Društvo i sukob

01.01.19

Zbornik Matice srpske za društvene nauke - br. 172/2019
Pojavom knjige Društvo i sukob, autorâ Srđana i Marice Šljukić, srpska sociologija postala je saznajno bogatija i društveno „otvorenija” za eksplicitno razumevanje i obrazlaganje savremenih društvenih problema. Na 214 stranica knjige – koja se sastoji iz tri posebna dela (s pripadajućim celinama), zatim iz kraćeg predgovora, beleške (o prethodno objavljenim delovima ovog rukopisa u naučnim časopisima, tematskim zbornicima i zbornicima s naučnih skupova), spiska referentne literature i kraćeg rezimea na engleskom jeziku – s lakoćom erudite, sistematično, pregledno i kritički izlažu se najznačajniji sociološki i drugi saznajni doprinosi razumevanju društvenih sukoba; pomoću kojih se, potom, pristupa analizi i obrazlaganju nekih ključnih problema i izazova u savremenim društvima (posebno u srpskom društvu). Naime, kritički pristup saznajnom „nasleđu” u sociologiji (i izvan nje), omogućio je autorima ove studije da u razumevanju sukoba u savremenim društvima prepoznaju šta je (pristrasni) privid, a šta (prikrivena) stvarnost koju treba saznajno eksplicirati.
S obzirom da se radi o dobro uobličenoj i dragocenoj studiji domaćih autora, zavređuje da se ona ovde predstavi nešto sadržajnije. Takođe, potrebno je da se, na početku predstavljanja iznetih rezultata u ovoj knjizi, naglasi da tematska razuđenost izlaganja (pretežno teorijskih) stanovišta, u prvom delu knjige – kao njihova saznajna relevantnost za razumevanje obrazloženja savremenih društvenih problema, u njena druga dva dela – nameće potrebu za nešto sadržajnije predstavljanje prvog dela; ne umanjujući saznajnu vrednost ni ostala dva dela knjige.
Prvi deo knjige sadrži pet teorijskih ogleda, u kojima se kritički raspravlja o doprinosu nekih klasičnih sociologa i drugih teoretičara koji su doprineli razumevanju društvenih sukoba. Svaki od tih ogleda je posebno posvećen po jednom od tih mislilaca. Reč je o trojici sociologa (Georg Zimel, Pitirim Sorokin i Robert Mihels), jednom filozofu (Osvald Špengler) i jednom (socijalnom) istoričaru (Arnold Tojnbi). Način na koji su predstavljena shvatanja tih teoretičara o sukobima ukazuje da su autori ove knjige – Marica i Srđan Šljukić, kao svestrano obrazovani sociolozi – stekli šira sociološko-socijalnoistorijska saznanja o njima i njihovom mestu u teorijskom razumevanju društvenoistorijskih procesa; što im je omogućilo da lakše „ekstrahuju” najznačajnije delove iz obimnog stvaralačkog opusa gotovo svih pomenutih mislilaca,1 koji se odnose na razumevanje društvenih sukoba. Otuda se i naslovljeni delovi ove prve celine mogu shvatiti kao zadate teze, koje treba dokazivati u raspravi koja sledi iza svakog tog naslova.
Tako se razumevanje sukoba od strane G. Zimela, ovde logički dosledno izdvaja iz njegovih prepoznatljivih širih socioloških teorijskih shvatanja; da bi se pokazalo kako njegova (formalistička) „sociologija kao geometrija društvenih oblika” može da „radi”, odnosno kako može da bude i danas saznajno plodan podsticaj za objašnjenje društvenih sukoba kao specifične relacije u ukupnim društvenim odnosima „privlačenja” i „odbijanja”. U tom pogledu, autori naglašavaju da se Zimelov doprinos sastoji u tome što je objasnio međusobnu uslovljenost interesa i sukoba u društvu; pa otuda i njihovo logično zaključivanje da nema društva bez sukoba (u čemu su saglasni i poznati sociolozi Kozer i Darendorf, koji su prihvatili i sadržajnije razvili tu prvobitnu Zimelovu zamisao o sukobima). Pri tome, autori ove knjige dodaju da je danas gotovo „skrajnuta” ta ideja o sukobima u društvu; u tom smislu da i „početna tvrdnja o sukobu kao obliku društvenosti deluje gotovo jeretički u svetu u kojem se na sukobe gleda maltene isključivo kao na patološku pojavu, koju treba eliminisati” (iako demokratski politički poredak funkcioniše prvenstveno kroz sukob vlasti i opozicije, uz njihovu „saradničku” povezanost na osnovu poštovanja zakonitosti i pravila političke utakmice).
