Dogodilo se u Ečki

01.02.20

„Nestao je kasnije i poslednji trag stvarnosti, ostala je samo prica.“

(Bela Hamvaš, U izvesnom smislu)

Fraza „Once upon a time“ je dobro poznata i onima kojima engleski nije maternji jezik. Tom frazom cesto pocinju bajke ili narodne price i predanja o nekim davnašnjim dogadajima i ljudima. Iako naslov najnovijeg literarnog dela akademika Tibora Varadija sugeriše da se u knjizi pripoveda o necemu što se „dogodilo“ u Ecki, a to se potkrepljuje i žanrovskom odrednicom „dokumentarni roman“, citalac vrlo brzo oseti da je izmešten iz koordinata stvarnih dešavanja i da je situiran u jednu veliku koloritnu pricu. Baš kao što primecuje Bela Hamvaš, na ciju misao iz zaglavlja ovog osvrta upucuje sam autor u knjizi (str. 143). Cesto je vreme ono što stvarnost neosetno pretvara u pricu. Vremenski okvir za radnju ovog dokumentarnog romana je postavljen u rasponu od kraja devetnaestog do polovine dvadesetog veka, a zapleti o kojima se govori pohranjeni su u ecanskim sudskim spisima iz arhive advokatske kancelarije Varadi. Stoga citaocu odmah postaje jasno da je rec o pokušaju rekonstrukcije nekih života i sudbina, ciji su fragmenti zabeleženi u pravnickim podnescima i odlukama, u meri u kojoj su bili relevantni za procese koji su se vodili pred tadašnjim sudovima.

Vec brucoš prava nauci koliki je znacaj vremena u pravu. Na primer, brzo se upozna s cinjenicom da je najveci broj rokova prekluzivnog karaktera ili da krivicno gonjenje zastareva posle nekog vremena cak i za vrlo teške prestupe. Nauci sveže upisani student prava još i to da se pravne radnje preduzimaju u striktno predvidenim vremenskim okvirima prvenstveno stoga da bi se zaštitila vrednost pravne sigurnosti. Ono što buduci pravnik, medutim, ne sazna na svojim predavanjima – jer to znanje pripada pre domenu psihologije – ali ga život, svejedno, o tome docnije poduci, jeste da postoje i drugi valjani razlozi zašto je to tako. Naime, što je protok vremena veci, naš um se sve više poigrava s nama, tako što sirovu gradu davnašnjih dogadaja preraduje na najrazlicitije nacine, otvarajuci tako pitanje verodostojnosti naše predstave o tome šta se jednom uistinu zbilo.1 Protok vremena ume da bude još fatalniji ako je rec o isecku nekog posebno dramaticnog istorijskog perioda, kakav je svetski rat, nastanak ili nestanak države, koji svojim znacajem teži da izbriše tragove o naizgled trivijalnim pojedinostima individualnih sudbina. U takvim situacijama, od sve manje pomoci je to što praznine koje ostaju u stvarnosti pravnici rutinski popunjavaju u svetu prava sredstvima dokazivanja (str. 81). Pomenuti kontekst cini da se, recimo, nijedno svedocenje više nece smatrati dovoljno kredibilnim.

Dnevnicki zapisi, u tom pogledu, pomažu. Iako su i oni neretko sacinjeni od beležaka kojima njihov autor sveža životna iskustva provlaci kroz optiku subjektivnog doživljaja, oni ipak predstavljaju znatno pouzdaniji zapis o nekom dogadaju ili dogodovštini. Arhiv advokatske porodice Varadi nije tek puki zbir spisa predmeta, vec je i svojevrsni dnevnik jednog dugotrajnog vremenskog perioda. Na takav zakljucak upucuju vec uvodne stranice knjige, na kojima nas njen autor upoznaje ne samo sa ecanskim predmetima vec i sa intimnim porodicnim svedocanstvima kao što su, na primer, pismo pradede upuceno svom sinu, autorovom dedi (str. 23) ili „svešcica“ sa imenima zvanica na dedinom rodendanu i imendanu (str. 25). Ti predmeti i zabeleške, koji striktno govoreci ne pripadaju spisima predmeta, pomažu cesto autoru u svom naumu da „pravno relevantne cinjenice“ nadogradi konstrukcijom šireg društvenog okvira u kojem se dešavaju razmatrani slucajevi. Kako sam kaže, svaki od tih usputnih zapisa predstavlja „udicu koju cu moci da zakacim na kraj kanapa i da takvom pecaljkom lovim prošlost po Begeju.“ (str. 58)

