Doktor sluša sving

...Martin glas ovako tiho pušten bio je još mekši, kao da u tubi odzvanjaju tintilinići. Deca su čučnula i u mraku pilje u trubu. Na obraze dece pada mlečna senka mesečine. Prozor je nezastrt, podeljen ramom na četvrtine. Neko staklo je polomljeno. Na oštrici stakla se para mesečina. Lavež stražarskog psa dolazi iz daljine, s nasipa Tise. Gudmanov klarinet za oktavu niže prati Martin glas. Ona peva o srebrnim talasima koji je nose nebom.

17.10.09 Danas

Na tragu dokumentarne proze kojoj je Nenad Novak Stefanović dao niz inovativnih doprinosa (Jedan svet na Dunavu, Zemlja u koferu), radnja romana Doktor sluša sving je smeštena u logor za nemoćne (radno nesposobne) pripadnike nemačke nacije nakon Drugog svetskog rata, preciznije u dečju bolnicu logora. Pobednici treniraju strogoću na onima koji niti su donosili odluke o ratu niti su u njemu učestvovali. Na delu je gola osveta.
Glavni junak romana nije Nemac, već Srbin, lekar, Pavle Simeunović čiji „greh“ je što je obrazovan, što je pripadao buržoaziji, što ima salonski stan u Beogradu, u Dositejevoj, kod Narodnog pozorišta. On je upravnik bolnice. Bez neophodnih sredstava za higijenu, bez kreveta, bez hrane, bez lekova on se bori sa pacovima, epidemijama dizinterije, upalama pluća i svakog dana ispraća svoje male pacijente do „kola za hleb i mrtve“. U tom paklu Pavle se zaljubljuje u Anu, Nemicu po papirima, jer ju je usvojio Nemac, drugi muž njene majke Srpkinje, a rođenu od oca i majke Srba, studentkinju filozofije, koja u bolnici radi kao bolničarka. Njih dvoje, u svetu koji nisu izabrali, simuliraju svet po vlastitom izboru. Muzika, ploče Gudmanove muzike su ulaznica u taj svet.
Pasaži o slušanju muzike Beni Gudmena spadaju u izuzetne lirske minijature. Kroz muziku Gudmena otvara se svet koga oni mogu samo da sanjaju. Oboje štite Aninog petnaestogodišnjeg brata koji jedini shvata da je logor isto što i smrt sama. Lorenc, Anin brat, beži iz logara, a Ana i Pavle postaju predmet mračnih kombinacija ambicioznog frustriranog poručnika OZNE, beogradskog sankilota u uniformi, koji vešto plete mreže kako bi uzeo stan Pavla Simeunovića. Pavle prolazi kroz podrumski logorski zatvor, prinudni rad, maltretiranja i ponižavanja, Ana umire u bolnici, poručnik dobija veći deo doktorovog stana. Bez obzira što o životu doktora posle Anine smrti ne saznajemo ništa, njegov život je smrću Ane izgubio svaki smisao.
Anin petnaestogodišnji brat uspeva da pobegne iz logora, domogne se granice, ode u Nemačku, preživi, izgradi život dostojan čoveka, vrati se jednog dana, u drugom vremenu, u Rudolfsgnad, pronađe ljude koji žive u kućama što pucaju od dejstva podzemnih voda ili demona, postane prijatelj sa njima, pomogne obnovu kulturnog centra, nekadašnjeg centra Kulturbunda, obeleži humke 12000 nevinih žrtava logora, podeli sa doseljenicama, Vranjancima njihove brige i strahove, izgradi čvrsta prijateljstva, ispriča svoju istinu... Jer da se nije vratio i zavoleo ljude koji žive u kućama njegovog detinjstva i mladosti, sa njim bi nestalo sve što je propatio. Lorenc Baron, alijas Lorenc Majsen je dete, nedozreo mladić, čovek koji je znao da je život negde drugde i da se tog drugog mesta valja domoći. Nije znao da i mesto patnji, smrti najdražih, velike golgote neće nikada zaboraviti, da će do kraja života biti predmet njegove žudnje. Lorenc Baron je izabrao da nas dariva. Osetljiva duša Nenada Novaka Stefanovića je dar Lorenca Barona pretvorila u umetničko delo, a umetnost je lek, amalgam, čudotvorni kamen za zaceljivanje rana, onih u duši. Tek kroz nju nam drugi postaje isto što i ja.
Dugogodišnje udubljivanje Nenad Novaka Stefanovića u lične sudbine Podunavskih Nemaca, prijateljevanje sa mnogima od njih rezultiralo je zrelim romanom nabijenim činjenicama za koje je od prvog trena jasno da su istina sama, a da im novi život daje autorova imaginacija. Uvažavanje istine ljudi koji su preživeli pakao Rudolfsgnada, Gakova, Kruševlja, Molina, Sremske Mitroviceâ€je dug odgovornih intelektualaca srpskog imena i prezimena i korak ka drugačijem svetu. Izbor glavnog junaka i glavne junakinje pruža mogućnost identifikovanja sa njihovim patnjama i nepravdom koja im se nanosi čak i ljudima koji nisu u stanju da empatišu sa drugim, kojima je samo vlastiti narod na pameti. Utoliko će ovaj roman proširiti krug onih koji će hteti da čuju poruke autora.
Nadežda Radović

