Dva lica globalizacije

02.08.08 Politika

Ekonomski članci su usmereni na osvetljavanje fenomena „globalizacije II” koja je otpočela sredinom osamdesetih godina XX veka. Autor je veoma umešno osvetlio i njegove dobre i njegove rđave strane Knjiga„Dva lica globalizacije“ (Arhipelag, Beograd, 2007) autora Branka Milanovića, našeg uvaženog ekonomiste, dugogodišnjeg eksperta Svetske banke i saradnika Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir u Vašingtonu, predstavlja zbirku dve vrste tekstova, koje je autor objavljivao na engleskom i srpskom jeziku u domaćim i stranim listovima i časopisima u periodu 2002–2007.
Prvu vrstu tekstova predstavljaju Milanovićevi radovi iz oblasti ekonomije s posebnim naglaskom na odnose nejednakosti između relativno bliskih društvenih redova, kako unutar jedne države, tako i na globalnom planu.
Drugu vrstu tekstova predstavljaju autorove političke kolumne o aktuelnim događajima, problemima i procesima u svetu i Srbiji. U načelu, one imaju karakter preporuka o tome šta bi Srbija trebalo da čini u unutrašnjoj i spoljnoj politici u datoj situaciji. Pažljivom čitaocu svih ovih tekstovane mogu da promaknu autorova pronicljivost i sposobnost da uoči probleme koji tište savremeni svet i Srbiju, da otkrije njihove prave uzroke i predstavi njihove moguće posledice i, na koncu, da ponudi jasne predloge za njihovo rešavanje.
Ekonomski članci su usmereni na osvetljavanje fenomena „globalizacije II“koja je otpočela sredinom osamdesetih godina XX veka. Autor je veoma umešno osvetlio i njegove dobre i njegove rđave strane.
Pozitivna strana globalizacije II se ogleda u slobodnom i dosad nikad lakšem protoku robe, usluga, ideja, kapitala i radne snage između država i kontinenata, što se najbolje može videti na primeru fudbala kao profesije u kojoj je mobilnost radne snage najizraženija i dovedena na najviši mogući nivo.
Međutim, pored ovih dobrih, savremena globalizacija (globalizacija II) ima i svoje loše strane: bujanje ilegalne trgovine oružjem, kontrabanda narkotika i belog roblja, nastanak tzv. korumpiranih država, internacionalizacija kriminala i povezivanje raznih mafijaških grupa, sve veća opasnost od globalnog terorizma. Međutim, postoji još jedna negativna posledica koju veliki broj analitičara nerado ističe. Za razliku od njih, Branko Milanović je navodi kao ključnu slabost savremene globalizacije jer duboko zadire u moral i osećanja ljudi,povređujući ljudski osećaj za pravičnost.
Reč je o fenomenu nejednakosti među ljudima i državama, koji Milanović istražuje već više od dve decenije kao ekspert Svetske banke. Globalizacija II je, umesto da umanji, samo povećala nivo nejednakosti između pojedinih društvenih redova pa i samih država, što bi trebalo makar malo ublažiti ako se već ne može iskoreniti. Zanimljivo je da je fenomen nejednakosti vazda bio tabu-tema u oba hladnoratovska ekonomska i politička sistema: podjednako u komunizmu i kapitalizmu. I autor ovog prikaza je – kao libertarijanac – pomislio da je ovde reč o onom dobro poznatom levičarskom zahtevu da se na račun imućnijih ljudi, koji su svoj dohodak zaradili na tržištu, poreskim putem prikupe sredstva za siromašne ljude, što ne može voditi prosperitetu društva jer guši motivacioni mehanizam kod ljudi kao pokretač napretka.
Međutim, ovde je reč o jednoj drugoj stvari, koja nije u suprotnosti s načelom slobodnog tržišta i Hajekovom teorijom o spontanom poretku. Naprotiv, čini se da ona doprinosi jačanju filozofije libertarijanizma jer vodi jačanju „pravičnih pravila ponašanja“, koja štite spontani poredak. Reč je o kategoriji koja predstavlja neku vrstu kompromisa između jednakosti i efikasnosti. Milanović naglašava da efikasnost pojedinaca u proizvodnim aktivnostima zavisi od njihove percepcije jednakosti. Zbog toga su efikasnost i jednakost komplementarne kategorije.
Branko Milanović je veoma spretno uočio ovaj problem i analizirao zakonitosti njegovog pojavljivanja u svetskoj ekonomiji. Pri tom, uočio je da se nejednakost pojavljuje u nekomdruštvu samo ako postoje ravnopravne društvene grupe koje u njemu žive. Ljudi i države su makar formalno ravnopravni ali među njima vladaju odnosi faktičke nejednakosti. Milanović je dokazao da se u savremenom svetu jaz između bogatih i siromašnih ljudi i između bogatih i siromašnih država sve više produbljuje, i to na štetu ovih potonjih. Bogatstvo se velikom brzinom preliva iz džepova siromašnih ljudi i država u džepove bogatih ljudi i država, i to je jedna od najvećih opasnosti po savremeni svet, direktno prouzrokovanih modernom globalizacijom. Zbog toga je potrebno da se taj problem reši, kako bi svet mogao da ide napred. Milanović predlaže da se formira posebno globalno telo, tzv. agencija za globalno blagostanje, koja bi direktno prikupljala porez na dohodno-elastične proizvode zavisne od prihoda koji se u najvećoj meri koriste u bogatim zemljama, s ciljem da se prikupljeni novac bez posredništva vlade i državne administracije direktno isplaćuje na ruke siromašnim ljudima iz siromašnih zemalja. Takvo telo ne bi trebalo da bude neka već ustanovljena međunarodna organizacija poput Svetske banke, Ujedinjenih nacija ili njenih specijalizovanih agencija, već bi trebalo tek da se osmisli, saglasno vladajućim principima savremene globalizacije. Pošto bi samo prikupljalo novčana sredstva, takvo telo bi moralo da izbegava bilo kakvu saradnju s vladama siromašnih zemalja, kako zbog izgledne korupcije, tako i zbog toga što su one mnogo puta do sada neodgovorno trošile pribavljenu pomoć.
Političke kolumne Branka Milanovića pretežno su usmerene na analizu međunarodnog položaja Srbije u uslovima globalizacije II. Autor je oštroumno identifikovao najvažnije probleme s kojima se suočava Srbija na početkuXXI veka, izražavajući sopstveno mišljenje o njima, i predlažući konkretna rešenja za pojedine unutrašnje i međunarodne izazove. Posebnu pažnju privlači članak pod nazivom „Evropske fantazije“ u kome autor otvoreno izražava mišljenje da Evropska unija ne želi Srbiju u svom članstvu, što međunarodnu poziciju Srbije čini mnogo jednostavnijom. Milanović je do takvog zaključka došao analizirajući konkretne poteze koje je Brisel činio ili propustio da učini prema Beogradu posle pada Miloševićevog režima 2000. Nema sumnje da je ovde reč o jednom hrabrom ličnom stavu, koji odstupa od dominantnog „proevropskog“ diskursa u javnoj slici i reči, i da zbog toga zaslužuje posebnu pažnju. Bez obzira na istinitost autorove pretpostavke, ostaje utisak da se radi o ozbiljnom razmišljanju.
Na kraju, može se samo reći da ova knjiga predstavlja zanimljivu rezultantu mišljenja jednog Srbina, koji je veći deo svog radnog veka proveo u centrima svetske finansijske moći. Baš zbog toga, njegov ugao gledanja na političke i ekonomske probleme modernog sveta i Srbije u njemu može da bude od velike važnosti. Zbog toga, i autor ovih redova snažno preporučuje knjigu Branka Milanovića za čitanje i analizu.