Iz sadržajnog i obimnog stvaralačkog opusa „sociokulturne dinamike” P. Sorokina, autori posebno analiziraju njegovo objašnjenje društvene imanentnosti sukoba, kako u prelaznim periodima (periodima smene tipova „integrisanih” kultura), tako i u mirnijim periodima prevladavanja nekog od tih tipova. Iako su društveni sukobi izrazitiji tokom smene dva osnovna („čista”) tipa „integrisanih” i, po karakteru, suprotstavljenih, kultura – ideacione i čulne, oni su prisutni i u trećem, posredujućem – idealističkom tipu kulture (iako on predstavlja „uravnoteženu sintezu oba čista tipa”). Na taj način se društveni sukobi situiraju u imanentni proces društvenog kretanja („sociokulturne dinamike”), koja se odvija u vidu prelaza iz jednog u drugi (suprotni) oblik društvenosti. Što su promene brže, to su i sukobi izraženiji. Kada je o ratu reč, onda treba imati u vidu da ga Sorokin vidi kao najjaču vrstu sukoba, koji češće izbija u vreme prosperiteta društava i „uspona” nacija, a nešto manje u vreme njihove stagnacije i „opadanja”. Autori ove knjige vide poseban doprinos Sorokina razumevanju društvenih sukoba kao fluktuirajućeg društvenog procesa, čija pojava sledi u periodima „uzdrmanosti” i „poljuljanosti” do tada stabilnih društvenih odnosa i vrednosti. Njegovo objašnjenje društvenih uslova (spoljnih i, posebno, unutrašnjih) za pojavu sukoba, razumeva se kao vredan doprinos sociologije u „suzbijanju” zdravorazumskih i mitoloških predstava o sukobima i njihovom udelu u strukturalno-razvojnim procesima društva.
Iako su autori sistematiku izlaganja u ovom (prvom) delu knjige prilagodili vremenskom okviru nastanka analiziranih pogleda pojedinih mislilaca, ovde ćemo istaći i njihovo kritičko (pre)vrednovanje doprinosa i trećeg sociologa – Roberta Mihelsa, pre svega zato da bismo „zaokružili” njihovo viđenje „čisto” socioloških doprinosa razumevanju društvenih sukoba, a potom i viđenje ostale dvojice („srodnih”) mislilaca. S obzirom da autori ove knjige smatraju da je teorijskom stanovištu R. Mihelsa često „prišivana ideološka etiketa” u naučnim analizama, oni žele da to isprave tako što ukazuju da je Mikelsovo obrazloženje međusobne uslovljenosti (moderne) organizacije i društvenih sukoba „značajno za objašnjenje i/ili razumevanje sukoba u vremenu globalizacije”. To njihovo nastojanje vredno je pažnje. Naime, oni smatraju da su globalizacijski društveni uslovi nametnuli najveći broj sukoba posredstvom raznih organizacija (političkih i ekonomskih, vladinih i nevladinih, legalnih i ilegalnih, vojnih, kulturnih, itd.), bilo da se ti sukobi dešavaju unutar ili izvan njih. Upravo zato, prema njihovom mišljenju, treba (ponovo) aktuelizovati Mikelsov pogled na imanentnu oligarhijsku tendenciju u svakoj vrsti organizacija. Ta tendencija se odvija u procesu „kruženja” elitističkog vođstva – kao borba između vođa i mase, kao i vođa međusobno, bez obzira da li se to tiče totalitarnih ili demokratskih društvenih sistema.
