u želudac momentalno izazva grčenje utrobe.
"Verovatno ćeš povratiti. Zato je Gorica donela med, ali i lavor. Ne plaši se. Na početku telo reaguje burno, mučninom. To je jak halucinogen. Kasnije će sve biti u redu. Jebiga, rekao si da ti je bitno da otkriješ ubicu." Profesor Papić lagano se premesti na fotelju do Nikole.
Samo ne još jedno povraćanje, pomisli Nikola ispijajući naredni opori gutljaj tečnosti boje kivija.
I onda je počelo…
Nezaustavljivi nalet mučnine čiju silovitost nikada do tada nije iskusio, praćen mišićnim trzajima, natera ga da klekne na pod i mahnito zagrli ostavljenu plastičnu posudu. Činilo mu se da će povratiti creva. Zelenkasta pena izlazila mu je na usta. Iz daljine začu profesorov glas koji mu je govorio da se ne plaši. Poslednje što je video bile su Goričine ruke, koje mu polažu mokri peškir na glavu.
Najednom zvukovi postadoše snažniji, a boje jarkije. Zagledan u dim koji se vio iz cigarete profesora Papića, Nikola uoči ogromni gusti oblak koji ga poput talasa podiže sa poda. Posmatrao je okolinu sa visine, sa čudnom smirenošću i svešću da je njegova pažnja izuzetno živa. Osećao se prijatno. Toplota je dopirala od nežne bele svetosti koja je ispunjavala prostor. Zidovi profesorove vikendice su nestajali, čudesno se pretapajući sa ostalim oblicima i šireći prostor po okolnim proplancima i šumi. Shvatio je da čuje lupkanje detlića i šum vode koja je isticala iz česme u dvorištu. Mučnine više nije bilo i sve što je osećao bila je mirna sreća.
Nastavio je da se kreće po tom metaprostoru prošaranom svetlošću duginog spektra. Postalo mu je jasno da može da uđe u bilo koji predmet u kući, jednako kao što istog trena može da odluta do proplanka ostavljajući sopstveni skelet u prostoriji. Prvo konkretno biće koje je ugledao bio je ogromni profesorov pas. Bila je to golema zver čiju rasu nije mogao da prepozna, samo je shvatio da je bio u stanju da ga uzjaše. Iako je pas bio džinovskih razmera, Nikola ga se nije plašio. Pošao je za njim, osetivši da životinja namerava da ga vodi.
Kada su se našli negde na prelazu između unutrašnjosti i spoljašnjosti zdanja, oseti snažan miris baruta. Daleko ispod sebe uočio je rasplamsavanje sukoba dve grupe njemu nepoznatih ljudi. Jedna zaraćena strana bila je obučena u vojničke uniforme, dok je druga izgledala kao nekakav čudni odred odrpanaca, obučenih u rite. Pa ipak, i jedni i drugi vojevali su snažno. Uniformisani su osipali žestoku puščanu paljbu, dok su odrpanci uglavnom bacali goleme kamenice, proklinjući svoje neprijatelje. Stotine leševa ležalo je po polju na kojem se okršaj odvijao. Pokušavao je da im se približi i da ih vidi, ali bi mu, kad god bi se i malo primakao, nešto drugo odvuklo pažnju. Ili bi to bila neka ptica koja bi prhnula, ili nekakav glas koji bi se čuo, iako nedovoljno snažno da bi uspeo da razazna konkretne reči.
U tim trenucima, prijatnost koju je s početka osećao počela je da čili. Sve više, imao je osećaj da se približava trenutak kada će se dogoditi nešto što nije želeo… Nešto zlo… Nešto čega bi se trebalo plašiti. Osetio je kako mu srce brže udara i kako mu se ruke i telo znoje.
Najednom ugleda kako preko polja posutog mrtvim i ranjenim ljudima, ženama i decom, korača kao sneg bela starica duge sede kose koja se mrsila na vetru. Kretala mu se u susret u tankoj beloj haljini koja se uvijala oko mršavih bosih nogu, dok je gazila ruke, krv, blato i rasuto tkivo nesrećnika. Iz njenih skuta, poput uvelog čeličnog lišća, ispadali su krvlju umrljani zlatnici za koje starica nije marila. U času kada je pomislio da će mu se obratiti, uoči kako joj preko polja u susret dotrčava dete sa puškom okačenom preko ramena. Puška je bila nesrazmerno veća od deteta, tako da je ono bilo prinuđeno da je vuče iza sebe, ostavljajući trag po krvlju natopljenoj zemlji. Pokuša da se zagleda u lice deteta, ali ga u tom trenu neka njemu do tada nepoznata sila odbi dalje uz zastrašujući duboki zvuk koji mu ponovo izazva kovitlac u utrobi. Ni u ponovljenom pokušaju ne uspe da uoči detetov izraz. Umesto toga, primeti kako dete i majka bezuspešno pokušavaju da se zagrle. U času kada bi dete posegnulo za majkom, dogodilo bi se nešto što je sličilo neveštom spoju filmske sekvence, što bi ih ponovo vraćalo na početne pozicije. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, dete nastavi da trči po polju. Video je kako se saginje ka mrtvima na zemlji, kao da nekoga traži. Svaki put kada bi se uspravilo, detetova odeća bila je sve više uprljana krvlju.
Ponovo tišina. Potpuna tišina… A onda shvati da već izvesno vreme nije video psa koji ga je vodio. Tražio ga je pogledom i spazi ga daleko od sebe kako pokušava da pobegne trojici lutalica iskeženih zuba koje su ga okružile. Iako je njegov vodič bio nesrazmerno veći od trojice napasnika, nikako nije uspevao da im utekne. Gde god bi pošao, oni bi ga hvatali čeljustima. Uspeo je da ih otera, ali kada se približio, shvatio je da više ne prepoznaje svoju životinju. Umesto dobroćudnog džina, sada ga je na mestu sa kojeg su se povukli napasnici, izranjavljen, krzna slepljenog krvlju, čekao sitni žgoljavi vuk iskežene vilice i krvavih očnjaka. Režao je na njega i Nikola shvati da nije dobrodošao. Ko si ti? Ko si ti u stvari?, povika, ali se njegov glas odbi od drveća i nestade u prostoru.
A onda ponovo bela topla svetlost i odnekud glas. Glas oca. Toplota mu ispuni srce kada začu Đorđeve reči:
Naći ćeš me! Pronaći ćeš oca! Samo me ne ostavljaj ovde samog!
Poslednje čega se sećao bio je šapat profesora Papića koji je dopirao odnekud.
"Raspremi mu krevet, Gorice. Noćas će spavati ovde."