Dr Miroslav Svirčević

15.05.08 Nova srpska politička misao

Naši ekonomski naučnici su većinom integrisani u vladajuće, transnacionalne strukture. Oni rade za međunarodne banke ili kompanije, dajući im finansijske savete i pišući im projekte o liberalizaciji i privatizaciji svega i svačega. Oni lojalno opslužuju transnacionalnu kapitalističku i političku klasu, bez refleksije o sistemu, ili o svom položaju unutar njega. Pošto su za to pristojno nagrađeni, njima postojeći poredak izgleda savršeno prirodan i dobar. Zato su srasli sa ideologijom sistema, koju uvereno i u svakoj prilici ispovedaju. Iz njihovih usta uvek se mogu čuti ista, jednostavna i univerzalna rešenja: što slabija kontrola kapitala, što manji porezi na profit, što neznatnija javna potrošnja (kultura, obrazovanje, zdravstvo...), što veća sloboda za vlasnike, što manje prava za zaposlene...

Zato se na prste jedne ruke mogu izbrojati srpski ekonomisti koji su u stanju da kažu po neku reč o tamnim stanama globalnog privrednog i političkog poretka. Branko Milanović je jedan od njih. On i sam radi u Svetskoj banci, jednoj od glavnih transnacionalnih finansijskih ustanova. Ipak, on je zaposlen u istraživačkom odeljenju koje se bavi siromaštvom i nejednakošću. Otuda mu je lakše da vidi zloćudnu stranu sistema, stranu koja ne postoji za većinu naših evroreformskih eksperata.