Akademik Varadi, otuda, poput pasioniranog slagaca puzli, spaja delove slagalica koje se pred našim ocima transformišu iz suvoparnih pravnickih izveštaja u svojevrsne ministudije karaktera glavnih junaka. Tako, primerice, pravno utvrdenu cinjenicu da su u jednom slucaju iz 1914. godine baron i vlastelinski kuvar razmenili šamare, autor nadopunjuje razmišljanjem na temu „ko je od njih dvojice mogao jace da udari“. Pa kaže:

Ako je baron, upravnik vlastelinskih dobara svoje argumente dopunio i šamarom, verovatno to nije prvi put ucinio, ali je i kuvar mogao u tome imati odredenu praksu. Da li je šamar kuvara bio uzdržaniji (jer je, ipak, rec o baronu)? Ili naprotiv? Može se pretpostaviti da uzdržanost protagoniste nižeg društvenog ranga traje samo dok druga strana ne pribegne fizickom obracunu. Ali ako vec i on razvlaci šamar, kasnije nece biti uzeto u obzir da je šamar bio blag, pa onda – da ga davo nosi – neka bude pošteno razvuceni šamar. (str. 39)

Iako ni u spisima kancelarije, ni u zvanicnim arhivima nije bilo moguce saznati kako je spor na kraju okoncan, za autora je, cini se, od mnogo veceg znacaja bilo da, nakon pokušaja rekonstrukcije odnosa glavnih aktera, može da zakljuci da je iza kuvarovog inadžijskog ponašanja stajala „neka vrsta revolucionarnog nadahnuca. I poricanje klasa.“ (str. 46) Zato sa žaljenjem konstatuje da mu ostaje nepoznata dalja sudbina ovog kuvara, jer „iza privatnih revolucija posle sto godina teško ostaju tragovi.“ (str. 46)

U drugoj jednoj epizodi, ciji su glavni junaci nepismeni seljak i zastupnik grofa, a pravni spor oko kojeg se prica vrti tice se pitanja da li je zakljucen „otkup na vecito“, autor ponovo nastoji da zagrebe ispod pravne površine, pa se pita naglas kako su ova dvojica „zapravo pregovarali“ – „Da li su seli za sto kako bi to bilo prirodno izmedu jednog prodavca i jednog kupca (recimo, preduzetnika)? Da li je bilo možda i kafe na stolu?

... Da li je na poziciju, koju su na poprištu dogadaja zauzimali njegovi protagonisti, na bilo koji nacin uticala okolnost da ni Bocan, ni njegova žena nisu znali ni citati ni pisati?“ (str. 66)

Za razliku od detektiva, koji obilje dostupnih cinjenica sortira i svodi na one najvažnije koje ce mu pomoci da reši slucaj, akademik Varadi primenjuje obrnuti postupak – on nesporno utvrdene pravne fakte želi da stavi u širi vremenski i prostorni okvir i tako udahne život svojim junacima. Cesto je rec o nezahvalnom zadatku, jer sve cime raspolaže lici „na komadice leda koji tu i tamo još plutaju po otkravljenom Begeju.“ (str. 154) Zbog toga je neretko primoran da traga za odgovarajucim narativom unutar kojeg bi završna sklopljena slika delovala kao što koherentnija celina. To samo po sebi ne cudi, jer posezanje za narativom svojstveno je pravnicima, koliko i pripovedacima. Cuveni americki pravnik i sudija Ricard Pozner o tome kaže: „Price igraju veliku ulogu u pravnom procesu. Svaka od strana u sporu, i tužilac i tuženi, pripoveda jednu pricu, koja je zapravo prevod njihove ’stvarne’ price u narativ i retoricku formu koja je dozvoljena pravom, a na poroti je da izabere koja im se prica više svida.“2 Kao vrsni pravnik, akademik Varadi najpre izlaže potencijalno najjace procesne narative dveju strana u nekom sporu, da bi se u hodu prebacio u cipele pripovedaca i zauzeo neutralnu poziciju s koje ce u prvi plan istaci pitanje koje ne može biti predmet pravnickog nadgornjavanja. Tako slucaj licne sobarice grofa Harnonkura, koja je pred sudom optužena za paljevinu kojom je ucinjen pokušaj ubistva, izlaže kao uzbudljivu storiju o ljubavnom trouglu u kojem je mladi grof, po svoj prilici, bio samo „kolateralna šteta“, a prava meta je bila „suparnica u ljubavi“ prema nadzorniku, kapetanu Trojeru. O ishodu krivicnopravnog postupka se ponovo iz spisa ne može ništa doznati, ali to autora ne muci previše, jer je za njega kljucno pitanje „da li je posle svega što se dogodilo, [sobarica] Agneš Horvat osvojila kapetana Trojera“. Razrešenje tog cvora, medutim, „nije zavisilo od advokata.“ (str. 55)