Ukazujući na savremene razloge koji su doveli da se relativno duže vreme „skrajnu” na margine naučnog interesovanja ideje Osvalda Špenglera o sukobima u kulturama i između njih, autori to obrazlažu njegovim opštim kritičkim stavom prema liberalizmu i „zapadnjačkoj” demokratiji (kao i marksizmu, koji on razumeva kao njihov specifičan „derivat”). Za razliku od „zapadnjačkih” kultura koje se zasnivaju na veri u kontinuitet progresa, Špengler razvija svoje cikličko shvatanje o jednakoj vrednosti različitih kultura u istoriji društava i o smeni različitih ciklusa u pojedinim kulturama, koja nastaje kao rezultat sukoba („života kao borbe”), od kojih je politika najviši oblik i najmoćnija dimenzija istorije. Autori su se potrudili da, iz obimnog Špenglerovog opusa, izdvoje i analiziraju pojedine fragmente (pitanja) koji se odnose na tretiranje društvenih sukoba. Prema njihovom mišljenju, reč je o sledeća četiri pitanja: pitanje borbe i rata uopšte; odnos „zapadne kulture” prema borbi i ratu; razumevanje unutrašnjih sukoba (u kulturi); tretiranje pacifizma i svetskog mira. Pregledno analizirajući Špenglerovo gledište o svim tim pitanjima, autori konstatuju da se u njegovom razumevanju (kao i kod Zimela, i kasnije kod Kozera) sukob ne tretira kao posledica negativnih osećanja, nego kao posledica suprotstavljenih interesa. U skladu s tim, Špengler razvija svoju kritiku zapadnog imperijalizma, čija kultura teži političkom, privrednom i duhovnom rasprostiranju (i koja je prouzrokovala „nasilnu smrt” nekih drugih kultura, kao npr. meksičko-peruanske kulture). Otuda, prema Špengleru, nema nikakvog valjanog razloga da se ne tvrdi da i „zapadna kultura” stremi svojoj propasti, bez obzira na neke elemente „kosmopolitizma” koji su se u njoj začeli (slično kao nekada u kulturama Kine, Indije i Grčke). Iako su kosmopolitski duhovi („svetski građani”) iz okvira tih kultura razvijali („sanjarili”) o svetskom miru (između naroda), njihov „kosmopolitizam je jak u razlozima, a vrlo slab u odbrani svojih razloga”, upravo zato – kako kaže Špengler – što su te ideje značajne za istoriju duha ali ne i za stvarnu istoriju društava.
U cikličkim filozofsko-istorijskim (ili istorijskim) shvatanjima mesta unutrašnjih (u civilizacijama) i spoljašnjih (između njih) sukoba Arnolda Tojnbija, S. i M. Šljukić traže još jedno vlastito saznajno uporište da je sukob „pratilac civilizacija”, očekujući da će ono pomoći da se lakše razumeju neki od savremenih sukoba u svetu. Nazivajući Tojnbijev ciklizam nedoslednim, autori konstatuju da je relativno lako razumeti njegove ključne ideje, upravo zato što se one zasnivaju na uverenju da sve civilizacije prolaze kroz sledeće faze: nastanak, rast (razvoj, uspon), slom, dezintegracija i, konačno, nestanak. Osnovni pokretač tog (cikličnog) kretanja se sastoji u izazovu (kreativnog i „nemirnog” duha) i odgovora (društvenih institucija) na te izazove. Sukob nastaje kao kriza kreativnosti, odnosno kao posledica težnje dominantne manjine da silom očuva institucije koje je podržavaju. Autori ove knjige, s pravom, konstatuju da „Tojnbi društvenim pojavama nije prilazio kao sociolog i zbog te bi činjenice bilo uzaludno u njegovom delu tražiti onakvu analizu i teoriju društvenog sukoba kakva postoji kod Zimela (Simmel) i Kozera (Coser)”. Ipak, ovde se Tojnbijeve analize i obrazloženja tumače kao vredan doprinos razumevanju naše savremene civilizacije i mesta društvenih sukoba u njoj (kao i u svakoj drugoj).