Milanović piše da je i prvi talas globalizacije (1870-1914) imao svoje ružno lice. Reč je o «brutalnom procesu kolonizacije (...)i eksploatacije» (6) gotovo svih afričkih i azijskih naroda. Ovaj drugi talas globalizacije, međutim, koji je otpočeo urušavanjem komunističkog bloka (1989), takođe ima svoje naličje. Ono se ogleda u «povampirenom kolonijalizmu» (27), zapravo u stvaranju domaće elite koja lojalno sprovodi i opravdava zapovesti svetskog sistema na štetu domaćeg stanovništva. «Globalizacija nije ispunila nijedno obećanje o boljitku. Ekonomska politika toliko hvaljenog `Vašingtonskog konsensusa` nije donela nikakvo poboljšanje narodu, uslovi života su se pogoršali, ključne javne službe su privatizovane, a njihove usloge postale su skuplje» (27). Obrazovao se tanak sloj domaće elite, koji već sada živi standardom više klase iz najrazvijenijih zemalja, zauzvrat obezbeđujući transnacionalonim strukturama nesmetano iskorišćavanje domaćih resursa i radne snage. Nasuprot tom malom sloju, ogromna većina stanovnika prinuđena je da radi za par dolara nadnice i da prebiva u beznadežnom siromaštvu. «U najgorem slučaju, globalizacija je izrodila vlade plutokrata ili elitističke vlade koje ne vode računa o sopstvenom stanovništvu» (28). «To znači da se stvara nezdrava struktura društva, pri čemu mali procenat stanovništva živi životom koji je potpuno različit od načina života ogromne većine. (...)Društvo se, u neku ruku, raspalo na dva dela» (83).

Najgore je moralno odobravanje uspeha «dobitnika» globalizacije i moralna osuda «gubitnika». Na jednoj strani, «ogorčenje naroda dodatno je raslo dok su gledali stručnjake sa Zapada kako dolaze privatnim avionima, odsedaju u luskuznim hotelima i hvale ekonomsku politiku, koja je očigledno dovela do pogoršanja ekonomskog i društvenog stanja, kao korak ka boljem životu i međunarodnoj integraciji» (27). Na drugoj strani, domaća elita objašnjava da su zaostajanje i siromaštvo samo posledica neprihvatanja modernih vrednosti i loše adaptiranosti domaćih gubitnika na ekonomske izazove. «Zagovornici globalnog kapitalizma uporno, u skoro kalvinističkom duhu, pokušavaju da njegovu pojavu opravdaju zaključkom kako ekonomski uspeh nije dobar samo u čisto materijalnmom smislu, već zato što otkriva moralnu nadmoć. Zbog toga pobednici nisu samo bogatiji, već i moralno superiorni i, obrnuto – gubitnici su siromašni i (...)moralno inferiorni» (28).

Domaća i druga elita, dakle, veruje da je sav izvor siromaštva u tome što narod neće da prihvati moderne vrednosti, što ne želi da prihvati globalističku ideologiju apsolutne privatizacije, apsolutnog radnog asketizma i apsolutne potrošačke razuzdanosti. Brža integracija u transnacionalne institucije za nju postaje univerzalni društveni lek, pri čemu elita često veruje da transnacionalne instiucije jedva čekaju da usreće celokupno domaće stanovništvo. Tako, recimo, srpska elita, smatra Milanović, veruje da EU nestrpljivo čeka da primi Srbiju u svoje okrilje i štedro na nju izruči celokupni sadržaj svog roga obilja. Takva percepcija, po Milanoviću, potpuno je pogrešna. Želje za daljim proširenjem u EU, smatra Milanović, gotovo da više nema i «šanse za ulazak Srbije u Evropsku uniju približno su jednake nuli – bar za sledećih dvadeset godina (šta će biti kroz pedeset, to niko ne zna). Drugim rečima, političari i stanovništvo treba da budu svesni da nas Evropa ne želi» (86).

Elita i stanovništvo Srbije, misli Milanović, moraju da shvate da je ono što pričaju činovnici EU zaduženi za proširivanje samo prazna retorika. «U opisu njihovog radnog mesta stoji da oni moraju biti optimistički raspoloženi. Niko od njih ne može da kaže da Srbija nikada neće biti primljena» (84). Ali, kada postanemo svesni realnosti da nema izgleda da u skorije vreme uđemo u EU, biće nam lakše da pregovaramo sa Briselom. Srbija treba da zauzme «jasan stav o tome da smo svesni da Evropska unija nema šta da nam ponudi i da otuda bilo kakva trgovina između nekih nebuloznih obećanja i nezavisnosti Kosova ne može da bude prihvaćena» (87).