* * *

Akademik Varadi se na jednom mestu priseca Kamijeve misli: „Da bi neko bio mlad, za to je potrebna i jedna buducnost.“ (str. 165) Što se coveku u životu više sužavaju vidici buducnosti, on se sa sve vecim žarom okrece prošlosti, koja mu se nekada cinila ne preterano izazovnom teritorijom za istraživanje. Ecanski predmeti su sve vreme bili pohranjeni u arhivi advokatske kancelarije i, pritom, porodici Varadi su bila „važna ecanska secanja“, ali autor priznaje da mu ona dugo „nisu bila uistinu poznata.“ Prvi, doduše daleki, okidac za nastanak ove knjige mogao je biti susret „sa ecanskom prošlošcu“ u liku jedne ecanske grofice, sa kojom se autor sreo najverovatnije u prolece 1991. godine u Kaliforniji. Po vlastitom priznanju, i taj susret, za koji nije siguran kako je do njega uopšte došlo, brzo se „pretvorio u krhotinu secanja“ koju je „morao skloniti u stranu“, što je i ucinio. Vreme je pokazalo da nije „siguran od kakvog je secanja ta krhotina“, niti „gde joj je mesto“. (str. 215)

Završavajuci citanje, stekao sam utisak da je, vracanjem ecanskim sudskim spisima iz advokatske arhive, akademik Varadi pronašao pravi „mamac“ za uspešno pecanje po mutnim vodama prošlosti. Krajnji „ulov“ je ova knjiga, kojom ce se, s jedne strane, bespovratno ugraditi u kolektivno porodicno secanje na ecanske dogadaje, a s druge strane, trajno obogatiti srpsku književnost unikatnim delom dokumentarne proze.
Prof. dr Miodrag Jovanovic

