17.07.05 Danas
Priče buntovnih arapskih pisaca
12 Nemogućih
Pred nama je nesvakidašnja zbirka sastavljena od izabranih priča arapskih pisaca srednje generacije, kojima je zajednički kritičan stav prema totalitarnim režimima svojih domovina. O teškoćama sa kojima se autori susreću prilikom pisanja i objavljivanja ovakvih dela, Srpko Leštarić, koji je ovde u ulozi ne samo prevodioca sa arapskog, već i priređivača i komentatora, beleži : "Provlačeći se kroz rešeto cenzure kao kamila kroz iglene uši, one su bile uzrok rasturanju redakcija časopisa, smenjivanju urednika listova, javnim zabranama knjiga (ako su uspele ući u koju), utamničenju autora ili njihovom tajnom stavljanju na crne liste".
Kriterijum za odabir nije bio poznato ime pisca, već kvalitet i originalnost samih priča, tako da se među autorima zastupljenim u zbirci nalaze i proslavljeni i skoro nepoznati. Broj 12 u naslovu važi za jedan od svetih i mističnih brojeva, a pored dvanaest priča u knjizi, odnosi se i na čitavih dvanaest godina koliko je trajalo prevođenje i rad na zbirci. Poznajući taj podatak, postaje jasniji trud koji je potreban da se ovakva dela, koja se često ne mogu naći u zvaničnim antologijama arapske književnosti, pronađu i iznesu pred javnost. U slučaju priče koja dolazi iz Saudijske Arabije slučaj je bio dodatno otežan petnaestogodišnjim traganjem za identitetom autora, koji je zbog realne opasnosti objavio priču pod pseudonimom. Odeljak naslovljen "Priče o pričama" donosi kratke biografije autora, a ponegde i duže esejističke beleške koje pomažu čitaocu da bolje razume kontekst u kom su priče nastale.
Kako je poznato i iz ranijih vremena kada su umetnici bili sprečeni da otvoreno imenuju probleme koji ih muče, oni veštiji među njima pronalazili su zaobilazne načine da se izraze, takve koji će promaći cenzorima, a dopreti do ciljane publike. Alegorija je jedno od čestih književnih sredstava koja se pri tom koriste, kakav je slučaj u priči iz Kuvajta, koja govori o konjima kojima je zbog obesnosti vladara zabranjeno da njište. Pored tog postupka, mnogi pisci koriste i lokalizme, "interne šale" koje može da razume samo posvećeni krug ljudi. Problem u tom slučaju je pozamašna količina komentara koje takve priče iziskuju. Neke od priča traže rešenje u fragmentarnosti, koja ostavlja čitaocu da dopuni značenje, dok se druge okreću fantastici, kao priča-izveštaj koja dolazi iz Saudijske Arabije, u kojoj likvidirani vaskrsavaju, dovodeći svoje ubice do izbezumljenja. Za razliku od te kvazidokumentarističke forme bliske Borhesu, priča iz Maroka po svojim brzim kadrovima i scenama je slična kratkom filmu. Tematika koja se bavi teškim položajem žene u arapskom svetu, poznata većinom iz iranske kinematografije, i ovde je zastupljena pričama poznate spisateljice iz Egipta.Posebno mesto u zbirci zauzimaju autori iz Iraka, od kojih je najpoznatiji Abduset Nasir. Ovaj pripovedač, romanopisac i scenarista, čiju je knjigu priča, "Najsrećniji čovek na svetu", prošle godine objavila beogradska Geopoetika, u Iraku je do te mere cenjen da mu je i sam Sadam Husein odao hvalu upotrebivši uz njegovo ime izraz "blistavi", koji od tad ide uz njega kao stalni epitet. Ipak, to ga nije sprečilo da zbog jedne od priča u ovoj zbirci bude uhapšen i držan u samici 10 meseci. U atmosferi sličnoj Andrićevim pričama, ona govori o poznatoj kafani u Bagdadu gde se okupljaju književnici, umetnici i ljudi slobodnog duha. Otkako je početkom osamdesetih vlast zabranila i klub Udruženja književnika, kafedžinice su postale poslednje oaze slobodoumlja u Iraku. Pre nego što se ponude kojem listu ili izdavaču, sve "opasne" priče, pesme i drame, čak i izvodi iz romana, čitaju se u kafeima, a slušaoci pri tom dobacuju komentare, pitanja, glasno se smeju ili odobravaju.
Iz Nasirovog pera dolazi i jedan od retkih opisa koji neuvijeno slika represivno društvo Iraka : "U našem gradu prepunom razvrata i mikroba, na našim razrovanim ulicama s kojih se, poput pare, širi dah trule ribe i tela mučenih po tamnicama, sve nam je zabranjeno." Nasir je emigrirao 1999. godine, a pošto je i nakon toga upućivao kritike na račun iračkog režima, kaže kako očekuje likvidatore da dođu po njega. Neki od drugih pisaca takođe su emigrirali u tolerantnije arapske zemlje, ili na zapad, iako većina još živi u svojim zemljama. U sredinama u kojima je sloboda govora i mišljenja krajnje ograničena, gde ljude lako "guta mrak", ove priče predstavljaju svedočanstvo o jednom obliku borbe za očuvanje ljudskog dostojanstva.
Tijana Spasić