U drugom delu knjige, autori kritički raspravljaju o „zameni privida i realnosti” u zdravorazumskim predstavama, ali i u nekim analizama osobenosti sukoba u savremenim društvima (kojima se pripisuje isključivo razarajuća uloga), što se može razumeti kao neka „halucinogena magla” kojom se nastoji prikriti istina o stvarnom društvenom životu ljudi. Pojedine celine tog dela su posvećene sledećim obrazloženjima: koliko su sukobi (dis)funkcionalni za konkretno društvo, u kakvoj su uslovljenosti nasilje i društvena (ne)moć, kako razumeti izvore sukobljavanja koji su nastali pod uticajem kulturnih dodira u određenom prostoru, koliko je u srpskoj industriji izražen sukob a koliko saradnja, kako siromaštvo doprinosi širenju sukoba, kako dvostruka uloga intelektualaca utiče na (ne)pristrasno objašnjavanje sukoba, koji su ključni (pred)uslovi za rešavanje sukoba u BiH, u čemu se sastoji savremena „migrantska kriza” i kako ona utiče na društvene sukobe. S obzirom da smo naglasili da su autori ove knjige jasno izneli, u prvom delu, svoje poglede na teorijska razumevanja društvenih sukoba, u predstavljanju njihovih rezultata iz drugog dela knjige ćemo ukratko navesti samo neka karakteristična zapažanja (koja ukazuju da se radi o lucidnom promišljanju aktuelnih društvenih problema).
U tom pogledu oni uzimaju, kao primer zdravorazumskog rasuđivanja o društvenim sukobima, razumevanje spoljnih i unutrašnjih uslova koji su podstakli sukobe u srpskom društvu, krajem 20-og veka. Ti sukobi su toliko rasprostranjeni i učestali, gotovo pune dve decenije, da se u tom društvu stvorila – kažu autori – „averzija” prema svakoj vrsti sukoba. Na taj način se, ne samo iz šire/ društvene, nego i uže/naučne javnosti, „gurnula u stranu” (Kozerova) misao o funkcionalnosti društvenih sukoba. Pri tome, oni naglašavaju da je promena oblika svojine češće navođena (i u nauci) kao osnov sukoba u tom društvu, a gotovo da se nije isticao (i) manje vidljiv uticaj smene političkih elita na te sukobe. Nesporno je da je svojinska transformacija i, s njom u vezi, sukobi u ekonomskoj sferi, „otkočila” promene u srpskom društvu, ali su pluralizacija političkog delovanja i, s njom u vezi, sukobi između stare i novonastajućih političkih elita omogućili modernizaciju srpskog društva. Koliko će se brzo odvijati započeti procesi modernizacije srpskog društva, i njegovo približavanje razvijenim evropskim društvima, zavisi od zaokruživanja procesa institucionalizacije društvenih sukoba.
U tom smislu, autori ove knjige bez dileme zaključuju da je jačanje srpske države osnovna „garancija” za smanjenje i/ili suzbijanje raznih oblika nasilja u srpskom društvu i nad njim (unutrašnjeg [u grupama, oganizacijama i institucijama] i spoljašnjeg [od strane drugih država i njihovih saveza]). Pri tome, oni naglašavaju da „povećanje moći srpske države i smanjivanje nasilja nisu sami sebi cilj, već su sredstva za povećanje evolutivnog kapaciteta srpskog društva”. Do tog zaključka autori ove knjige došli su na osnovu kritičkog analiziranja doprinosa jednog klasičnog (Tomasa Hobza) i jednog savremenog (Pjera Kastla) teoretičara; koji su gotovo istovetno preferirali ulogu države naspram prirodnog stanja (primitivnih) društava. Kako je prirodno stanje (primitivnih) društava beda i nemoć, to se nasilje u njima pojavljuje kao „normalna pojava”, koja traje sve do njihovog „susreta” s modernim civilizacijama (u kojima sama država „kontroliše” nasilje, pomoću monopola na prinudu).