01.01.20

Pravni zapisi

„Nestao je kasnije i poslednji trag stvarnosti, ostala je samo priča.“ (Bela Hamvaš, U izvesnom smislu)
Fraza „Once upon a time“ je dobro poznata i onima kojima engleski nije maternji jezik. Tom frazom često počinju bajke ili narodne priče i predanja o nekim davnašnjim događajima i ljudima. Iako naslov najnovijeg literarnog dela akademika Tibora Varadija sugeriše da se u knjizi pripoveda o nečemu što se „dogodilo“ u Ečki, a to se potkrepljuje i žanrovskom odrednicom „dokumentarni roman“, čitalac vrlo brzo oseti da je izmešten iz koordinata stvarnih dešavanja i da je situiran u jednu veliku koloritnu priču. Baš kao što primećuje Bela Hamvaš, na čiju misao iz zaglavlja ovog osvrta upućuje sam autor u knjizi (str. 143). Često je vreme ono što stvarnost neosetno pretvara u priču. Vremenski okvir za radnju ovog dokumentarnog romana je postavljen u rasponu od kraja devetnaestog do polovine dvadesetog veka, a zapleti o kojima se govori pohranjeni su u ečanskim sudskim spisima iz arhive advokatske kancelarije Varadi. Stoga čitaocu odmah postaje jasno da je reč o pokušaju rekonstrukcije nekih života i sudbina, čiji su fragmenti zabeleženi u pravničkim podnescima i odlukama, u meri u kojoj su bili relevantni za procese koji su se vodili pred tadašnjim sudovima.
Već brucoš prava nauči koliki je značaj vremena u pravu. Na primer, brzo se upozna s činjenicom da je najveći broj rokova prekluzivnog karaktera ili da krivično gonjenje zastareva posle nekog vremena čak i za vrlo teške prestupe. Nauči sveže upisani student prava još i to da se pravne radnje preduzimaju u striktno predviđenim vremenskim okvirima prvenstveno stoga da bi se zaštitila vrednost pravne sigurnosti. Ono što budući pravnik, međutim, ne sazna na svojim predavanjima – jer to znanje pripada pre domenu psihologije – ali ga život, svejedno, o tome docnije poduči, jeste da postoje i drugi valjani razlozi zašto je to tako. Naime, što je protok vremena veći, naš um se sve više poigrava s nama, tako što sirovu građu davnašnjih događaja prerađuje na najrazličitije načine, otvarajući tako pitanje verodostojnosti naše predstave o tome šta se jednom uistinu zbilo.1 Protok vremena ume da bude još fatalniji ako je reč o isečku nekog posebno dramatičnog istorijskog perioda, kakav je svetski rat, nastanak ili nestanak države, koji svojim značajem teži da izbriše tragove o naizgled trivijalnim pojedinostima individualnih sudbina. U takvim situacijama, od sve manje pomoći je to što praznine koje ostaju u stvarnosti pravnici rutinski popunjavaju u svetu prava sredstvima dokazivanja (str. 81). Pomenuti kontekst čini da se, recimo, nijedno svedočenje više neće smatrati dovoljno kredibilnim.
Dnevnički zapisi, u tom pogledu, pomažu. Iako su i oni neretko sačinjeni od beležaka kojima njihov autor sveža životna iskustva provlači kroz optiku subjektivnog doživljaja, oni ipak predstavljaju znatno pouzdaniji zapis o nekom događaju ili dogodovštini. Arhiv advokatske porodice Varadi nije tek puki zbir spisa predmeta, već je i svojevrsni dnevnik jednog dugotrajnog vremenskog perioda. Na takav zaključak upućuju već uvodne stranice knjige, na kojima nas njen autor upoznaje ne samo sa ečanskim predmetima već i sa intimnim porodičnim svedočanstvima kao što su, na primer, pismo pradede upućeno svom sinu, autorovom dedi (str. 23) ili „sveščica“ sa imenima zvanica na dedinom rođendanu i imendanu (str. 25). Ti predmeti i zabeleške, koji striktno govoreći ne pripadaju spisima predmeta, pomažu često autoru u svom naumu da „pravno relevantne činjenice“ nadogradi konstrukcijom šireg društvenog okvira u kojem se dešavaju razmatrani slučajevi. Kako sam kaže, svaki od tih usputnih zapisa predstavlja „udicu koju ću moći da zakačim na kraj kanapa i da takvom pecaljkom lovim prošlost po Begeju.“ (str. 58)
Akademik Varadi, otuda, poput pasioniranog slagača puzli, spaja delove slagalica koje se pred našim očima transformišu iz suvoparnih pravničkih izveštaja u svojevrsne mini-studije karaktera glavnih junaka. Tako, primerice, pravno utvrđenu činjenicu da su u jednom slučaju iz 1914. godine baron i vlastelinski kuvar razmenili šamare, autor nadopunjuje razmišljanjem na temu „ko je od njih dvojice mogao jače da udari“. Pa kaže:
Ako je baron, upravnik vlastelinskih dobara svoje argumente dopunio i šamarom, verovatno to nije prvi put učinio, ali je i kuvar mogao u tome imati određenu praksu. Da li je šamar kuvara bio uzdržaniji (jer je, ipak, reč o baronu)? Ili naprotiv? Može se pretpostaviti da uzdržanost protagoniste nižeg društvenog ranga traje samo dok druga strana ne pribegne fizičkom obračunu. Ali ako već i on razvlači šamar, kasnije neće biti uzeto u obzir da je šamar bio blag, pa onda – da ga đavo nosi – neka bude pošteno razvučeni šamar. (str. 39)
Iako ni u spisima kancelarije, ni u zvaničnim arhivima nije bilo moguće saznati kako je spor na kraju okončan, za autora je, čini se, od mnogo većeg značaja bilo da, nakon pokušaja rekonstrukcije odnosa glavnih aktera, može da zaključi da je iza kuvarovog inadžijskog ponašanja stajala „neka vrsta revolucionarnog nadahnuća. I poricanje klasa.“ (str. 46) Zato sa žaljenjem konstatuje da mu ostaje nepoznata dalja sudbina ovog kuvara, jer „iza privatnih revolucija posle sto godina teško ostaju tragovi.“ (str. 46)
U drugoj jednoj epizodi, čiji su glavni junaci nepismeni seljak i zastupnik grofa, a pravni spor oko kojeg se priča vrti tiče se pitanja da li je zaključen „otkup na večito“, autor ponovo nastoji da zagrebe ispod pravne površine, pa se pita naglas kako su ova dvojica „zapravo pregovarali“ – „Da li su seli za sto kako bi to bilo prirodno između jednog prodavca i jednog kupca (recimo, preduzetnika)? Da li je bilo možda i kafe na stolu? ... Da li je na poziciju, koju su na poprištu događaja zauzimali njegovi protagonisti, na bilo koji način uticala okolnost da ni Boćan, ni njegova žena nisu znali ni čitati ni pisati?“ (str. 66)
Za razliku od detektiva, koji obilje dostupnih činjenica sortira i svodi na one najvažnije koje će mu pomoći da reši slučaj, akademik Varadi primenjuje obrnuti postupak – on nesporno utvrđene pravne fakte želi da stavi u širi vremenski i prostorni okvir i tako udahne život svojim junacima. Često je reč o nezahvalnom zadatku, jer sve čime raspolaže liči „na komadiće leda koji tu i tamo još plutaju po otkravljenom Begeju.“ (str. 154) Zbog toga je neretko primoran da traga za odgovarajućim narativom unutar kojeg bi završna sklopljena slika delovala kao što koherentnija celina. To samo po sebi ne čudi, jer posezanje za narativom svojstveno je pravnicima, koliko i pripovedačima. Čuveni američki pravnik i sudija Ričard Pozner o tome kaže: „Priče igraju veliku ulogu u pravnom procesu. Svaka od strana u sporu, i tužilac i tuženi, pripoveda jednu priču, koja je zapravo prevod njihove ’stvarne’ priče u narativ i retoričku formu koja je dozvoljena pravom, a na poroti je da izabere koja im se priča više sviđa.“2 Kao vrsni pravnik, akademik Varadi najpre izlaže potencijalno najjače procesne narative dveju strana u nekom sporu, da bi se u hodu prebacio u cipele pripovedača i zauzeo neutralnu poziciju s koje će u prvi plan istaći pitanje koje ne može biti predmet pravničkog nadgornjavanja. Tako slučaj lične sobarice grofa Harnonkura, koja je pred sudom optužena za paljevinu kojom je učinjen pokušaj ubistva, izlaže kao uzbudljivu storiju o ljubavnom trouglu u kojem je mladi grof, po svoj prilici, bio samo „kolateralna šteta“, a prava meta je bila „suparnica u ljubavi“ prema nadzorniku, kapetanu Trojeru. O ishodu krivičnopravnog postupka se ponovo iz spisa ne može ništa doznati, ali to autora ne muči previše, jer je za njega ključno pitanje „da li je posle svega što se dogodilo, [sobarica] Agneš Horvat osvojila kapetana Trojera“. Razrešenje tog čvora, međutim, „nije zavisilo od advokata.“ (str. 55)

