01.01.18
Politički život
Politika u većini evropskih zemalja i dalje se odvija u kontekstu rasta podrške populističkim strankama. I dok je o porazu Marin le Pen, Norberta Hofera i Gerta Vildersa pisano kao o zaustavljanju talasa populizma i povratku na politics as usual, ulazak FPÖ u austrijsku vladu, drugi mandat za češkog predsednika Miloša Zemana i ulazak AfD kao partije krajnje desnice u nemački Bundestag upućuju na opšte i simultane promene obrazaca izbornog ponašanja u većini evropskih demokratija. Izbori u Francuskoj i Nemačkoj predstavljali su manifestaciju gubitka poverenja glasača u tradicionalne političke partije delom uzrokovanog rastućom socioekonomskom nejednakošću i osećajem nesigurnosti usled novih transnacionalnih trendova poput migracija, terorizma, globalnog zagrevanja itd.
Međutim, u dugoročnoj istorijskoj perspektivi, ovakvi uniformni obrasci ponašanja među evropskim biračima nisu bez presedana. Zanimljiv doprinos razumevanja toga kako Evropa kao politički prostor „diše“ daje nova knjiga italijanskog autora Danijelea Karamanija „Evropeizacija politike – formiranje evropskog biračkog i partijskog sistema u istorijskoj perspektivi“. I dok mnogi autori nude impresionističke uvide i teorije o promenama u evropskoj politici, pre svega u kontekstu evropske integracije, Karamani pruža koncept evropeizacije čija je dinamika nezavisna i starija od političke integracije započete nakon Drugog svetskog rata.
Autorov koncept evropeizacije predstavlja nadogradnju njegovog rada na teoriji nacionalizacije politike u prethodnim radovima – ključnu dimenziju za stvaranje nacija u XVIII veku činio je prelazak s partikularističkih lokalnih identiteta i podela na sukobljavanje na osnovu interesa i vrednosti. Nacionalne politike nastaju delovanjem i pozicioniranjem političkih partija na osnovu pitanja koja su problematizovana nacionalnom i industrijskom revolucijom širom Evrope. Uspostavljajući paralelu između nacija u nastajanju i Evrope kao teritorijalno fragmentisanog političkog prostora sa čitavim nizom različitih institucionalnih poredaka, političkih istorija, ali i različitih političkih kultura uslovljenim razlikama u jeziku, religiji i uslovima društvenog i ekonomskog razvoja, Karamani u svojoj knjizi ispituje u kojoj meri izborna ponašanja, struktura partijskih sistema i izborna ponuda, te ideološka svrstavanja, presecaju granice pojedinačnih evropskih država.
U metodološkom smislu, Karamani u svojoj studiji razvija i koristi mnoštvo indikatora koji predstavljaju inovativne heurističke alatke. Na osnovu opsežne kvantitativne analize podataka o veku i po istorije demokratskih izbora u 30 zemalja Zapadne, Centralne i Istočne Evrope (iako ovaj broj zemalja zbog promena političkih prilika nije konstantan), ovaj autor zaista pruža opipljive dokaze o evropeizaciji u istorijskoj perspektivi i baca novo svetlo na koncipiranje evropskog građanstva kao jedinstvenog političkog identiteta, omogućavajući drugačije čitanje evropske izborne istorije.
Za čitaoca iznenađujuće, deo inovativnosti njegovog pristupa temi sastoji se u potpunoj marginalizaciji značaja Evropske unije i njenog posmatranja kao samo jednog među mnogobrojnim faktorima konvergencije i teritorijalne homogenizacije evropske politike. I dok je poreklo nekih političkih trendova evropeizacije prilično starije od početka institucionalizacije evropskih integracija, kasniji događaji poput pada komunizma u Istočnoj Evropi imaju veći značaj za ideološku konvergenciju političkih partija unutar većine evropskih država.
Jedinstvenost i sličnost evropskog političkog iskustva i paralelni trendovi razvoja operacionalizovani su kroz niz indikatora evropeizacije – definisane kao dugoročne konvergencije između nacionalnih biračkih tela i partijskih sistema u Evropi. Svakoj od identifikovanih dimenzija evropeizacije autor prilazi na sličan način, nudeći prvo tezu identifikovanu impresionistički, kao istorijski fenomen, a zatim je testira i na strukturiran način pruža zaključke empirijskog istraživanja. Istovetan pristup pet dimenzijama evropeizacije stvara utisak sistematičnog pristupa evropskoj politici. Ono što Evropu čini evropeizovanom prema Karamaniju jesu osnovne stranačke porodice i dimenzija levica–desnica kao osnovni faktor istovetnosti. Evropeizacija je rezultat sličnih društveno-političkih transformacija koje su uslovile stvaranje istovetne konstelacije socijalnih rascepa i slične izborne ponude u svim evropskim državama.