Kako svaka država počiva na obuhvatu određenog stanovništva na teritorijalnom principu, pomoću rasprostiranja specifične vlasti u okviru nje, to su se autori ove studije posebno posvetili obrazlaganju „borbe oko teritorija” kao izrazito prepoznatljivom vidu sukoba u istoriji društava. Pri tome, autori naglašavaju da na tu vrstu (ratnih) sukoba, ipak, ne treba gledati samo kao na borbu oko potrebnih resursa koje neka teritorija nudi, nego i kao nastojanje konkretne zajednice da očuva i zaštiti svoj kulturni identitet (koji se ogleda u vrednovanju značaja važnih istorijski događaja, kao mesta na kojima su sahranjeni njeni „mučenici” i kao izvorišta važnih identitetskih mitova). Sukob oko prostornog nastanjivanja konkretne zajednice je relativno vidljiviji od „neopipljivog” kulturno-vrednosnog resursa koji mu se „pripisuje” (a koji se ogleda u pridavanju nekom određenom mestu epiteta svetosti, ili u tretiranju celog prostora naseljavanja konkretne zajednice kao
„svete patriotske obaveze”). Ukoliko više zajednica „dele” svoj specifični kulturni identitet, koji je vezan za isti prostor, tada sukobi između njih mogu da budu žešći od borbe oko prirodnih resursa. Za te vrste sukoba autori ove knjige navode niz primera, kako iz svetske, tako i domaće (srpske) istorije (i iz savremenosti). Kako je mir (kao kulturna vrednost) uvek dragoceniji do (ratnog) sukoba, autori smatraju da treba odvojiti način rešavanja („realističkih”) sukoba koji se tiču teritorijalnih sporova oko prirodnih i ekonomskih resursa (a koji se postiže pregovorima, arbitražom, podelom, razmenom, kompenzacijom), od („nerealističkih”) sukoba oko (na prvi pogled „nedeljivih”) kulturno-vrednosnih značenja neke teritorije (a koji se – kako autori naglašavaju – može rešiti jedino ako se taj osobeni kulturni značaj datog prostora uvaži i prihvati kao realističan element u pregovaranju).
Sukobi oko resursa u nekom društvenom prostoru su neodvojivi od sukoba u pojedinim segmentima društvenog organizovanja. Otuda autori ove knjige analiziraju i obrazlažu specifične osobenosti sukoba u organizacijama rada savremenog srpskog društva, oslanjajući se na vlastite nalaze (iz empirijskog istraživanja, koje je urađeno u periodu 2011–2013) o sukobima i načinu njihovog rešavanja („saradnje”) u srpskoj industriji. Na osnovu dobijenih podataka iz tog istraživanja, autori zaključuju da su otvoreni (manifestni) sukobi vrlo retki u srpskim industrijskim organizacijama (u transformaciji); oni se (više latentno) izražavaju na relaciji menadžment–radnici, a znatno manje zbog nepovoljnih uslova rada i (oskudnih) materijalnih primanja po osnovu rada. Izostanak većih sukoba u sferi rada autori obrazlažu činjenicom da je – u uslovima velike „rezervne armije radnika” u srpskom društvu – povećan strah od gubitka posla (ako se sukob „zaoštri”), kao i činjenicom da se formalno-pravnim propisima primat daje poslodavcima, a sindikalne organizacije nemaju moć da utiču na bitne tokove rada i njegovog organizovanja. Ako se tome dodaju i nepovoljni eksterni uslovi, koji se tiču razaranja zemlje i deindustrijalizacije u dve decenije postsocijalističke tranzicije, može se govoriti o specifičnom uticaju siromaštva na nastanak ili izostanak sukoba u sferi rada savremenog srpskog društva.
Upravo tom problemu u drugom delu knjige autori posvećuju posebnu celinu, u kojoj oni polaze od konstatacije da se siromaštvo i sukobi najčešće percipiraju kao dve najnepoželjnije pojave u svakom društvu. Svoju argumentaciju razvijaju na analizi nekih novijih pragmatički usmerenih gledišta, koja se razvijaju na univerzitetima „Zapada”, čiji je cilj prevencija, upravljanje i rešavanje društvenih sukoba. Ta gledišta se imenuju kao „rešavanje sukoba” (Conflict Resolution) i „upravljanje sukobima” (Conflict Management). Na osnovu analize tih gledišta, autori kritički ukazuju koji su njihovi dometi u razumevanju uticaja sukoba na siromaštvo (pre svega, ratova u pojedinim regionima sveta), kao i (povratnog) uticaja siromaštva na sukobe. Kritikujući ta, pretežno ekonomistička, gledišta, autori su saglasni sa stavovima nobelovca A. Sena i sa Ferštegenovim (Verstegen) „pristupom prava” (Entitlement Perspective), koji smatraju da vezu između siromaštva i sukoba ne treba svoditi na uticaje prirodnih katastrofa i statističkih kategorija (bruto domaćeg proizvoda, ekonomskog rasta i sl.), već da treba, uz to, u razmatranje uzeti nejednak položaj konkretnih društvenih grupa i njihovu stvarnu moć da utiču na vlade i pravni sistem pojedinih zemalja kada se tiče raspolaganja ukupnim društvenim resursima. Autori ove rasprave dodaju da je u pragmatičkim pristupima rešavanja i upravljanja konfliktima sadržano dosta vrednih podataka za društvenu praksu, ali da se njihov osnovni nedostatak sastoji u nedovoljno jasnoj pojmovnoj i teorijskoj argumentaciji. Glavni razlog za takav njihov saznajni domet, oni vide – pored toga što se oni usredsređuju na unutrašnje (a zapostavljaju spoljašnje) sukobe – u neuključivanju opštijih saznanja u vlastitu argumentaciju, odnosno u „neuvažavanju” dostignuća socioloških objašnjenja društvenih konflikata.