* * *
Akademik Varadi se na jednom mestu priseća Kamijeve misli: „Da bi neko bio mlad, za to je potrebna i jedna budućnost.“ (str. 165) Što se čoveku u životu više sužavaju vidici budućnosti, on se sa sve većim žarom okreće prošlosti, koja mu se nekada činila ne preterano izazovnom teritorijom za istraživanje. Ečanski predmeti su sve vreme bili pohranjeni u arhivi advokatske kancelarije i, pritom, porodici Varadi su bila „važna ečanska sećanja“, ali autor priznaje da mu ona dugo „nisu bila uistinu poznata.“ Prvi, doduše daleki, okidač za nastanak ove knjige mogao je biti susret „sa ečanskom prošlošću“ u liku jedne ečanske grofice, sa kojom se autor sreo najverovatnije u proleće 1991. godine u Kaliforniji. Po vlastitom priznanju, i taj susret, za koji nije siguran kako je do njega uopšte došlo, brzo se „pretvorio u krhotinu sećanja“ koju je „morao skloniti u stranu“, što je i učinio. Vreme je pokazalo da nije „siguran od kakvog je sećanja ta krhotina“, niti „gde joj je mesto“. (str. 215) Završavajući čitanje, stekao sam utisak da je, vraćanjem ečanskim sudskim spisima iz advokatske arhive, akademik Varadi pronašao pravi „mamac“ za uspešno pecanje po mutnim vodama prošlosti. Krajnji „ulov“ je ova knjiga, kojom će se, s jedne strane, bespovratno ugraditi u kolektivno porodično sećanje na ečanske događaje, a s druge strane, trajno obogatiti srpsku književnost unikatnim delom dokumentarne proze.
Miodrag Jovanović

16.05.19 Vreme

Akademik, pravnik, profesor univerziteta, ministar pravde u vladi Milana Panića, predstavnik Srbije u međunarodnim procesima Tibor Varadi upravo je zaokružio neobičnu trilogiju. Posle Spisi i ljudi. Priče iz advokatske kancelarije (2015) i Put u juče. Priče iz advokatske arhive (2017) u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada ovog proleća objavljena je i knjiga Dogodilo se u Ečki, napisana na osnovu spisa iz porodične advokatske kancelarije osnovane krajem 19. veka.