20.10.19

Verovao sam da je domaćim čitaocima potrebno predstaviti pravi, punokrvni domaći triler, koji se odvija u realnim, domaćim okolnostima.
I sam sam se zasitio skandinavskih i američkih trilera, ali i njihovih bledih kopija koje neretko gledamo u domaćoj produkciji. Okolnosti koje ovde postoje – naši sudovi i policijske stanice, ali i zločini koji se na ovim prostorima događaju, ne samo da ne zaostaju za onima opisanim u svetskim bestselerima, već su često i zanimljiviji od njih – kazao je za Danas Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu predstavljajući svoj roman Deca zla i ukazujući na momente realnosti koji ovo delo prožimaju.

Knjigu je objavio Vulkan, na čijem će sajamskom štandu Majić 26. oktobra potpisivati svoje delo.

* Odakle inspiracija za ovu knjigu?

– Osnovu priče predstavlja slučaj u kojem sam davno postupao. Dugo me je progonio, i shvatio sam da je priča o ljudima koji su njime pogođeni vredna pričanja, svakako u izmenjenim okolnostima i sa izmenjenim likovima. Kasnije sam tu priču povezao sa još jednom teškom i značajnom pričom koja je na ovim prostorima ostala neispričana, i tako je nastao roman. Ne mogu naravno da otkrijem previše, jer bih u suprotnom onima koji roman još uvek nisu pročitali, pokvario čitalačko iskustvo.

* Koliko je samo delo inspirisano realnim problemima u srpskom pravosuđu, ili ste možda inspiraciju crpeli iz drugih oblasti ili mašte?

– Teško je pomisliti da se neko ko se gotovo četvrt veka bavi srpskim sudstvom, može tek tako lišiti onoga što poznavanje realnih prilika nudi. A i zašto bi? Verovao sam da je domaćim čitaocima potrebno predstaviti pravi, punokrvni domaći triler, koji se odvija u realnim, domaćim okolnostima. I sam sam se zasitio skandinavskih i američkih trilera, ali i njihovih bledih kopija koje neretko gledamo u domaćoj produkciji, gde se akteri, u pokušaju imitiranja, ne ponašaju realno. Okolnosti koje ovde postoje – naši sudovi i policijske stanice, ali i zločini koji se na ovim prostorima događaju, ne samo da ne zaostaju za onima opisanim u svetskim bestselerima, već su često i zanimljiviji od njih. Pa ipak, kao što sam više puta naveo, bilo bi pogrešno Decu zla posmatrati kao dokumentarni roman. Puno toga je izmaštano, i time učinjeno prijemčivijim svakodnevnom čitaocu.

