Delfini na helijumu

31.05.05 Blic

Kao odraz savremenog sveta, bez „umivenosti šećernom vodicom“ i „patetike“, pripovedački svet Zvonke Gazivode je bizaran i mračan. Njegovi junaci su samo delimično ljudi, jer su savest zamenili (neostvarivim) željama, slobodnu volju neurotičnim hirovima („Brazil“), a duhovno telesnim; strasti koje gaje prema ukrasnim predmetima i slatkim ukusima („Tabakera“, „Haustor ili 25 stepenika“) jesu zakržljali oblik potrebe za vanmaterijalnim (trajnim, pravim) vrednostima života. Nepoverljivi zbog svesti da se ispod lepote (tela) krije ruglo („Salon lepote“, „Ručak“, „Sentimentalno samovaspitanje“, „Gorila“), oni se prezirom udaljavaju i brane jedni od drugih, a sudbine im se ukrštaju čudački, bez razloga i posledica („Jabuka“, „Čaj od jasmina“); starajući se da ostanu društveno prihvatljivi, oni se usiljeno zabavljaju, „pune se“ kao aparati (bez duše i osećanja, sa ograničenim rokom trajanja) i odbacuju sećanja (potvrdu identiteta) zbog, za njih neizdrživog, evociranja onoga čega više nema („Šešir za kišu“, „Lubenica“). Deformisani, jadni i opasni istovremeno, oni, kao razbijeno staklo, „ozleđuju zato što su povređeni“; čak ih i bolna (ljudska) čežnja za promenom grada, klime ili načina života („Jafa“, „Delfini na helijumu“, „Intermeco“) dovodi do (antiljudskog) nezadovoljstva samim ustrojstvom svemira, što je emotivna, ali i duhovna, smrt pre smrti.
Osvajajući priču postepeno, „pomoću koncentričnih krugova“, statičnih motiva i mnoštva naizgled nepotrebnih detalja, narator uspešno dočarava stanje savremenog čoveka, potčinjenog (reklamnim, potrošačkim) modelima sreće i zadovoljstva.

Vesna Trijic

11.12.04 Danas

Kad god pomislim na zbirku priča Zvonke Gazivode, pred očima se zabeli sneg, a sa brda krene da se valja snežna lavina. Ova literarno-snežna asocijacija nije slučajna: svaka priča Zvonke Gazivode (1970) kreće od jedne reči, a onda se na tu istu reč nadovezuje fantastično pun, sočan, moderan i pesnički hiperjezik spisateljice "Delfina na helijumu". Iz rečenice u rečenicu, njena storija postaje sve veća i sve brža, te se poput bele lavine brzo kotrlja ka svom epilogu. Epilog dolazi odjednom i razbija se poput snežne kugle koja je srušila sve pred sobom, a od čitave priče sada je ostala samo obična gomila snega. Slikovito poređenje za kolekciju u kojoj se od sasvim običnog (snežnog) materijala pravi pripovedački spektakl. Za zbirku priča spisateljice koja se ne zamara zapletima i raspletima, već do kraja koristi svoj raskošni stil, puštajući da je stihija reči nosi do poslednje tačke.

No, za bliže određenje poetike Zvonke Gazivode, mogla bi biti važna i rečenica koju spisateljica navodi u nekonvencionalnom biografskom dodatku. Pored podataka koji nam govore da Zvonka istrči pet kilometara bez predaha, te da je trenirala mačevanje i da preporučuje japanske pečurke shitake, stoji i jedna (auto)poetička napomena. U toj napomeni piše da je njen "definitvno ozbiljan moto: reanimacija poezije hobotničarskog izraza: proza i poezija u svim pipkolikim pravcima". Svakako važna poetička odrednica čiju primenu možemo primetiti u dvadeset dve Zvonkine priče koje čine ovu zbirku. Pišući stihijski, ona dopušta priči da se razgrana, a svakom pravcu kojim se priča uputi, ona dozvoljava da se maksimalno razvije.