Moglo bi se, dakle, iz toga zaključiti da i taj – u osnovi (uzan) ekonomistički – pristup proučavanju društvenih sukoba proizlazi iz – kako autori kažu – „dvostruke uloge intelektualaca”, u modernim društvima, čemu oni posvećuju posebnu celinu u okviru ovog drugog dela knjige. Tu autori podsećaju da „u sukobu može biti više aktera, ali je broj strana uvek isti: dve” i da je sukob pre svega sredstvo (za ostvarivanje nekih interesa) a ne cilj, iz čega sledi da specifična uloga intelektualaca u sferi sukoba može da se ispoljava na dva načina; kao „objektivacija” (ličnih ili grupnih interesa) i kao „deobjektivacija” (tuđih, oponentnih ideoloških konstrukcija). Vršeći takvu (ideološku) ulogu, intelektualci (prividno) „depersonalizuju” vlastite interese i motive za učešće u razvijanju i širenju svesti o štetnosti ili korisnosti konkretnih sukoba u društvenom životu. Kada te njihove ideje „uđu u konflikt” – bilo kao konstrukt zastupajuće, bilo kao dekonstrukcija suparničke ideologije – one postaju snažna materijalna snaga u konkretnom društvu, upravo zato što, kao kulturni kapital, osnažuju ostale resurse u sukobu (vojni, politički i ekonomski). Na osnovu toga, autori zaključuju da intelektualci imaju svoju trajnu ulogu (i u budućnosti); ako ni zbog čega drugog, ono zbog imanentnosti/trajnosti sukoba u društvu.
U tom pogledu, autori ove knjige obrazlažu svoje viđenje savremenih konflikata u Bosni i Hercegovini i tzv. migrantske krize (koja „potresa”, pre svega, savremenu Evropu); oslanjajući se na gore predstavljene teorijske poglede na društvenu ulogu konflikata, kao i na razumevanje „dvostruke uloge” intelektualaca. Kritički obrazlažući težnju nekih (međunarodnih) aktera da (ideološko-nerealistički) prikriju svoju uključenost u sukob na strani jednog aktera u njemu, autori konstatuju „da su neophodni preduslovi rešenja osnovnog sukoba u BiH: prvo, jasno priznanje da sukob postoji i identifikacija aktera sukoba i drugo, priznanje sukoba kao realističnog, tj. međusobno priznanje da protivnik ima pravo da zastupa sopstvene interese”.
