Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, malom mađarskom gradu, u porodici siromašnog notara. Učio je gimnaziju kod katoličkih fratara u Temišvaru. Dalje školovanje nastavio je u Beču. Godine 1914. vraća se u zemlju. Odlazi u Novi Sad, ali tamo biva uhapšen, a zatin mobilisan. Prebolevši azijsku koleru, upućen je na klanicu u Galiciji. Nakon lečenja u Krakovu, radio je u manastirskoj bolnici u Beču, a zatim kao telefonista u Segedinu.
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U Pariz odlazi 1920. godine i tamo nastavlja studije. Nakon susreta sa Ivom Andrićem u Rimu, on se 1921. godine opet vraća u zemlju i dolazi u Beograd. U glavnom gradu se venčava sa poznatom beogradskom lepoticom, Vidom Ružić.
Početak Drugog svetskog rata zatekao ga je u Italiji, na mestu diplomate. Odatle je otišao u London gde je živeo od 1941. do 1965. godine, u blizini Hajd parka. Posle 25 godina provedenih u Londonu, vraća se u Beograd. Na zidu kuće u kojoj je živeo u Londonu postavljena je i spomen- ploča.Veliki srpski književnik umro je u Beogradu 1977. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana.
Za Crnjanskog su mnogi književni kritičari rekli da je najveći pisac koji je ikada pisao na srpskom jeziku. Pisao je pesme, poeme, romane, a neki od poznatijih su: "Lirike Itake","Dnevnik o Čarnojevićima", "Pisma iz Pariza", "Antologija kineske hrane", "Pjesme starog Japana","Seobe","Knjiga o Nemačkoj", "Knjiga o Mikelanđelu","Roman o Londonu","Kap španske krvi","Stražilovo" i mnoge druge.
Ziveci tim strasnim zivotom, po volji tudjoj, zar nije, kaorascerecen, ostavljao komade svoga bica, nataknute na razne kuce,u krajevima kud mu noga nikada vise nece krociti? Zar se nijenavikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivovidiljivo i da prodje tamo gde bi bio rado ostao, a da ostajetamo otkuca bi bio rado posao? Ne samo posle smrti sto nece visemoci dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga cekahu rado,nego vec ni sada, za zivota, nije mogao da se vrati u mesta gdeje proziveo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetioon, ne osetio, najneznije budjenje proleca, pre dvadeset godina,kad je prebivao pod trvdjavom Oseka, ili najtisu tisinu veceri,pod gradom Varadinom, gde se bese naselio, niko ga za to nijepitao. Ni tamo, ni onamo vise ne vodi njegov put, nego na sasvimdrugu stranu, po tudjoj volji. Sa onom strasnom ranom sto mu seprotezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima,lezao nepomican nad utokom Dunava, lebdeci izmedju zivota i smrti,u oku sa zutom svetloscu razlivene vode, peska i vrhova jablanova?Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se vise secali niimena, a jedna Vlahinja, koju je narocito voleo, i placao, nije gani poznala.
.........
Od sveg zivota, razmisljajuci, ostadose mu svetle u pameti isad, samo one sjajne, ciste zvezde, i srebrne, sumske putanjenad kojima se spusta aprilska magla, kojima je projahao u prvedane svoga braka sa zenom, ziveci u onoj jednolikoj dosadi maleslavonske posade, loveci lisice, a u buducnosti, samo ta bezgra-nicna, zavejana Rusija, kuda misljase da se odseli, da bi jednomlakse ziveo i da bi se vec jednom odmorio i smirio.
........
Prazno je dakle bilo, pred njim, zanavek, i uzaludno, za njimsve sto bese prosao. Nista nije postigao, ni u ovom ratu, kao niostali, i sve to njegovo hodanje i seljakanje samo se jednakonastavljalo. Do dna medjutim, u sebi, osecao je da je nemoguceda sve to tako prodje, i kako ga vuce glas neki, u njemu,obecavajuci mu nesto vanredno, pri svrsetku.
Pred praznim jazom, ludom provalijom do koje bese stigao,uvidev da mu je zivot prosao i da ga vise popraviti ne moze, kaoni nisku sudbinu svih tih, koji su posli sa njim i koji ce iliizginuti, ili se vratiti tamo u blato, sve po tudjoj volji i zatudj racun, odrekav se svake nade, on je ipak osecao nesto nadsobom, kao i to nebo sto je letno vece hladilo.
Tad svom silinom nagrnuse na njega utisci i misli. Shvati dase vratio sa uzaludnog posla. Da je ratovao bog te pita gde i niza sta. Oseti da ga je zena ostavila sa nejakom, bolesnom decom.Zagledan u vojnike, shvati da za njih ne mare, da ih varaju, daih teraju po svetu kao stoku i da ih kolju. Da im daju zastave,da ih kite perjem i da ih prebrojavaju, zive i mrtve, kao konjei fiseke. Da izmedju njihovog tumaranja po ratistima i zivotaonih na domu, u barustinama, nema nikakvog smisla, ni veze. Dasa njim, Vukom Isakovicem, citava ta nemacka carevina, u stvari,samo zbija sale.
Eto, pomisli, dovoljno je odseliti se, pa da sve sto ostavljas,bude kao da nije bilo. Zagledan u daleka brda, iza kojih se opetpomaljalo Sunce, oseti kako na njemu zablista srebrno. Umoran iprazan, bio je lak, kao i da nije imao tela. Osuncan posle,prosijan, oseti se topal, a ne tezak, kao i da ne jase i kao ida ne postoji, u tom nevidljivom vetru, koji ga je pratio s ledja.
Zatim potera konja kosom, kroz prazninu.