Filosofija palanke

09.01.09 Večernje novosti

Polemika - Ratko Božović odgovara Predragu Palavestri, povodom stavova o „Filozofiji palanke“: Nove opsesije, ponovljena sluđivanja

„Filozofija palanke“ Radomira Konstantinovića više je prećutkivano nego tumačeno delo. A prećutkivanje je licemernije od bilo kakvog tumačenja, pa i negacije kakvoj je pribegao ugledni Predrag Palavestra. Svako tumačenje istovremeno je i projekcija tumača. Ne ulazeći u osporavane detalje, za najširu javnost neophodno je podsetiti šta je Konstantinović zaista rekao o suštini palanke, utoliko pre što smatram da je reč o jednoj od najznačajnijih knjiga u našoj kulturi.
U nastojanjima da se obznane naši nesporazumi sa sobom, svetom i modernim vremenima, Radomir Konstantinović je u „Filozofiji palanke“, pre četrdeset godina, kao okasnelu istinu, obrazložio suštinu palanke. Dijagnoza je postavljena u prvoj rečenici: „Iskustvo nam je palanačko“. A zatim, sledi obrazloženje kako je palanka postala naša sudbina i naš udes. Palanački svet, „zaboravljen od istorije“, u neprirodnoj zatvorenosti, živi svoj anahronizam. Biti palančanin znači ne biti subjekt već isključivo objekt palanke. Tako je „rešeno“ pitanje njegovog individualiteta i identiteta.
To što je palančanin zatvoren u palanački svet, što je uklopljen u kolektivni obrazac, a naročito što nije spreman da bude ništa drugo do objekt tog okamenjenog sveta - pouzdano svedoči o njegovoj anahroničnoj zatečenosti, istorijskom usudu i strahu od promena. Opsesivno vezivanje za nametnuti obrazac egzistencije vodi ga u zavisnost od palanačkog iskustva. Onog trenutka kad je napustio ambiciju da sebe vidi kao subjekta, kad se odrekao aktivnog i vlastitog stava prema zajednici, on je odustao od traganja za svojom individualnom razlikom - koja bi ga vodila do neponovljive ljudske samopotvrde. U pokušaju da odgovori na pitanje - kako je do toga došlo, kako se ostvarila „savršena“ i netvoračka adaptacija pojedinca na kolektivni obrazac postojanja, Radomir Konstantinović piše: „Ako bi palančanin priznao sebe kao subjekt, palanka bi tada bila ugrožena kao volja“. A to je ono što bi moglo dovoditi u pitanje i njen kontinuitet i njeno „nad-ja“. Pošto palančanina određuju stil i iskustvo palanke, njemu, u stvari, jedino i preostaje da se prilagodi iskustvu i stilu palanačkom. Taj „stil“, palančanin čuva kao božanstvo, kao „vrhovnu volju, kao svoje nad-ja“. Zato se palančanin i odriče svega što poriče stil palanke
kao obrazac kolektivne volje. „Pleme, to je stil“, piše Konstantinović. Zbog toga, palančanin je spreman da uništi sve, baš sve, što se razlikuje od plemenskog stila.
Konstantinović je u palanačkom iskustvu otkrio i volju „destrukcije“ i pokazao da je filozofija palanke „normativistička i normativna, nad-lična i ne-lična filozofija“. Palanka ne voli nepoznato, u načelu. To je jedna od osnovnih njenih oznaka, kojim se odlikuju njena istorija, njena kultura, njen mentalni svet. Ali ona ga odbija ne samo u svojoj aktuelnosti, ona ga odbija i u vremenu. Zato ne pobuniti se protiv palanačkih mrtvih obrazaca, ne znači samo ne misliti o delotvornosti diskontinuiteta, nego priznati nemoć u stvaranju novih vrednosti. To znači biti ukorenjen u nepokretnosti palanačkog ne-duha. A on uvek radi protiv suštine promene.
Kad smo se našli na ruševinama starog sveta, pokraj istorije, odlučili smo se na apsurdne odiseje. Tada smo, naročito u novijoj tragičnoj istoriji, suvereno demonstrirali umeće kako se postaje svetska periferija. Povratak kao bajagi tradiciji dešavao se tako što se povampirila kvaziepska, mitomanska i folklorna svest kao netvorački oblik arhaizacije. Suštinski, u našem slučaju, nije reč o traganju za iskonom, niti o povratku nasilno prekinutog pamćenja, nego o novim opsesijama i ponovljenim sluđivanjima. U samodovoljnosti palanačkog obrasca trebalo bi videti zastarelost i autizam društva koje se osudilo na civilizacijsko kašnjenje. To je anahronizam koji je Konstantinović prepoznao kao pripremu za varvarstva predmodernog društva. Zato je vraćanje „Filozofiji palanke“, u trenutku naše pobrkane i nerazgovetne zbilje, više od podsećanja na to šta nam se već dogodilo.