Pri tom, stope (u snegu) njenih junaka šaraju čitav globus. Svaka njena priča je parče sveta. Razglednica sa živom slikom. Zvonka Gazivoda je globtroter. U jednoj TV izjavi kaže da su reči, muzika i putovanja čip koji je integrisan u njeno pisanje. Baš zbog tih "putovanja", sreća je što "Geopoetika" objavljuje njenu prvu zbirku priča. "Delfini na helijumu" nadovezuju se na geopoetički niz Keneta Vajta. "Delfini" opisuju tu zemaljsku kuglu koja leti kao da je napunjena helijumom, a koja je opet možda deo neke druge snežne lavine.

Mića Vujičić

27.08.04 NIN

Beogradska Geopoetika - kako piše na stražnjim koricama izdanja - “s ponosom objavljuje” prvu prozno-pripovednu zbirku Zvonke Gazivode (1970), dosadašnje potpisnice dve objavljene knjige stihova. Osim upućivanja na pretpostavljeni kvalitet ponuđenog štiva, pomenuti ponos u ovom slučaju praćen je nesumnjivo i zadovoljstvom zbog bliskosti kreativnog rukopisa mlade autorke i brižljivo negovane uređivačke koncepcije kuće.

Zbirka neuobičajenog naslova, “Delfini na helijumu”, predstavlja, dakle, pažnje vredno ostvarenje geopoetičkog opredeljenja, one orijentacije koju je njen tvorac Kenet Vajt osamdesetih godina prošloga veka definisao kao sklonost duhovnoj kartografiji, “shvatanju života najzad oslobođenog od ideologija, mitova, religija”. Otuda su transparentna apolitičnost i podrazumevani kosmopolitizam možda najizrazitija obeležja ove knjige, kao što to i inače biva u geopoetički deklarisanim delima, kakva su u aktuelnoj domaćoj literaturi “Geopoetičke basne” ili “Podmetači za snove” Vladislava Bajca, na primer. Najočevidniji “programski” izraz geopoetičkog duha u ovoj zbirci svakako je njena završna prozna celina, “Geopoetski krug do Pesoe”, interesantno uobličen lirsko-esejistički omaž velikom portugalskom pesniku, gradu Lisabonu i samoj Portugaliji. Počivajući, baš kao i još neke slične celine (“Čaj od jasmina”, “Devojka sa Ipaneme”, “Brazil”), na neobaveznom imaginiranju i duhovnom seljenju kroz prostor i vreme u potrazi za idealnim slikama vlastite duševnosti, ova kulturološki citatna i jezički inventivna, katkad i stilski eruptivna proza biće pravo osveženje za čitaoca neopterećenog očekivanjima i navikama.

Pripovedno “surfovati”, održati se na “penušavom talasu” inspiracije što duže, ne misleći pri tom previše o rastojanju i cilju - tako bi se mogao opisati ovaj nekonvencionalni spisateljski zahvat koji se povremeno oslanja na d?ez i njorld music, kao i na savremene beletrističke i filmske topose. Neke provizorne “priče” iz ove knjige (“Jafa”) zato uopšte i nemaju završetak u tradicionalnom značenju te reči, a najinteresantnije među njima (“Šešir za kišu”, “Ručak”, “Gorila”, “Suma sumarum”) u svakom slučaju čitaju se kao prozne pustolovine po imaginarnom beskraju spoljnjeg i unutrašnjeg sveta. Nije uvek sve u njima, naravno, jednako uspelo, kako to i inače biva u literaturi “labave” strukture, ali ono što ih izdvaja jeste preovlađujuće zavidan nivo invencije i prozne imaginacije. S druge strane, uobičajene kratke priče s poentom iliti dosetkom (“Izgubljeno-nađeno”, “Zeleno more”, “After-partd?”) delimično kvare dobar utisak koji ostavlja celina zbirke, delujući kao pojednostavljeni, greškom uvršćeni naslovi, odnosno kao posledica autorovog nevelikog iskustva u sačinjavanju proznih knjiga.