Kada autori ove knjige raspravljaju o savremenoj emigrantskoj krizi, oni nedvosmisleno dele stav sa zvaničnim (političkim) pogledima, prema kojima se masovne prostorne migracije („migracioni talasi”) pojavljuju kao posledica unutrašnjih sukoba (najčešće zbog građanskog rata, ili promene političkog režima) u nekom društvu; uz poneku „asistenciju” spoljnopolitičkih uticaja. Autorima je posebno stalo da pokažu da nisu dovoljna demografska i ekonomska istraživanja migracija, već da ta društvena pojava zahteva svestraniju, sociološku analizu i objašnjenje. U prvom redu, sociološki pristup migracijama zasniva se na jasnom obrazloženju samog pojma migracija, uz uporedbu s nekim srodnim pojmovima (kao što su izbeglica, azilant i migrant). Na osnovu takvog pojmovnog aparata, moguće je praviti tipologije migracija, s ciljem da se lakše saznaju razlozi (uzroci i funkcije) pojedinih vrsta migracija. Otuda, autori razumevaju migranta kao manje ili više osvešćenog čoveka koji (vlastitim izborom) donosi odluku da napusti svoju zemlju, očekujući da će negde drugde ostvariti bolje uslove života. U nekim specifičnim („zategnutim”) odnosima između država, migranti se koriste kao pretnja (u zemljama porekla, ili onim iz „komšiluka”) i kao protivpretnja (terorizmom, putem njihove „upotrebe” u domicilnim zemljama).
Iako su autori ove knjige, u njenom drugom delu, posvetili posebnu celinu – u kojoj su teorijski obrazložili međusobnu uslovljenost „kulturnog prostora” i sukoba (što smo već naglasili u ovom prikazu) – oni se, u trećem delu knjige, vraćaju na obrazlaganje jednog specifičnog aspekta kulture, koji se tiče uloge mitova u društvenim sukobima. U tom delu, oni, prethodno, razvijaju jedan antropološki pristup sukobima, oslanjajući se na neke poznate klasične teoretičare o mitu (pre svega B. Malinovskog), kao i na savremenije shvatanje P. Koena (Cohen), da bi, potom, analizirali i obrazlagali kako se razvijaju nacionalni identiteti, posebno oni koji slede iz razumevanja „mita o izabranosti” Entonija Smita (Anthony D. Smith). U vezi s tim, oni posebno obrazlažu uticaje globalizacije na desuverenizaciju (gde se kritički osvrću na „zapadni mit o izabranosti”), uz tematizovanje aktuelnih problema koji iz toga proizlaze (i koji, posebno, pritiskaju srpski vrednosni identitet u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija).
Polazeći od (antropološkog) shvatanja B. Malinovskog – da su mitovi značajna kulturna snaga, da su sastavni delovi svake kulture i da se oni revitalizuju i razvijaju prema potrebama zajednice – autori naglašavaju da se izvor mitova nalazi u krizama i sukobima u konkretnim zajednicama i između njih, uz konstataciju da se njihovo dejstvo na zajednicu „stišava” u njenim mirnijim i prosperitetnijim periodima razvoja. U tom smislu, oni kritički analiziraju neke teorijske rasprave koje se tiču „mita o izabranosti”, oslanjajući se na Smitovo poimanje dva teorijska modela razumevanja nacija – modernistički („zapadni” ili „građanski” ) i primordijalni („nezapadni” ili „etnički”); koji imaju zajedničku suštinu u osobenim kulturno-vrednosnim sadržajima i simbolima (zastave, monete, himne, uniforme, spomenici, ceremonije itd.) koji se prenose u vidu tradicije. U konkretnim slučajevima mogu da pretežu osobenosti jednog ili drugog teorijskog modela, ali specifični kulturno-vrednosni (tradicijom zaodenuti) sadržaji smatraju se osnovom nacionalnog identiteta.
Otuda autori ove knjige zaključuju da borba za opstanak neke nacije u savremenosti mora da počiva, ne samo na prepoznatljivosti u političkoj, već i u kulturno-identitetskoj sferi njenog delovanja. Bogata etnoistorija (sa specifičnim mitovima o „izabranosti”) ključni je resurs konkretne nacije za njen opstanak i u izrazito nepovoljnim političkim i vojnim okolnostima. Osnovni problem kod jedne vrste nacionalnog (narodnog) mita o izabranosti – kao što je „misionarski” – sastoji se u tome što on može da podstiče sukobe. To je karakteristično za katoličko i protestantsko misionarstvo, ali u izvesnom smislu i za pokušaje „bele rase” da nametne svoje vrednosti i svoj način života afričkim i azijskim narodima.