DUGO PUTOVANJE U - NIŠTA
KonsTANTinoviĆ piše: „U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost“. Mentalni šabloni palanačkog stila, koji se nameću i stvarnosti i stvaralaštvu, nesaglasni su i sa zakonima mašte i sa principima stvaranja. Zato je logika palanačkog pragmatizma, u stvari, logika nasilja. Zbog nastojanja da se obezbedi izvesnost, palanački pragmatizam je opustošio načela upitnosti i sumnje. Zato iz takvog pragmatizma nastaje zatvorenost horizonta prema svemu što još nije - a što bi moglo da bude. To je dugo putovanje u - ništa.

06.01.08 Večernje novosti

OBJAVLJENA prvi put pre četiri decenije, studija „Filozofija palanke“, Radomira Konstantinovića (1928), ne prestaje da izaziva kontroverze, osporavanja i odbrane, polemike. Nova varnica izbila je povodom nedavno objavljene dvotomne „Istorije srpske književnosti“, akademika Predraga Palavestre, u kojoj je Konstantinovićevo delo veoma negativno ocenjeno. Na to su, bez pardona, oštro reagovali pisac Filip David, filozof Nenad Daković, kritičar i novinar Milan Vlajčić i magistar književnosti Marjan Čakarević, o čemu je naš list pisao prošle nedelje.
Šta je sve Palavestra zamerio Konstantinoviću?
Palavestra je podsetio da je Konstatinović bio jedan od prvih urbanih pesnika posleratne srpske književnosti, začetnik i tvorac srpskog anti romana i hermetične beketovske avangarde, da je u početku eksperimentisao u romanu („Daj nam dana“, „Milošolovka“, „Čisti i prljavi“), ogledao se u kritici („Đura Jakšić“, „Dis“, „Davičo“) i u filozofiji („Pentagram“). Konačno se, piše Palavestra, ustalio „na liniji“ političke ispravnosti, dobro viđen i „podoban“ u prvim redovima književne i političke avangarde, upotrebljiv protiv onoga što je smetalo partijskoj nacionalnoj politici, preuzeto od Kominterne... Zaštićen partijskom naklonošću i autoritarnom državom, Kontantinović je zastupao kontrolisanu slobodu književne forme, nadrealistiku, drskost i eksportni antidogmatizam. Tražio je da se prema svetu drže otvoreni prozori, ali da se u književnom nasleđu, sa blagoslovom partijskih komiteta, stvari dovedu u red i očiste od nacionalizma, svetosavske patetike i subverzivne građanske nepokornosti.
- U raspravi „Filozofija palanke“, koja strogo uzev i nije književno kritički ogled, nego traktat iz kulturne antropologije, Radomir Konstantinović je jasno definisao svoja ideološka polazišta, svoja merila i svoju kritičku nameru. „Iskustvo nam je palanačko“ - objavio je on na samom početku svoje programske osude srpskog mentaliteta. Palanka je nepresušno leglo srpskog konzervatizma i rasizma. Srpska palanka je balkanski zatrovana i zaostala. Srpska palanka je izvor otrova i početak svake i sveopšte nesreće srpskog naroda.
Po Palavestrinom sudu, niko u Srbiji nije s toliko zle volje pisao o sopstvenom narodu da bi uzvisio ideološka stanovišta i da bi svoja gledišta pokazao što naprednijim i emancipovanijim, evropskijim i civilizovanijim. Pre Konstantinovića, nijedan srpski pisac se nije tako odricao sebe i približavao akulturaciji. Niko se nije više stideo duhovnih korena i sopstvene kulture. Niko u od narođavanju nije
tako uporno istrajavao na evropskim-internacionalnim merilima apatrida i „građana sveta“. Pored njega, niko drugi u mračnim balkanskim zavadama nije bio zastava takvog ideološkog čistunstva, zaštitni znak i simbol razobličavanja srpskih obmana.
- Istražujući palanačke korene totalitarizma među Srbima, Konstantinović je, prema staroj doktrini „ko nije sa nama, taj je protiv nas“, razne pisce sa levice, komuniste i marksiste uglavnom ocenio kao napredne i demokratske - beleži Palavestra. - Na drugoj strani, desničarska shvatanja ljotićevskih „zboraša“ i razloge nedićevske kolaboracije pronašao je u samom biću srpske palanke. Srpsko pravoslavlje, crkvenu kulturu, vizantijski srednji vek i manastirsku tradiciju smatrao je pokondirenom i reakcionarnom, dok je partijske intelektualce i državne pisce video kao intelektualce. Pristrasan ideološki sudija, stajao je na gledištu da „srpski nacizam“ nije „import“ nemačkog nacional socijalizma, već da je autentičan „krajnji izraz duha palanke“, zloćudni i mistički znak povratka bahatom „duhu plemena“.
Palavestra primećuje da je Konstantinović na mnogo mesta dobro uočio nezdravi duh srpske palanke, njen konzervativizam, uskogrudost, surevnjivost i mržnju na drugom, ukazao na razne promašaje srpske inteligencije i mane u nacionalnom karakteru Srba, ali da „od tih spoznaja nije stvorio kulturni program moralnog pročišćenja“:
- Primenjujući ništiteljsku klasnu ideologiju titoističke politbirokratije, Konstantinovićeva kritika srpske kulture ispunjena je zlovoljom i mazohizmom, kakav druge kulture ne poznaju. Pogotovo ne na Balkanu, gde se narodi dugo održavaju u sopstvenom samoljublju i osporavanju drugog.