09.07.09 NIN

U letnjoj oseci domaćih beletrističkih izdanja, po svoj prilici samo pospešenoj lokalnim efektima globalne krize, svaki novi naslov je dobrodošao. To, naravno, važi i za roman Nenada Stefanovića Doktor sluša sving koji nas vraća u smutno vreme na završetku Drugog svetskog rata i na umetnički već dobrim delom apsolviranu problematiku sučeljavanja starih i novih mentaliteta, staleža i ideologija.
U središtu ove zanatski solidno uobličene, a to znači stilski i kompoziciono korektno izvedene pripovesti nalazi se, naime, odnekud poznata ljubavna priča dvoje pripadnika „reakcionarne”, građanske populacije – beogradskog lekara Pavla Simeunovića, poslatog na službu u selo, i bolničke sestre Ane Majsen, inače polusrpskog–polunemačkog porekla, i te kako pogodnog za političku manipulaciju u ratnim, nacionalno i kulturno zaoštrenim uslovima. Kao i u nekim kultnim domaćim filmovima ili njihovim književnim predlošcima (Samo jednom se ljubi, Ubistvo s predumišljajem), i ovde se, međutim, neizbežno pojavljuje osioni i okrutni predstavnik nove vlasti u liku poručnika Gobeljića, zasenjenog lepotom mlade građanke i spremnog na sve da bi je dobio za sebe i tako simbolično potvrdio svoju moć.
Zahvaljujući ovom sukobu erotskih i staleških afiniteta u okviru istog ljubavnog „trougla”, s naglaskom na gotovo nerazrešivoj koliziji afekata i autoriteta, Stefanovićev roman ipak bi, čini se, ponajpre mogao da se poredi s narativnom osnovom filma Oficir s ružom Dejana Šorka, koji već u naslovu ima efektno tematizovanu pomenutu protivrečnost. Nešto manje naslovno sugesivan i efektan, Doktor sluša sving, reklo bi se, počiva na svojevrsnoj konceptualizaciji, a ne dramatizaciji ove egzistencijalno dočarane suprotnosti. Tek delimice dotaknut kultivisanošću doktora i njegove mlade ljubavnice, iako je i sam gradsko, istina radničko dete, Stefanovićev oficir Gobeljić ne nosi, naime, ružu i nijednog trenutka ne čezne da istinski postane ono što su oni sami, pa ni njegova unutrašnja drama gotovo da ne postoji. Njegova okorelost pri tom se očevidno pokazuju u otvorenom preziru prema džezu i svingu kao dekadentnim pojavama američkog i zapadnjačkog duha.
Prevazilazeći značaj ličnog izbora, u daljem toku romana ovo nepomirljivo ispoljavanje muzičkog ukusa postaje „šifra” nastupajućeg saveza ideologije i mentaliteta koji će prekriti staleške, etničke i kulturološke osobenosti. To se možda najjasnije pokazuje u shvatanjima doktora Rapa, poreklom i položajem bližeg džezoljupcima Pavlu i Ani, a ipak iz uverenja i oportunističkih razloga okrenutog na Gobeljićevu stranu, simbolizovanu u bezrezervnoj sklonosti narodnoj muzici kao demonstrativnom izrazu „rodne” pripadnosti i lojalnosti. Doktor Simeunović, s druge strane, kao rezoner svoje vrste, brani subverzivno uverenje da bi trebalo da „nacija bude kao muzika, stvar afiniteta, rafinmana”, što ga onda vodi politički opasnom zaključku da „muzika je mnogo važnija stvar nego što se čini”, pa „kada se promeni muzika u državi, promeniće se i državno uređenje”.
Na ovom mestu Doktor sluša sving čitaocu otkriva i svoje tek ovlaš prikriveno, angažovano lice, figurativno okrenuto budućnosti, tj. ovom vremenu, na koje bi takođe i takoreći bez ostatka mogle da se odnose junakove dalekosežno opominjuće reči. Stefanovićevi buržoa, koji u gladnoj i oskudnoj, poratnoj srbijanskoj provinciji neskriveno senzualno svinguju uprkos euforiji „mijatovkama” i drugim tvorevinama tadašnjeg narodnjačkog duha, u svetlu povesne retrospekcije ukazuju se, po svoj prilici, kao poslednja linija odbrane od onoga što će potom nadvladati sve, a svoj vrhunac će, u jednom produženom, slobodnijem „čitanju” dostići u turbo-folk mentalitetu i pratećem državnom uređenju, odnosno ideološkoj kakofoniji devedesetih.
U nekoj mogućoj ekranizaciji ovo „usputno” ali nedvosmisleno ekspliciranje romansijerskog koncepta moglo bi možda da bude scenaristički „ispeglano” i režiserski „amortizovano” štimungom i slikom, kao što bi i pomalo usiljeno pozivanje junaka na Konfučija, Kjerkegora i slične misaone autoritete moglo da bude svedeno na sugestiju i nagoveštaj. U ovako verbalizovanom literarnom obliku ono pak postaje znak autorskog izbora, kao, uostalom, i u većini ostvarenja koja prikazuju kobnu novoistorijsku sudbinu srpskog građanstva, po pravilu se kolebajući između pripovedanja i propovedanja, sećanja i opomene, dočaravanja jednog iščezlog sveta i dokonanja o razlozima tog iščezavanja.

Tihomir Brajović