* Da li, kao i u vašoj knjizi, u Srbiji politika i sudstvo „sarađuju“, i da li je to ispravno kad je reč o sprovođenju vladavine prava i nezavisnom sudstvu?

– Mnogo puta sam govorio o tome zašto je ta saradnja pogubna po sudsku nezavisnost. Nudio sam gomile dokaza i za tvrdnju da mi, zapravo, nikad na ovim prostorima nismo ni iskusili period postojanja stvarne sudske vlasti. Sve to moguće je pronaći i u romanu. Trudio sam se da čitaocu predstavim što realniju sliku pravosuđa u Srbiji danas. Tako smo došli do slike sudstva u kojem ima i nedozvoljenih uticaja, korupcije i nepotizma, ali u kojem postoje i neki hrabri, pošteni ljudi, koji se trude da što savesnije obave svoj posao. Da li je to, i u kojoj meri, moguće ostvariti u društvu totalne dominacije izvršne vlasti, pitanje je na koje bi svako od nas, uveren sam prilično lako, mogao da da odgovor.

* Knjiga pored „pravnih“ ima i ljubavne i egzistencijalne momente, kako se ljudi u svakodnevnom životu pronalaze u sličnim „situacijama“ iz knjige?

– Jedan od ciljeva koje sam pred sebe postavio pišući, bio je da, u što je moguće većoj meri, učinim likove trodimenzionalnim. U stvarnom životu ne postoje heroji bez mane i straha, oni koji nemaju loše dane, slabe strane i promašaje. Ne postoje ljudi koji nemaju i svoje tamne tačke, slabosti ka određenim ženama ili kompleksne odnose sa roditeljima. Zato sam sopstvene junake opteretio opusom poteškoća koje svakodnevno srećemo kod ljudi sa kojima dolazimo u kontakt. Pored toga, i kroz praksu, ali i kroz svakodnevni život, naučio sam da su često najzanimljiviji ljudi oni koji oličavaju ta jedinstva suprotnosti. Reč je o dobrim ljudima koji su prinuđeni da čine loše stvari ili pak lošim ljudima, kada ih život navede da učine pravu stvar. Tu nastaje priča. Mislim da deo uspeha romana treba tražiti i u ovoj živopisnosti likova koji ga nastanjuju.

* Koliko mediji, koji na neki način „zagorčavaju“ život glavnom junaku, to čine i u realnosti? Postoji li slobodno novinarstvo ili se ono koristi u „političke svrhe“ kako bi se kreirala povoljna slika po moćnike, a nauštrb onih koji rade svoj posao?

– I mediji su u romanu predstavljeni onako kako ih, kao autor, u našoj realnosti vidim. Drugim rečima, ne verujem da u Srbiji postoji slobodno novinarstvo, baš kao što ne verujem ni da postoje nezavisan sud, regulatorna tela ili univerzitet. Postoji, nažalost, sve manji krug pojedinaca u svim institucijama i branšama, koji se ne mire sa stanjem konstantnog propadanja. Na moju veliku žalost, društvo me odavno podseća na Titanik nakon sudara sa santom. Velika većina se pomirila sa tim da će brod potonuti, i da će na dno sa sobom povući najveći deo onoga što smo, kao civilizacija, vekovima stvarali, onoga za šta su ginuli milioni. Oni najbogatiji i najbliži upravljačkoj kabini, trude se da potkupljivanjem, ili ćutanjem, obezbede pojas ili mesto u čamcu kojim će, kada vir povuče olupinu na dno, pobeći odavde. Za to vreme uveravaju nas da je sve OK i da nema razloga za paniku. Samo pojedini, oni koji i dalje veruju da je ovaj naš brod vredan čuvanja, još uvek pokušavaju da pokrpe rupe i time učine mogućim da najveći deo korpusa jedne nacije, njene supstance, ipak sačeka neka srećnija vremena. Naravno, svakim danom je sve više onih koji veruju da će ovakva zalaganja biti jednako bezuspešna, kao što je to bio i slučaj sa najpoznatijom brodskom havarijom u istoriji.

* Uporedite pravosuđe i kulturu – književnost u Srbiji, šta su prema vašem mišljenju, najveći problemi ovih oblasti kod nas?