PESNICI “KRVNICI“
U „Filozofiji palanke“ svak pesnički zapis, svaki istrgnuti stih, svaka reč u pesmi, upotrebljeni su kao dokaz protiv pesnika! - ističe Palavestra. - Čak i kada su najbolji, brojni srpski pesnici su, svesno ili nesvesno, bili „krivci“ za jačanje palanačkog „unutrašnjeg glasa“, „rasnog“, „plemenskog nad-ja“, koja određuje čitavu modernu srpsku kulturu i srpsku poeziju. Prema Konstantinovićevom tvrđenju, „dekadentni pesimizam“ Sime Pandurovića je jednako palanački kao i Skerlićev „zdravi racionalizam“. Boemski prkos Radeta Drainca je provincijska „pobuna protiv sebe“. Nastasijevića je njegovo palanačko pleme „vodilo ka mistici koliko ga je i mistika vodila plemenu“. Vizija „mrtve drage“ kod srpskih pesnika je malograđanski „sukob sa seksom u duhu palanke“, izraz „palanačke pornografije“.

D. BOGUTOVIĆ

05.07.04 Glas javnosti

Posle trinaest godina objavljeno je novo izdanje kultne knjige pesnika, romanopisca i esejiste Radomira Konstantinovića, "Filozofija palanke", koja se čita pod obavezno. Ova knjiga prvi put je izašla 1969. godine i otada je nezaobilazna literatura za razumevanje ovdašnjih "ljudi i običaja". Delovi ove knjige često su citirani (ipak, ne i dovoljno), ali najviše, čini se, misao kojom knjiga počinje : "Iskustvo nam je palanačko".