O knjigama Tibora Varadija ne mogu da pišem kao normalan recenzent, ne samo zbog toga što smo prijatelji, već, više ili gore od toga, zbog toga što smo obojica uneli svoje međusobno isprepletene porodice u literaturu. Varadi mog dedu imenom i prezimenom pominje već na 11. strani u svojoj novoj knjizi, ja njegovog dedu na 162. strani svog romana Poslednji potez i 165. strani romana Smrt u Monte Karlu, takođe neprikriveno, pod pravim imenom i prezimenom. Zbog toga njegova dela doživljavam kao da u njima teče i nešto moje. Iako je Tibor deset godina mlađi od mene, ta se razlika s vremenom smanjivala, pa se danas čini da smo savremenici koji iz raznih perspektiva posmatraju prošlost.

PRAVO I BELETRISTIKA

Iako je Tiborov deda bio advokat mog dede, Tiborov otac advokat mog oca, a njegov stariji brat završavao neke poslove za moju tetku, sestru i mene, njega nisam upoznao kao pravnika, već 1969. godine kao mladog mađarskog književnika, urednika modernog, drskog, zanimljivog časopisa "Új Symposion". Potisnuta literarna žica njegovog bića ponovo je isplivala na površinu kada je preuzeo Arhivu advokatske kancelarije "Varadi" koja zahvata tri stoleća i četiri države, čija su dokumenta ispisana na četiri jezika – mađarskom, nemačkom, latinskom i srpskom – i na tri pisma – latinici, gotici i ćirilici, ne mrdajući se pritom iz gradića koji je za to vreme stalno menjao imena – Nagy Becskerek, Veliki Bečkerek, Petrovgrad, Grossbetschkerek i Zrenjanin. Za Varadija je ta arhiva bila kao zakopano blago. Naslovima prve dve knjige trilogije još uvek stidljivo ukazuje na poreklo ideja, treću već smelije naziva dokumentarnim romanom. Mirno je mogao i jednostavno da kaže da je to roman, mnogo toga je u svetskoj književnosti dokumentarno, a da to nije naglašeno podnaslovom.

Samo jedan primer. Maja 1772. godine u nemački grad Veclar doselio se mladi pravnik da kao praktikant upotpuni svoja znanja na tamošnjem vrhovnom sudu, pošto je doktorat prava stekao i advokatsku kancelariju otvorio u Frankfurtu na Majni. Na osnovu dokumenata o samoubistvu koje se dogodilo u krugu njegovih poznanika, a sa čijom je dokumentacijom bio upoznat, već 1774. je objavio roman koji će postati prvi bestseler u istoriji književnosti. Radi se o sinu i unuku pravnika Johanu Volfgangu Geteu i o Patnjama mladog Vertera. Iako je ubrzo stekao slavu kao literata, postaće "član tajnog saveta", praktično ministar u vladi kneževine Vajmar-Ajzenah, ali je srećom nastavio da piše.

Čini mi se da se Tibor Varadi sve dok ga ja nisam upozorio nije setio da je baš kao i on Gete bio sin i unuk advokata i kasnije ministar, te da je koristio pravničku dokumentaciju da bi pisao beletristiku. Što se tiče Fausta, u kome neudata devojka ubija svoje čedo, mladi Gete je u svojoj doktorskoj disertaciji razmatrao da li čedomorstvo bez presedana treba da se sankcioniše smrtnom kaznom, u suštini se zalagao da to pravilo treba zadržati, pa ga je i u praksi primenio kada je kao ministar odbio da potpiše predlog za amnestiju za jednu mladu majku koja je počinila čedomorstva u Vajmaru, ali je pritom napomenuo da "među doktorima pravnih nauka" ima i "odstupajućih mišljenja".

Za razliku od Getea, Tibor Varadi je prakticirajući međunarodno pravo i radeći kao profesor na univerzitetima u Novom Sadu, Budimpešti i Sjedinjenim Američkim Državama zapostavio beletristiku sve dok se nije penzionisao. Sa uzdahom konstatujem: "Šteta."

