Dnevnik upravnika pozorišta I-II

01.06.17

Teatron

vinskih tekstova, od reportaža i intervjua, do različitih izveštaja i komentara sa područja kulturne i umetničke problematike. Po završetku studija na Filozofskom fakultetu, opredeljuje se za novinarski poziv u listu Pravda, a u isto vreme započinje i književnu delatnost. Vrlo brzo doživljava afirmaciju kao dramski pisac s komadom Dogovor kuću gradi, da bi zajedno s Rašom Plaovićem napisao drame Voda saplanine, Rastanak namostu i Kad je sreda – petakje. Posle Drugog svetskog rata postaje direktor Drame Narodnog pozorišta i profesor u Dramskom studiju, da bi iz Narodnog pozorišta otišao u Kolarčevu zadužbinu za upravnika. Ali, Milan Đoković obavlja i niz poslova u okviru Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge kao i u okrilju drugih institucija. Na poziv ansambla Jugoslovenskog dramskog pozorišta prihvata se dužnosti upravnika ove značajne teatarske kuće 1970. godine i ostaje na njenom čelu do isteka mandata krajem 1974. godine. Dve obimne knjige pod naslovom Dnevnik upravnika pozorišta pružaju sliku ne samo života i rada u teatru, već daju i sliku tog vremena, uključujući tu i promišljanja autora i njegova reagovanja na društvene i političke prilike toga doba.
Jugoslovensko dramsko pozorište obrelo se 1970. godine u nevolji; posle zabrane predstave Kad su cvetale tikve pisca Dragoslava Mihailovića i reditelja Bore Draškovića i odlaska čelnika kuće Bojana Stupice, ansambl pozorišta našao se u previranju ne samo ideološke, već i umetničke prirode; osim toga, teatar se zatekao i u dugovima u koje je ušao da bi se izgradila Mala scena. Glumci Marjan Lovrić, pa potom i Joža Rutić, u statusu vršioca dužnosti upravnika formalno su vodili pozorište, ne uspevajući da reše ni jedno od važnih pitanja za opstanak teatra. U političkom rukovodstvu Beograda razmišljalo se, kako se to veli jezikom administracije, o kadrovskom rešenju – koga dovesti na mesto upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Posle raznih zvaničnih i nezvaničnih razgovora vođenih na najvišim mestima u političkim telima Beograda i Srbije, jednoglasan zaključak bio je da nema pogodnije ličnosti od Milana Đokovića. Želeći da ga ubede da se prihvati posla, kod Milana Đokovića dolazili su i političari ali i umetnici, tražeći od njega da spasava pozorište koje je u rasulu. Posle dugog premišljanja, Milan Đoković se odazvao brojnim pozivima i prihvatio je dužnost upravnika, shvatajući taj nezahvalan posao kao izazov, ali i kao jednu vrstu lične i moralne odgovornosti prema stanju u kulturi i umetnosti.
Dnevnik upravnika pozorišta 1 i 2 svedoči o četvorogodišnjem radu Milana Đokovića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; istovremeno, dnevničke zabeleške predstavljaju i istorijsku građu o svim turbulentnim procesima kroz koje je prolazio ovaj teatar, o unutrašnjim nemirima i sukobima do kojih je dolazilo usled ogromnih umetničkih sujeta, kao i o uticaju tada važne osnovne organizacije saveza komunista na sve aspekte organizacije pozorišne delatnosti, od određivanja repertoara, preko uplitanja u pitanja finansijske prorode, do samoupravnih osporavanja odluka koje je donela struka, a sa čime se saglasio i radnički savet.
Dnevnik upravnika pozorišta 1 i 2 Milana Đokovića plastično i detaljno govori o apsurdnoj situaciji u teatru – a može se reći da je takva situacija vladala u svim kulturnim i umetničkim institucijama u nekadašoj Jugoslaviji – apsurdnoj zbog toga što se sami umetnici nalaze u šizofrenoj situaciji da kao pripadnici raznih komisija i stručnih tela donose važne odluke za rad i opstanak kuće, da bi te iste odluke poništavali kao članovi nekih drugih komisija i samoupravnih organa. Da bi situacija bila još složenija i napetija, uz stalne personalne sukobe i intrige, brinuli su se klanovi ili interesne grupe glumaca, braneći isključivo sopstvene interese materijalne i umetničke prirode. Pišući o svakodnevnim stresnim situacijama među zaposlenima u pozorištu koje je morao da razrešava, Milan Đoković nije zaboravljao da mu je osnovni zadatak da sanira ogroman dug koji je ostao posle odlaska Bojana Stupice, pa je veliku energiju ulagao u svakodnevne kontakte sa čelnicima Beograda da se reprogramira dug koji je nastao usled neispunjenih obećanja političara da će oni obezbediti novac za igradnju Male scene. Dakako, Bojan Stupica je poverovao političarima i sazidao scenu u dvorištu Jugoslovenskog dramskog pozorišta podigavši kredit u banci, ali novac grad Beograd nije obezbedio. Posle dvogodišnjih pregovora i dogovora s novim gradskim liderima, Milan Đoković je uspeo da sanira dugovanje, da stabilizuje finansije i da, čak, poveća platu zaposlenima.
Kada se saberu sve činjenice, period upravnikovanja Milana Đokovića može se označiti kao izuzetno uspešan. Premda su svakodnevni sukobi s prvacima pozorišta postali neizbežni – katkad skriveniji a katkad plamteći – na umetničkom planu su ostvareni veliki uspesi, Jugoslovensko dramsko pozorište ponovo je postalo videći teatar u Srbiji, a po uspesima i na festivalima u Jugoslaviji. Izvedeno je 29 premijera, konsolidovan je personalni sastav umetničkog ali i tehničkog ansambla, a uspostavljena je stalna saradnja sa vodećim pozorištem iz Bugarske, Nacionalnim teatrom„Ivan Vazov“.
Nekako u drugom planu Đokovićevog beleženja svakodnevnih zbivanja u pozorištu i oko njega, sreće se i velika zabrinutost ovoga humaniste i književnika za dalju sudbinu Jugoslavije. Tokom 1970. godine dogodio se Maspok u Hrvatskoj javile su se ozbiljne težnje za secesijom, počeo je da se razbuktava šovinizam s velikom žestinom, da bi se, potom, i u Srbiji pojavile nesuglasice u redovima Saveza komunista, tada jedine političke stranke. Beležeći događaje, Milan Đoković govori o nedovoljnoj promišljenosti poteza koje povlače političari, strepeći da će doći do posledica koje se ne mogu predvideti. Moglo bi se reći da je anticipirao dalji tok unutarnjih sporenja do kojih je došlo Ustavom iz 1974. godine.
Uputan predgovor koji daje sveobuhvatnu sliku o mnogostrukim poslovima Milana Đokovića, ali i toplu sliku o moralnoj čvrstini i ljudskim vrlinama ovoga stvaraoca, napisao je Milovan Vitezović. Uz dnevničke zapise, objavljeni su i tekstovi Mire Stupice, Velimira Lukića, Marije Crnobori i Milosava Buce Mirkovića koji govore o književnom i pozorišnom radu Milana Đokovića.
Radomir Putnik