Konstatinović minuciozno analizira provincijsku (palanačku) svest i oblike njenog ospoljavanja i za ovu njegovu knjigu kažu da je bez nje nemoguće do kraja razumeti srpsku istoriju 19. i 20. veka. "Palanka nije u svetu, ona je u duhu, svud moguća..."

02.07.04 NIN

Neko će reći da suviše često pišem o “filosofiji palanke”. Ali to radim namerno. Pre svega, reč je o najznačajnijem delu naše filozofije - kao što sam to već napisao - u DžDž veku. I drugo, reč je o delu, koje i pored petog izdanja, što u našim uslovima nije malo, još uvek nije pročitano. To samo na prvi pogled izgleda paradoksalno. “Filosofija palanke” nije lektira naših studenata filozofije, jer je ni njihovi profesori ne čitaju. Bilo bi zanimljivo videti ko je, recimo, od nekadašnjih praksis filozofa pročitao “Filosofiju palanke”, kao što bi bilo zanimljivo potražiti odgovor na pitanje: zašto ova nekada dominirajuća orijentacija u našoj filozofiji nikada nije uključila ovo delo u vlastiti teorijski korpus? Ovako izgleda da ova angažovana filozofska grupa nije imala sluha za ogroman emancipatorski naboj ove filosofije. Čak ni u vreme nacionalističkih ratova ovo anticipatorsko delo iz sedamdesetih godina prošlog veka nije bilo uvršćeno u glavni teorijski korpus naše filozofije. To je, doista, neobjašnjiv paradoks, kao da je istorija doista prošla pored naše filozofije, pored palanke, iako je njeno osnovno vrednosno načelo, ili maksima, bila: “kritika svega postojećeg!” Ostaju, dakle, pitanja.

U filozofskom smislu postoje dva pitanja na koja u ovom svedenom obliku, po mom mišljenju, treba skrenuti pažnju. To je, najpre, primat iskustva nad pojmom u ovoj filosofiji i to je njena razlika u odnosu na filozofiju subjektivnosti, odnosno, Hegelovu “Fenomenologiju duha”. Ovaj odnos je od najveće važnosti za ovo filozofsko stanovište. Kao što je poznato, delo Radomira Konstantinovića počinje rečenicom a ne rečju, ova razlika između reči, koja je sama po sebi statična, i rečenice je isto tako od najvećeg značaja za poziciju Konstantinovića u ovom delu. Ovo delo počinje rečenicom, koja iako često navođena, nije u istoj meri i shvaćena: “Iskustvo nam je palanačko.” Kao iz nekog aksioma, iz ove rečenice, izvedena je ukupna teorijska pozicija “Filosofije palanke”. Svi njeni pojmovi, koji pokreću ovo delo, preuzeti su iz ovog iskustva, odnosno, iz same stvarnosti plemena, koje zatvoreno egzistira, odnosno, umire (“umire jedino pleme”) u palanci. Na primer: stil, siromaštvo, normativnost, tragedija kao sentimentalizam i sarkazam, pamfletizam, sreća kao nesreća, determinizam, ateizam i javnost, poricanje smrti, kao “smrt same smrti”, individualizam, kao infantilizam i prividna subjektivnost, ludilo, smak sveta, mitologija sjajne propasti, pozorište za “mlađe”, obogovljena stvarnost, banalnost, sentimentalizam, senzacionalizam, nihilizam “totalnog” sveta, statusa ljuo, realistički nihilizam, razočarenje u životinju, rad, jesen, bludnja i halucinacija, naivnost nenaivnog, tradicionalizam, kao rđava savest, dosada, nema kraja kraju.

Već i sam spisak ovih fenomena svedoči o ogromnom iskustvenom potencijalu ovog dela pored kojeg je naša umišljena filozofija prošla kao istorija pored palanke, kako bi rekao Konstantinović. Važnije od toga može biti sam rad ovih pojmova na trijadi koja podseća na Hegelovu iz “Fenomenologije duha” a nije Hegelova, na trijadi: “duh duha”, jer ovaj duh palanke je duh svakog duha i zato metafizika kao “filosofija nasilja”; “duh-van-duha”, kao nerazumna razumnost egzistencije, ili rđava savest tradicionalizma, i “duh-ne-duh”, kao svet, ili otvorenost i istorija. Prudonovski rečeno, na poznati način, u pitanju je filozofija bede kao beda same filozofije. Razočarana, ili tragična fenomenologija, dvostruko nesrećna fenomenologija, kao pojedinačnost i kao pleme, fenomenologija koja ostaje zatvorena u svojoj nesreći, kao “duh svakog duha”.

