Filozofija zombija

03.08.12 Danas

Zombi, čije se postojanje ekskluzivno vezuje za filmskog režisera Džordža E. Romera i njegov ciklus filmova o živim mrtvacima, još neće ni „proslaviti“ pet decenija postojanja a već je dobio knjigu koja je posvećena filozofiji tih večno gladnih proždirača ljudi. Romero je svojim filmskim ostvarenjima Noć živih mrtvaca (1968), Zombi - Zora živih mrtvaca (1978), Dan mrtvih (1985), Zemlja mrtvih (2005)... stvorio novi arhetip koji je prošle godine poslužio španskom lingvisti, pesniku i filozofu Horheu Fernandesu Gonsalu (Madrid, 1982) kao inspiracija i polazište za esej koji je, zahvaljujući beogradskoj Geopoetici i prevoditeljki Biljani Isailović, već pred našim čitaocima.
Gonsalova Filozofija zombija zajedno sa bibliografijom nema ni 200 stranica, ali se zadivljujuće spretno naslanja na jednu čitavu (omanju) biblioteku, filmoteku, teveteku, videoteku i stripoteku iz kojih crpi sveže ideje i brojne asocijacije. Naizgled jednostavna, namerno mladalački razbarušena, sa poglavljima „spakovanim“ filmskom tehnikom (trejler, trek 1, 2... 7, Izbačene scene, Odjavna špica) ova se knjiga ne odnosi prema zombiju kao prema modernom antiheroju koji širom zemaljske kugle zastrašuje, užasava i baš zbog toga neutaženo privlači generacije mladih, već kao prema jasnoj metafori postmodernog kapitalističkog društva nudeći vrlo ozbiljnu i ako ne već prekasnu opomenu u vezi sa opasnim putem kojim svet srlja u veoma teška, mračna vremena.
Naravno, i svakome ko je zauzeo kritičku distancu u odnosu na savremeno doba zombi jeste prva metafora modernog sveta. Gonsalo, dakle, nije morao da za tim aspektom novog svetskog poretka previše traga ali, posle Romerovih filmova u kojima je zombi izmišljen da bi se upravo osudile civilizacijske „tekovine“ koje potiru ljudskost, ovaj španski pesnik je među retkima koji iz ove zombi-perspektive, a sa najmodernijom naučnom aparaturom, te stavove elaborira.
Autor kaže da je pokušao da koncipira zombijevsku filozofiju, odnosno modele mišljenja koje vlast podržava a praksa kapitalističke mašinerije učvršćuje. Oslanjajući se na knjigu Masa i moć Elijasa Kanetija, Gonsalo kapitalizam poredi sa pandemijom koja se ne može izlečiti: kao i zombiji, i kapitalizam poseduje jednu želju - sve apsorbovati, sve kontrolisati, sve proždrati, do samog kraja. Anulirati, a glad nikada ne utoliti. Toj dugoj ruci ne može umaći čak ni umetnost jer nema tog prostora, ni geografskog ni duhovnog, koji svojim dobro osmišljenim strategijama kapitalistička profit-ideja preko svojih sikofanata neće osvojiti. Pred tim cunamijem i autentična revolucija se predaje, a svet danas prisustvuje njenim tragičnim simulakrumima.
Logika kapitalističkog društva je logika zombija. Uvek gladan, uvek napada, sve što je zdravo zaražava kugom. Njeni plikovi nisu površinski, ali se nevidljivo šire i gotovo ratnom lukavošću zagađuju naš unutarnji život. A kako i ne bi kada su im u akciji na raspolaganju prefrigane marketinške veštine koje bombarduju mozak a najprizemnije - zabavu na samoj granici pornografije, i modu - lakiraju i nameću kao imperativ. Zombijevska filozofija dovela je svet do ekstrema, a beskičmeni mediji u tome igraju nemerljivu ulogu; od njihovih se sadržaja povraća ali se apetit za njima sve više pojačava.
Mi smo dobri zombiji koji u hordama pohode šoping mol gradove, bila bi parafraza jedne od savremenih mantri naše svakodnevice o kojoj govori Gonsalo. Ali, suštinski, ima li razlike između pravih zombija koji proždiru ljude i nas koji ćemo u gomili isto-ošišanih-isto-obučenih živih mrtvaca juriti na najnoviju projekciju Harija Potera kako bismo prvi proždrali i to, i njemu slično sluzavo tkivo besmisla. Nama sve više gospodari strah da ne izgubimo korak sa krdom, makar ono srljalo ka provaliji; nesvesni lažnog osećanja sigurnosti, samo u krdu sa nama jednakim osećamo se zaštićenijim i jačim.
U globalnom kapitalističkom selu, proizvodu uskoro zaokružene smišljene medijatizacije, nad mladima kao najvažnijoj ciljnoj grupi vrši se teror koji se graniči sa hororom: moda, zabava, internet, društvene mreže kao novi oblik kontrole preoblikuju kulturu i umetnost prema jednom jedinom, hipnotičkom obrascu. A on glasi: istost, istovetnost, brisanje individualnih razlika i pretvaranje jedinki u zadovoljne žive mrtvace bez ikakvih ambicija sem da liče jedni na druge i proždiru one koji to ne žele.
