03.04.09 Popboks
O Škrabanju i Pisanju
Fotofobija, Marko Pišev
Da li je puka slučajnost ili ima neke simbolike u tome, ali dva trenutno najbolja horor pisca u Srbiji imaju prezimena koja korene vuku iz reči vezanih za – pisanje. Goran Skrobonja neodoljivo asocira na latinsko scribo, scribere, dok se, evo, nova mlada horor nada javlja u liku i delu Marka Piševa
Ovaj momak rođen 1984. svoj knjiški debi imao je baš u Skrobonjinoj zbirci Beli šum, a odmah za njom stiže i samostalni prvenac u vidu Fotofobije, zbirke novela u izdanju Trećeg trga koja u punoj snazi pokazuje njegov talenat. Ako se baš moraju lepiti etikete, ovo jeste horor; ali reč je o hororu vrlo osobene i do sada u Srbiji retko viđane sorte. Naime, najistaknutiji eksponenti ove vrste proze kod nas (pored Skrobonje, tu je još i Oto Oltvanji, uz povremena gostovanja Ilije Bakića, Darka Tuševljakovića, Ivana Nešića) bili su pretežno sledbenici hard-boiled škole pisanja, sa mnogo psovanja, alkohola, prosute krvi i sperme.
Marko Pišev sledi nešto drugačiji put: njegov je horor od suptilnije, gotovo poetizovane sorte, sa većim naglaskom na atmosferi i nagoveštaju nego li na otvorenoj akciji i klanju. U tom smislu u njegovoj prozi jasni su uticaji pisaca kakvi su Ray Bradbury i Franz Kafka, a naročito Ramsey Campbell, Brian Hodge, pa mestimično i Thomas Ligotti. Indirektno, a možda i nesvesno, Pišev piše na tragu oca modernog horora, H. P. Lovecrafta, koji je takođe zaplet smatrao sekundarnim, i svoje priče podređivao atmosferi ili ugođaju koji je želeo da proizvede.
Uvodna novela Ostaci od prvih rečenica uspeva da bude živopisna i uverljiva, i hvata vas nemilice u fascinantni mikrokosmos svog autsajderskog junaka koji, opsednut sećanjima na jedan događaj iz detinjstva, dolazi u priobalno mesto, na svetionik u kome je neka mračna sila dovela do raskida mladalačkog prijateljstva kao i do mnogo tragičnijih rezultata nakon toga. Pišev vas skoro neosetno vozi iz urbanih olupina u okruženje primorske pustoši usamljenih plaža i napuštenog svetionika, gde su pod letnjim suncem senke još jače.
Istovetna situacija, ali okrenuta naglavačke, krasi završnu novelu Fobija. I u njoj se junak vraća na mesto "zločina" koji ga je u detinjstvu obeležio, i pokušava da shvati šta se zapravo desilo sa devojčicom koju je voleo, ujedno preispitujući i svoj sadašnji (ljubavni i šire) život. Umesto mora, tu je planina; umesto vrelog peska zaslepljuje belina snega, a ambijenti oronulog hotela u unutrašnjosti i ogolele šume na brdima oko njega opisani su s vanrednim umećem i za Piševa osobenim spojem poetičnosti i jeze.
Umesto ekstrovertnih, "urbanih" junaka koji najčešće krase horor priče njegovih pobrojanih kolega, Pišev se u pričama ove zbirke uspešno i ubedljivo bavi introvertnim junacima daleko od velegradskog asfalta. Takav je slučaj i u priči Stega, u kojoj nastavnik tehničkog obrazovanja u jednom malom provincijskom mestu mora da se izbori s nasleđem prethodnog nastavnika, koji se ubio u obližnjem parku, a čije fotografije jednog učenika ogoljavaju više od tela. Sa vanrednim smislom za detalj i sugestiju, Pišev uspeva da čitaoca uvede u košmarni svet protagoniste, i da ga tamo ostavi, bez izlaza i rešenja.
Tako biva i u priči Šake, u kojoj naizgled prepoznatljiv motiv (starinska kamera koja izaziva smrt onih koje snima) dobija originalan, gotovo egzistencijalistički tretman.
Kroz sve četiri novele ove zbirke provejavaju proživljenost i promišljenost, emocionalna i intelektualna složenost te majstorsko baratanje jezikom koji ove bizarne, upečatljive košmare čine nadasve vrednim i intrigantnim mračnim draguljima savremene srpske žanrovske proze.
Dejan Ognjanović