Nenad Daković

23.04.04 Dnevnik - Novine i časopisi

Ko to beše Radomir Konstantinović? Ogromno test pitanje za našu intelektualnu mladež, ali i starež. Onaj ko nije upoznat bar sa njegovom “«Filozofijom palanke”» ne bi trebalo da uzima reč ni o jednom našem, večnom, pitanju, sve dok je ne pročita. A ni onda se ne zna šta će biti. Možda će ga proći volja da bilo šta kaže, jer je sve rečeno i to kako.
Od kada je emitovana na Trećem programu Radio – Beograda, tokom avgusta 1969. i prvi put objavljena u časopisu “«Treći program”» br. 2/1969, Konstantinovićeva lucidna analiza, njegova intelektualna i moralna hrabrost otvorili su nove puteve našoj pesničkoj, filozofskoj i esejističkoj misli. Rođen 1928. godine u Subotici Konstantinović je počeo kao pesnik, sa zbirkom stihova “Kuća bez krova” (1951), da bi se posvetio romanu i objavio niz eksperimentalnih projekata i modernih dela: Daj nam danas (1954); Mišolovka (1956); Čisti i prljavi (1958), Izlazak (1960) i Ahasfer ili traktat o pivskoj flaši (1964).Od “«Pentagrama»”, 1966. okreće se eseju i već u njemu se naziru ključne deonice kultne «”Filozofije palanke”» u kojoj je ovaj pesnik i filozof, praveći jedinstven esejistički amalgam beskompromisno zasekao po baruštini provincijske svesti, uvrežene malograđanštine i krutog tradicionalizma. Na nizu primera pokazujući kako nam je gotovo sve palanačko, Konstantinović analizira stil kao najviše načelo palanke, ideal čistog siromaštva, sentimentalizam i sarkazam, ateizam, trajni infantilizam, realizam, banalnost, nihilizam tamnog vilajeta, egzistenciju kao besmislen rad, lenjost kao rad zatvorenog sveta palanke, politički vašar, ideal organske kulture, srpski nacizam, itd.
Uzimajući za primere odlomke i stihove dela najpoznatijih svetskih i naših pesnika i filozofa, te rođene braće, tih golih golaća, kako bi rekao čisti pesnik Brana Petrović, Konstantinović je napisao delo za sva vremena, knjigu koja mora biti intelektualni prtljag i reper svake generacije koja hoće, iole, da misli. Jer, kako reče Pesnik, u početku nije bila reč nego Misao. Ako ćemo pravo.
Prilika je zato danas da nove generacije obezbede svoj primerak «”Filozofije palanke”», koja se ne piše i ne objavljuje svaki dan. Godine 1970. objavljena je kao posebno izdanje “«Trećeg programa”», u «Nolitovom» “«Sazvežđu”» 1981. i 1991 godine i evo je sada u žutim koricama, sa žigom kuće «”Otkrovenje»”. Strana 328, cena 590 dinara, Knjižara u Zmaj Jovinoj, stoji u izlogu.
I da završimo stihovima nezaboravnog Brane i njegovom, tačnom, predosećanju budućnosti: Filozof stražari po najvećem mrazu i drhti kao prut/ zauzvrat mu pesnik/ kroz najcrnje tmine/ svojom ludom glavom/ osvetljava put; Jer šta su drugo do rođena braća/ filozof i pesnik –dva gola golaća; Jer šta su drugo do zidari sveta/ pesnik i filozof – dva čista deteta; Juče su se tukli - / te njihove tuče/ moraće bogovi/ napamet da uče»!

M. Živanović