Uniformisani globalkapitalistički japi-zombiji, žedni novca, novca, novca, i ufiksirane iluzije o olakosti postojanja, sa ogromnim apetitom gutaju beskorisna potrošačka dobra kojima „moderne strategije propagande“ svet licemerno zatrpavaju do guše sa namerom da okupiraju svaki minut našeg vremena.
U tom vremenskom prostoru krcatom propagandnim zapovestima - Kupi ovo, Kupi ono, Budi kao ovaj, Budi kao onaj, Zabavi se - nekolike kategorije koje nas i dalje čine ljudima a ne dobrim zombijima polako se, pogubno gube. Virtuelni svet najmoćnija je prevara savremenog zombi-demokratskog kapitalističkog ustrojstva sveta, i potpuni raskid sa etikom; izneverivši tvorce vrhunskih tehnologija čiji je cilj bio boljitak civilizacije, virtuelni svet je postao ona fabrička traka iz Čaplinovih Modernih vremena na kojoj se danas proizvode zombiji.
Živi mrtvaci nisu ništa novo, večno gladni hodaju i kroz mitologiju i kroz Bibliju. Ali nova je njihova transformacija u kapitalističkom globalnom svetu. I to Gonsala najviše interesuje. Na duži rok gledano, može se ispostaviti da je zombi čedo kapitalizma koje će i njega samog, svog tvorca, i svog gospodara na kraju proždrati. Desiće se zombi implozija - veštački stvoreni novi rob, proizvod kapitalističkog duha, urušiće se najzad i sam, u haosu.
Ali dok se ne uruši, pitanje moralnosti u takvom svetu izlišno je postavljati; još gore, moralnost je kategorija koju valja zaboraviti. Primerima bahatosti, korumpiranosti i laži sa samog vrha kapitalističkog društva, koji su sada namenski potpuno transparentni, šalje se primer - od politike, ekonomije do kulture, umetnosti i lingvistike - kakav treba da bude novi svet. U istoriji civilizacije to je besprimerno jedinstvena i unikatna poruka da je stvorena nova kodifikacija kojoj se treba pokorno prikloniti.
Izdići se iznad toga znači sagledati celu tu kapilarnu društvenu i političku mrežu u koju smo uhvaćeni i koja nas, dok se koprcamo, čvrsto drži u stanju konstantne apatije niskog intenziteta kako ne bismo postali svesni njenog terora.
Jer, kapitalističko društvo u državama totalitarne vlasti i sa zombijevskom filozofijom erodiralo je sve što je dosad bilo kreativno: njemu kreativnost nije potrebna. Ono insistira na unifikaciji, od fizičkog izgleda do misaonih procesa, i zapravo samo neinventivno izvrće, prevrće, prekraja i osiromašuje - jer u ovakvom sistemu novoga nema - stare paradigme. Ta zombijevska filozofija, praćena post-postmodernom pri čemu svet još nije ni objasnio a kamoli savladao i svario postmodernu, zatrpava ustaljene, duboko zaorane brazde tradicije preformulacijama i objašnjenjima da se radi o (pre)obnavljanju i (pre)vrednovanju trezora prethodnih životnih i društvenih iskustava.
U Gonsalovoj Filozofiji zombija glavna teza je paradoksalna i apokaliptična: zombiji pojedinci su istovremeno i subjekti i objekti procesa proždiranja, raspadanja i obnavljanja: oni izjedaju druge ali i njih vapijuće gladni „globalni“ zombi-svet, čiji su neodvojivi deo, izjeda iznutra. Njegovo se blagoutrobije nikada neće zasititi, pri čemu nema nikakvog osećanja krivice jer je moral zgažena kategorija. Svi smo žrtve, ali smo i žderači; zločin i kazna Dostojevskog, prljave ruke i mučnina Sartra danas su samo fusnota.
U takvom okruženju više nema iznenađenja, nema potresa, nema empatije. Svet je postao jedna velika ucena: bićeš zombi ili ćeš biti izopšten iz globalnog sela. Postali smo deo velike sterilne Komedije, aveti umetnosti u kojoj se već sve zna pa nema ni potrebe za smehom.
Gorčina kojom odiše Filozofija zombija Horhea Fernandesa Gonsala leži u nemoći pisca da u mozaiku novoga sveta pronađe bilo kakav opšti cilj, bilo kakav smisao. Njih jednostavno nema, i to u čoveku u kome još nije ugušen osećaj za otpor stvara strah i zebnju. Šta mu je posle ovog snažnog, pesimističnog traktata činiti?
Upravo ono što je suprotno celoj „filozofiji zombija“: okrenuti se sebi, pobuniti se, tvrdoglavo istrajavati na individualizmu, braniti čvrsto svoje uverenje po cenu ekskomunikacije. Ovo i onako nije više ona klasična bitka između dobra i zla, pa šta se može izgubiti a šta dobiti? Šansa da se bude zombi? Ili Don Kihot? Svako neka sam proceni.

Anđelka Cvijić