Autori ove knjige smatraju da se savremeni problemi odnosa na Balkanu – a posebno etnički sukobi na Kosovu i Metohiji (KiM) – mogu sadržajnije objašnjavati upravo polazeći od tih Smitovih shvatanja. Na KiM je, prema njihovom mišljenju, došlo do sukoba dvaju mitova o „izabranosti” – zapadnog („misionarskog”) i tradicionalno-identitetskog mita Srba („Kosovskog zaveta”). U tom slučaju, problem etničkih sukoba je samo dodatno podstaknut savremenim procesima globalizacije (evropeizacije) i, s njom u vezi, desuverenizacije (kao gubitka moći nacionalnih država na određenoj teritoriji); koji imaju cilj da (navodno) „zaštite pojedinca gubitka moći nacionalnih država na određenoj teritoriji” pomoću nadnacionalnih (vladinih i nevladinih organizacija). Pri tome, autori knjige s pravom naglašavaju da se ta savremena tendencija „zaštite ljudskih prava” ne može razumeti bez rasprave o nejednakoj raspodeli moći u odnosima između nacija i njihovih država; gde moćniji ne prezaju da upotrebe silu u cilju te „zaštite” u državnom prostoru manje moćnih, uz izbegavanje da se drugi „mešaju” u njihove odnose po tom pitanju. Na taj način se borba oko
„ljudskih prava” svodi na promovisanje (političke, vojne, ekonomske i medijske) moći „Zapada” i na njeno (manje ili više) prisilno širenje na ostatak sveta.
U tom smislu se mit o „moralnoj izabranosti Zapada” (bez obzira da li u njegovoj ranijoj religijskoj, ili u savremenoj sekularnoj varijanti) pojavljuje kao (ideološko) sredstvo pritiska na nacionalni identitet i suverenitet nacionalnih država. Savremeni sukobi oko Kosova i Metohije kao prostornog kulturno-mitološkog identiteta Srba (srpske „zemlja predaka”) evidentan su pokazatelj tih pritisaka. Otuda Srđan i Marica Šljukić odbacuju, kao zlonamerno ili kao neznalačko, ideološko tretiranje srpskog kosovskog mita – od strane jednog dela domaćih („post-modernističkih”) „frazeologa” – kao navodno „slavljenje poraza”, uz „histerično” ismevanje „nebeske Srbije”, zato što takve poglede smatraju čisto ideološkim projektom koji je u funkciji podsticanja unutrašnjeg društvenog sukoba. Težnja tih ideologa („frazeologa”) da, na taj način, „demitologizuju” srpsko društvo (i kulturu), pokazuje se, u stvari, kao nuđenje novih – „podobnih” mitova (kako bi njihov zainteresovan pogled na to postao dominantan, a ne istinit).
S obzirom da je ova knjiga Srđana Šljukića i Marice Šljukić „uobličena” kao skup posebnih teorijskih rasprava (uz navođenje empirijskih pokazatelja za jedan specifičan problem – kao što je analiza sukoba u industrijskim organizacijama), izostaju sistematska zaključna razmatranja koja bi bila zajednička za posebne nalaze (u pojedinim delovima knjige). Međutim, pažljivi čitalac može da identifikuje ceo niz jezgrovitih socioloških zaključaka gotovo u svakoj celini tri sastavna dela ove knjige. Ponešto od toga je predstavljeno i u ovom osvrtu.
Smatram da knjiga Društvo i sukob, autora Srđana i Marice Šljukić, obiluje preglednom analizom uticajnih teorijskih pogleda na društvene sukobe, uz njihovo kritičko prevrednovanje i povezivanje s razumevanjem aktuelnih problema – kako u srpskom društvu, tako i u drugim društvima savremenog sveta. Analitičnost i jasna pozicija autora, kada je reč o traženju izlaza iz nepovoljnih društvenih uslova koji potrebuju sukobe, predstavlja primeran saznajno-sociološki okvir za što sadržajnija buduća istraživanja protivrečnosti u strukturnim i razvojnim procesima pojedinih društava i u odnosima između njih. Pored te saznajne vrline, ova knjiga će poslužiti, pre svega, studentima (za uspešno savladavanje programskih sadržaja studiranja), ali i široj društvenoj javnosti (za njeno što „trezvenije” rasuđivanje o društvu i o smislu društvenog aktivizma). To su dovoljni razlozi da ovu knjigu treba pročitati.
Božo Milošević