HABSBURŠKI KAŠTEL

Poneko će uzimajući u ruku novu Varadijevu knjigu časkom proveriti na Guglu šta li je Ečka. Saznaće da je to selo nekoliko kilometara udaljeno od Zrenjanina sa oko 4000 stanovnika, pretežno Srba, Rumuna i Mađara, a da je po legendi ime dobilo po mladoj supruzi hunskog osvajača Atile zvanog Bič Božji koji je u 5. veku na svom pohodu na tom mestu sagradio vojni logor. Ečka je poznata i po svom "kaštelu" – mi smo ga zvali "dvorac" – na čijem otvaranju je sviralo devetogodišnje čudo od deteta Franc List, a posećivali su ga Habzburgovci. Za mene je to bilo izletište na koje sam išao sa školom, a Tibor je čak i Begejom od Bečkereka plivao do tamo. Kasnije sam posećivao umetničku koloniju u Ečki koja je osnovana 1956. godine. Poznato je i ribarsko gazdinstvo Ečka gde se – po mom mišljenju – služi riba iz ribnjaka sa ukusom piletine i piletina sa ukusom ribe.

Do čitanja nove Varadijeve knjige ništa nisam znao o vlasnicima kaštela, njegovim važnim posetiocima, ljubavnim intrigama, suđenjima o kojima su pisali tadašnji tabloidi u Budimpešti, Beču, pa čak i u Americi. Često je dolazio i austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand, a za razliku od Sarajeva, u Ečki niko nije hteo da ga ubije. On je voleo da ide u lov u šumi oko Ečke, a legenda kaže da je istog dana odstrelio 1500 lisica i dva Rumuna, ali mislim da je što se lisica tiče broj ipak preteran.

Ne mogu ni približno da navedem sve pravne poslove koje je Advokatska kancelarija "Varadi" vodila kroz tri stoleća u vezi sa Ečkom, a na svakoj stranici se otvaraju nove ideje za nove romane, jer autor ne prepričava hladno ko se protiv koga parničio i kakve je argumente koristio, pa se ne zaustavlja ni sa upoređivanjem sa političkim i inim procesima današnjice ili opisanim u romanima, na primer Balzakovim, nego kaže šta on misli da su protagonisti mogli da misle, što je beletristika, "lepa književnost", a ne puka dokumentaristika.

SPLETKE I LJUBAV

Tokom tri veka, kroz feudalizam, građanski pravni poredak i više država sa različitim pravosuđem i zakonima, čini se da je glavna opsesija vlasnika ogromnog imanja i kaštela bila kako da celinu poseda odbrani, ne od proleterijata ili osvajača, nego od nadobudnih zetova. Jedan od glavnih junaka je ađutant i prijatelj Franca Ferdinanda grof Feliks Harnonkur. Francuski list "Figaro" 1900. godine tvrdi ne samo da je Harnonkur doveo Franca Ferdinanda u Ečku, nego da se on baš tu tajno venčao sa Sofijom Hotek, koja će zajedno sa njim biti ubijena u Sarajevu. To, doduše, nije istina, venčao se sa njom tek pola godine kasnije u Češkoj, a da li su u Ečki – rečju koju pravnici sa slašću koriste – već "konzumirali" bračne mogućnosti ostaje da se nagađa.

Ne mora se nagađati, jer je sudski dokumentovano, da je grof Feliks dolazio u Ečku maskiran u rumunskoj narodnoj nošnji da bi se udvarao naslednici vlasnika poseda Lazara. U knjizi Varadi objašnjava: "Valjda je verovao da tako bolje prikriva svoj identitet nego da je izabrao austrijsku ili mađarsku nošnju. Da sam tada živeo, verovatno ga ni ja ne bih prepoznao." Arnonkur je uspeo da se oženi Marijanom Lazar 1887.

Varadijev deda je zastupao kćerku Feliksa Harnonkura groficu Mariju Lujzu Harnonkur, koja je od kuće pobegla sa vaspitačem dece Karoljem Karstenom, zbog testamenta njene majke. Ona izjavljuje da je njen otac bio "na prosjačkom štapu" i zbog toga se oženio njenom prebogatom majkom.

Zanimljiv je i parnični postupak protiv sobarice Paule Frejer iz 1912. godine, koja je optužena da je "sve četvoro vrata koja vode u odaje Feliksa Harnonkura mlađeg, kao i otirače pred vratima, natopila alkoholnim terpentinom i zapalila gorućom svećom". Tužilac je smatrao da se radilo o pokušaju ubistva, branilac je tvrdio da je Paula bila "rastrojena", jer je mislila da se neka Agneš Horvat, na koju je bila ljubomorna, te noći nalazila u sobi mladog grofa i da je samo htela da ga uplaši. Varadi na ovom mestu citira Balzaka: "... gresima, dvorjanima, nesrećama i ljubavima poznata je samo sadašnjost", i dodaje: "Ne osporavam mudrost velikog francuskog pisca, ali Balzak nije video ečanske sudske spise, verovatno je da su se ljubavi i gresi oko Paule Frajer uobličavale u jednoj besperspektivnoj sadašnjosti."