Karamani na više mesta ističe da konzervativci, liberali i socijalisti, kao najveće evropske porodice, daju Evropi sličnost, dok partije koje se obično prepoznaju kao slika tribalne Evrope zapravo imaju marginalni efekat na meru različitosti. Regionalisti i etničke partije, verske partije, zemljoradničke stranke suviše su slabe da bi omele fundamentalnu sličnost među evropskim partijskim sistemima. Uzimajući u obzir raznovrsnost socijalno-ekonomskih i kulturnih konteksta, ali i institucionalne specifičnosti različitih evropskih zemalja, primećene su zadivljujuće slične strukture partijskih sistema na različitim nivoima vlasti, istovetne ideologije među partijama istih porodica, ali i slični obrasci rasta i pada podrške određenim partijskim porodicama istovremeno širom kontinenta.
Autor kroz čitavu studiju pokazuje nešto što će učiniti da ova knjiga zaista bude vredna pažnje – postavlja prava pitanja i o njima donosi zaključke, uz odgovarajuću dozu sugestivnosti vezanu za savremene političke prilike. Jedan od implicitnih zaključaka jeste i onaj o transformaciji evropskog ideološkog prostora u kome dominantna dimenzija levica–desnica biva dovedena u pitanje. Da li je rast podrške desničarskim populističkim partijama i alijenacije glasača tradicionalnih političkih stranaka posledica dugoročnog repozicioniranja levičarskih stranaka ka centru političkog spektra? Karamanijevo razumevanje konvergentnih ideoloških pozicija unutar nacionalnih političkih sistema može se razumeti kao jedan od razloga za uspon novih političkih snaga u mnogim evropskim zemljama. Da li se centripetalne tendencije u pozicioniranju političkih partija i njihova rastuća ideološka sličnost širom Evrope dešavaju zbog stavova i želja birača ili pak uprkos njima? Da li je rast podrške populističkim partijama rezultat nezadovoljstva političkom ponudom? Karamani dolazi do zaključka da postoji jasan trend pomeranja levih stranaka u okviru izvršne vlasti i velikih socijaldemokratskih partija ka ideološkom centru. I dok je deo repozicioniranja socijaldemokrata, te posledičan gubitak percepcije levičarskih stranaka kao prave političke alternative, rezultat njihovog odnosa prema ekonomskim pitanjima, poput vođenja ekonomske politike i mehanizmima socijalne pomoći, Karamanijevi zaključci upućuju na dugoročno mnogo značajnije posledice promena u stavovima i pozicijama levičarskih stranaka u vezi s pitanjima nacionalnog identiteta, multikulturalizma, slobodnog kretanja ljudi i migracija, otvorenih granica itd. Odgovor levice na političke izazove bio je usvajanje desničarskih pozicija u kulturnim pitanjima, kroz koja počinju da posmatraju pitanja kao što je zaštita nacionalnog tržišta rada i socijalnih prava. U kojoj je meri ovakvo pomeranje socijaldemokrata udesno širom Evrope otvorilo vrata populističkoj mobilizaciji – pitanje je koje se ostavlja čitaocima da odgovore, ali koje se čini razložnim i pravovremenim.
Sveobuhvatna uporedna analiza evropskih partijskih sistema i izbornih rezultata koju Karamani pruža u ovoj knjizi može se čitati i kao istorija demokratije u Evropi. Od ranog razvoja parlamentarizma u uslovima ograničenog prava glasa do nedavnog uspona populizma, Karamani identifikuje dosta evropskog zajedništva i istovetnosti u uslovima političkog razvoja evropskih država. Čini se ispravnim njegov nalaz o tome da je Markanovo davanje prednosti Evropi partija (Europe des partis) nad Evropom patrija (Europe des patries) važilo još od XIX veka. Nalaz da je Evropa već dugo evropeizovana suprotstavlja se uobičajenoj viziji Evrope kao teritorijalno fragmentisanog prostora i pruža pobornicima evropskog demokratskog građanstva u raspravama o demokratskom deficitu Evropske unije nove argumente.
Uroš Mamić