Srbija, po Milanoviću, treba da nastavi da modernizuje i unapređuje svoje ustanove, ugledajući se i na EU. Ali, ona ne treba da se zavarava «evropskim fantazijama» (84), odnosno snovima da će brzo dospeti do članstva u EU. Još manje Srbija treba da pristane na ispunjavanje ponižavajućih uslova koji joj se postavljaju. A jedan od sledećih uslova, veli Milanović, svakako će biti priznavanje nezavisnosti Kosova (104). Umesto da neprestano ispunjava nove zahteve briselskih činovnika, Srbija treba «da se mnogo više angažuje na jačanju ekonomskih i političkih odnosa sa vanevropskim (i dosledno tome ne-evroatlantskim) partnerima. Uostalom, ne treba zaboraviti da 21. vek svakako neće biti vek Evrope», zaključuje svoju preporuku Branko Milanović (104).

Milanović iznosi i ideju kako globalni poredak učiniti pravednijim. On, najpre, smatra da bogate zemlje treba da same demonstriraju blagodeti slobodnog tržišta tako što će ukinuti carine za robu iz siromašnih zemalja (71). Drugo, one treba da odustanu od rigidnog insistiranja na intelektualnoj svojini u oblasti proizvodnje «lekova, računarskih programa i sličnog, kako bi se olakšalo širenje novih tehnologija u siromašne zemlje» (71). Treće, neophodno je uvesti jednu vrstu «globalnog poreza na dohodno-elastične proizvode zavisne od prihoda koji se u najvećoj meri konzumiraju u bogatim zemljama. Oporezivanjem bi upravljalo globalno telo – Agencija za globalno blagostanje – a prikupljena sredstva bi se davala kao gotovinska isplata na ruke siromašnim ljudima u siromašnim zemljama» (74). I četvrto, bogate zemlje bi trebalo da olakšaju zapošljavanje i useljavanje radnika iz siromašnih zemalja. Kako bi se nadoknadio mogući odliv stručnjaka, «slobodan tok kvalifikovane radne snage mogao bi da bude praćen obavezom na međunarodnom nivou da emigranti iz siromašnih zemalja rade, na primer, svake pete godine u zemlji svog porekla» (34).

Naša evroreformska javnost je Milanovićeve ekonomske i političke ideje uglavnom ostavljala bez komentara, a neki od glavnih zastupnika neoliberalizma su ih sa prezrenjem odbacivali (Ivan Janković (2), Vladimir Gligorov (3), itd). Milanović se doživljava kao nekakav čudak koji, umesto da uživa u svojoj plati i hvali svetski poredak, stalno nešto izmišlja. Što je još gore, on – svojim pogledima na EU i upozorenjima da se Srbija ne zaluđuje nadama u skori prijem – kvari ljubav između beogradskih političara i briselskih činovnika. Milanovićev evroskepticizam (zapravo evrorealizam) doživljava se kao nešto nastrano, bizarno, nešto sasvim neprilično «ekonomisti» i «stručnjaku Svetske banke».

Međutim, Milanović pokazuje kako se intelektualac može pošteno odnositi prema svom poslu i prema svojoj zemlji. On ne skreće pogled od nevolja koje proizvodi jedan hipertrofirani sistem moći. Milanović ne želi smrt tog sistema (pošto neki drugi nije na vidiku). On želi da ga uljudi, popravi, učini podnošljivijim. Milanović nije tehnokrata koga zanima samo sistem, niti ideolog koga zanima samo doktrina. Njega brinu ljudi, njihova sudbina, njihov život. Njega brine Srbija, sa svim njenim zabludama, iskušenjima, manama i vrlinama. Zato on hoće da pomogne. On misli o drugačijim putevima, o alternativnim izlazima. Nekada njegove ideje izgledaju nezgrapno. Ali, on ne obmanjuje, ne širi iluzije, on vidi probleme i iskreno pokušava da ih reši. I što u tome ima neke nespretnosti, to je zato što je on poprilično sam, što njegove kolege samo gledaju tržište i uzdaju se u nevidljivu ruku koja će sve da uredi.

Da je više takvih kao što je Milanović bolje bismo razumeli svet u kome živimo, bolje bismo shvatali svoj sopstveni položaj i lakše bismo iznalazili puteve poboljšanja. Zato je važno podržati Milanovića. Kao netipični ekonomski analitičar, on uspostavlja nove standarde u našoj sredini. On pokazuje kako se može biti slobodan od neoliberalne dogme. On pokazuje kako i ekonomista, verovali mi to ili ne, jeste i može biti ljudsko biće.

Slobodan Antonić