To su samo neki konkretni slučajevi iz Varadijevog romana. Ljubavne i pravne intrige Arnonkura, njegove žene, kćerke, zeta, ostale dece, bežanja iz kaštela, ko je kada koga obljubio, čiji testament je kada iznuđen i pogažen, ne zauzimaju ni trećinu knjige, ali su nesumnjivo jedna od njenih okosnica. Bilo bi mnogo za film, preporučujem taj deo romana za televizijsku seriju.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«SA PROMOCIJE: K. Lazić, T. Varadi, I. Ivanji, D. Velikić i M. Ristović u UK Stari Grad

DUH VREMENA U PARNICAMA

Isto tako zanimljive su desetine drugih, manjih slučajeva oko pronevere čizama ili riba, razmene šamara između barona i kuvara, pokušaji ubistva, ali i Varadijeve ironične pohvale pravosuđu kao takvom, jer se u vezi s prostitucijom drži pravilnika o "upotrebi ženskog tela za dobit" koji se odnosi na tadašnje javne kuće u Budimpešti i Bečkereku.

Ima reči i o komplikacijama prevođenja. Varadi opisuje dolazak jednog kolege i prijatelja iz Amerike, prijatno društvo u kome na početku svi učtivo govore engleski, ali malo-pomalo krenu na srpski, mađarski i rumunski. Amerikanac se hvali da je bio protiv rata u Vijetnamu i da je zbog toga više puta morao da beži u Kanadu, što je jedan od prisutnih sa divljenjem glasno prokomentarisao sa: "Bog te jebog!" Amerikanac pita Varadija šta je čovek rekao. Prvo, piše autor, ni sam nije znao šta znači ono "g" na kraju reči "jebog", izgovorio je to Mađar, valjda nije dobro znao kako se tačno kaže na srpskom, ali kako sad da objasni šta to bog i kome treba da učini, pa još da to nije ružno, nego da treba da bude izraz divljenja i priznanja, pa posle kratkog razmišljanja prevodi sa "wow!" i svi su sve shvatili i bili zadovoljni.

Posebno mi se sviđa jedna parnica pokrenuta zbog 1000 kilograma ribe karaš čiju vrednost 23. marta 1943. – znači za vreme okupacije – potražuje Potrošačka zadruga državnih službenika (Konsumgenossenschaft der Staatsbeamten), a to je bivše gazdinstvo porodice Lazar-Harnonkur. Tužba je napisana na nemačkom jeziku i sa obaveznim završetkom "HAJL HITLER". Proces se ne završava za vreme rata, nego se prenosi u socijalističku Jugoslaviju, tužena je sad Alis Lovreković rođena Harnankur, a naslednik tužitelja je RANAPOZ, što je skraćenica za "Radničko-službeničke nabavljačko-potrošačke zadruge". Parnicu je od Tiborovog dede preuzeo njegov otac, koji je predložio da obe strane "batale čitavu stvar". RANAPOZ prihvata predlog, odustaje od potraživanja i svoje pismo završava sa "SMRT FAŠIZMU – SLOBODA!" Zašto nije dorečeno, kao što je tada bilo pravilno "...SLOBODA NARODU", ostaje misterija. Za sve to advokatskoj kancelariji Varadi isplaćeno je dinara 75,00 i time se parnica završava.

Nalazimo još desetak sličnih slučajeva. Na primer, kako je neko nekom u samoodbrani odgrizao prst. Čitajući ovu knjigu, nekoliko puta sam morao da je odložim, jer sam se tako glasno nasmejao da više nisam mogao da je držim u ruci.

Tibor Varadi je nadmašio prethodne dve knjige trilogije, na dobrom je putu da nastavi u tom pravcu, jer pored širokog ne samo pravničkog nego i opšteg obrazovanja i načitanosti poseduje dve osobine koje se ne mogu naučiti, nego se poneki srećnik sa njima rodi: talenat i humor.

Varadi se, po mom mišljenju, priključio nekolicini važnih savremenih srpskih pisaca koji su istovremeno i vrhunski stručnjaci na različitim poljima, kao što su jedan od naših vodećih kardiohirurga Goran Milašinović ili sadašnji ambasador Srbije u Finskoj, pre toga dugogodišnji koordinator pravnog tima Srbije Saša Obradović, koji je na tom poslu donekle bio Varadijev naslednik. Tibor, naravno, ne treba da zaboravi lične i tuđe arhive i dokumenta, ali bi mogao i da pusti dizgine i piše romane.

ivan ivanji