– Kad jedna nacija tone, i naročito onda kad tone tako dugo kao što je to sa nama slučaj, onda je nerealno očekivati da bilo koji segment društva ostane neoštećen. Zato su suštinske razlike u stepenu rastakanja pojedinih oblasti danas sve teže uočljive. Moguće je da je kultura jedna od retkih oblasti u kojoj vlada još veća zapuštenost i marginalizacija nego što je to slučaj sa pravosuđem. Mrtva je trka, jer i za jednu i za drugu oblast moćnici imaju velike reči i krupna obećanja, ali samo onda kad je evropskim komesarima potrebno pokazati kako su naše namere, kad je o braku sa Evropom reč, ozbiljne. Međutim, čim se okrenu ka sopstvenom dvorištu, okreću se i retorici i postupcima koji su ovde tradicionalno na boljoj ceni. Tako su umesto kulture i vladavine prava (te fotošopirane strane našeg odraza), za nas redovno namenjena samo prostota i autoritarnost, na koje smo valjda svikli. Drugim rečima, kultura, i pravo kao njen sastavni deo, ovde su najčešće samo ukrasi kojih je među prvima dozvoljeno lišiti se, kad naiđu vunena vremena.

O romanu

Priča prati uspešnog beogradskog advokata Nikolu Bobića koji se nevoljno upušta u slučaj odbrane osumnjičenog za brutalno ubistvo narodnog poslanika i jednog od od kandidata sa ozbiljnim šansama za premijersku poziciju na predstojećim izborima.

Čini to kako bi pomogao bivšoj ljubavnici, tužiteljki Ani Basti, ne sluteći da su ubistvo i, naizgled, jednostavan slučaj, samo vrh ledenog brega ispod kojeg se nalazi mnogo toga prećutanog o našoj ne tako davnoj prošlosti. Suočavajući se sa jednom po jednom gorkom, a prećutanom istinom ovdašnjeg društva, Bobić se postepeno suočava i sa sopstvenim avetima. Tako nam priča potvrđuje da su lični i opšti usudi najčešće duboko povezani – opisao je Majić radnju njegove knjige Deca zla, konstatujući da je reč je o romanu trilerskog tipa.
Una Miletić

26.05.19 Danas

Zbirkom priča U ime naroda (IK lyceum iuris) i romanom Deca zla (IK Vulkan), u samo par meseci proleća 2019, jedan sudija upisao se u svet ovdašnje književnosti.
To, naravno, nije promaklo ni kritičarima ni čitaocima u Srbiji koji su, naročito ovi drugi, na primeru trilera Deca zla pokazali da su ljubitelji trilera željni novih glasova, ne samo onih koji dolaze iz jezika tradicionalno naklonjenih ovakvoj literaturi. Dosad odštampanih oko 8.000 kopija, u čak osam izdanja, čine ovaj naslov bestselerom – gledajući tržište u Srbiji. Tome je, svakako, pomogla i magija autorovog imena i zanimanja, što se još jedanput pokazuje ovih dana.

Diplomirani pravnik, doktor pravnih nauka, sudija Apelacionog suda u Beogradu od 2010, Miodrag Majić već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Odatle je proistekla i zbirka U ime naroda.

Triler Deca zla smešten je u isti milje, sada u romanesknoj strukturi, gde se sve vrti oko jednog, pa serije ubistava, sa dodacima magije, sve uvijeno u Majićev iskustveni vokabular. „Više od dvadeset godina sam u pravosuđu, i dosad sa imao prilike da upoznam njegovo lice i naličje. Likovi u mojoj priči su arhetipski u ovoj sredini, ali sa ipak dovoljno osobenosti koje ih, nadam se, čine zanimljivima i onima koji se sa ovakvim modelima ne sreću prvi put. No, fikciju ipak ne treba poistovećivati sa dokumentarnim štivom.

Zato sam u više navrata rekao da bi bilo pogrešno Decu zla posmatrati kao kakav poludokumentarni uradak. Ipak je reč o beletristici – trileru, koji je napisao, uslovno rečeno, dobar poznavalac prilika u koje su smeštene njegove stranice“, objašnjava autor dodajući da je nukleus priče jedan slučaj u kojem je sudio. Za dobru priču, ipak, manje je bitno šta je u njoj plod stvarnosti, a šta fikcije, kaže Majić. „Mislim da je najvažnije da ona natera ljude na razmišljanje, a po svemu sudeći, ova priča je većinu dosadašnjih čitalaca pokrenula“, završava on.
D. S.