Gledano s tematskog i ukupnog stilskog aspekta, a u okviru aktuelnog ženskog pisma, proza Zvonke Gazivode smešta se, moglo bi se kazati, negde između narativnih manira Snežane Jakovljević (“Eva od kaveza”, “Ipal”) i Ljubice Arsić (“Zona sumraka”, “Tigrastija od tigra”), između umekšanije poetizacije i ironijski naglašenije i nešto robusnije erotizacije “neherojske”, trivijalne svakodnevice. Unekoliko “tigrastija” od “Eve od kaveza”, Gazivoda se u isti mah pridružuje onom krugu mlađih spisateljki koje relativno uspešno koketuju s jezikom i duhom savremenih tehnologija i Internet-kulture i tako otvaraju prozor za jedan drugačiji tip beletrističke interakcije. Prihvatajući opšte i pojedinačne poetičke podsticaje s nasušnim “zrnom soli”, ali čitalačku pozornost ipak odlučujuće zavređujući sposobnošću opservacije i izvornom maštovitošću, “Delfini na helijumu” ovdašnjoj književnoj publici preporučuju autorku čiji će se naredni naslovi verovatno očekivati i pratiti sa zanimanjem dovoljnim da nagovesti lepo mesto koje bi mogla da zasluži daljim pročišćavanjem i zrenjem sopstvenog književnog izraza.

Tihomir Brajović

03.08.04 Danas

Nedavno je beogradska izdavačka kuća Geopoetika predstavila nove naslove: zbirku priča Zvonke Gazivode "Delfini na helijumu", roman Aleka Popova "Misija London", prvi tom sabranih drama Henrika Ibzena i roman "Aprilska veštica", čija je autorka Šveđanka Majgul Akselson. "Delfini na helijumu" prva je knjiga proze Zvonke Gazivode i reč je o karakterističnoj prozi koncentričnih krugova, koja zahteva čitaoca sklonog avanturi i iznenađenjima. "Delfini na helijumu" su, dakle, pikarska proza, sa elementima realnog, nadrealnog, ali i pesničkog i tragikomičnog. Pre "Delfina na helijumu", Zvonka Gazivoda je objavila dve zbirke poezije: "Riba šljokičaste krljušti" i "Vladam". Roman Aleka Popova "Misija London", jedno je od onih štiva koja osvajaju ubojitom satirom, ironijom i samoironijom. Ovo delo, koje je ubrzo po objavljivanju okarakterisano kao najsmešniji roman bugarske književnosti, prevela je Marija Joana Stojadinović. Geopoetika ovaj roman objavljuje u okviru edicije "Balkan ekspres", a može se čitati i na nivou vešto napisane krimi priče, ali i ubojite satitre balkanskog karakazana u kome se kuvaju uzavrele balkanske naravi. Roman "Aprilska veštica" Majgul Akselson, delo je koje je prevedeno na dvadeset jezika, u Švedskoj je prodato u više od 500.000 primeraka i postiže veliki uspeh u čitavom svetu. Priča prati odrastanje i život četiri sestre, od kojih je jedna od rođenja u sanatorijumu. Akselsonova u "Aprilskoj veštici" vešto i sigurno slika psihološke portrete različitih žena, ističući značaj porodice i snagu porodične ljubavi. "Aprilska veštica" spada u toplo, emotivno, bolno i uzbudljivo štivo, koje u sebi nosi i karakterističnu atmosferu Bergmanovih filmova. Ovaj roman su sa švedskog preveli Marija Danić, Dorijan Hajdu, Slađana Ječmenica, Milica Levajac, Ivana Milinković, Nikola Peričić, Marija Simić, Jelena Stanković i Angela Šošić, dok je koordinator ovog prevodilačkog projekta bila Zorica Mančić.
U okviru prvog toma Ibzenovih drama, Geopoetika je objavila "Stubove društva", "Lutkinu kuću", "Aveti","Narodnog neprijatelja" i "Divlju patku". "Stubove društva" prevela je sa norveškog Nataša Ristivojević Rajković, "Lutkinu kuću" (Noru) Ljubiša Rajić, "Aveti" Sofija Bilandžija, "Narodnog neprijatelja" Ivana Bojović, a "Divlju patku" Nevena Ašković, dok se za stručnu redakturu pobrinuo Nebojša Bradić. Ovo je prilika da naši čitaoci ponovo urone u blistav Ibzenov opus, koji je uvek svež, moderan i nov. Geopoetika planira da objavi i drugi tom Ibzenovih drama, u kome će se naći komadi "Gospođa s mora", "Graditelj Sulnes", "Mali Ejuf" i "Jun Gabriel Borkman".
S. Domazet