Glas trećeg

01.01.00

Dnevnik
08.01.2003.

BESTSELERI

Krimić iz budućnosti
Filip K. Dik: GLAS TREĆEG; ?Alnari?, Beograd, 2002.

Da je Filip K. Dik (1928-1982) jedan od, za Holivudsku filmsku industriju, najinteresantnijih pisaca Science Fictiona dokazuje tri zapažena filma A produkcije (?Blade runner?, ?Totalni opoziv? i najnoviji ?Suvišni izveštaj?) i nekoliko onih nižeg stepena uloženog kapitala. Razlog ovolikog interesa je u, na prvi pogled, jednostavnim akcionim sadržajima njegovih priča i romana što, uz prepravljanje i doradu zapleta te usavršene specijalne efekte, garantuje veliku posetu i profit. Naravno, scenaristi su jedino uspeli da (zlo)upotrebe i masakriraju Dikove ideje jer on, čak i kada ?nije u formi?, uspeva da isplete intrigantne, višeznačne i provokativne mreže događaja, junaka i njihovih dilema koje nije nimalo lako pratiti.
?Glas trećeg? (u originalu ?Minority Report?) prvi je primer takvog lako-teškog zapleta. Globalna pozornica je država u kojoj nema zločina jer se isti sprečavaju pre nego se izvrše, zahvaljujući radu policijske službe čiju osnovu čine tri kognitivca; budući zločinci bivaju blagovremeno uhapšeni i odvedeni u koncentracioni logor. U trenutku kada Andertona, osnivača i glavnokomandujućeg službe Preduzločina, posećuje mladi, od političara imenovani pomoćnik i budući naslednik, njegovo ime se pojavljuje na fatalnoj kuglici. Ubeđen da je žrtva nameštaljke (jer ne poznaje čoveka koga navodno treba da ubije) i da ga je žena izdala, Anderton pokušava da beži ali biva otet da bi se potom događaji maksimalno ubrzali, otkrivajući prepletenost političkih interesa i manjkavosti savršenog sistema zaštite društva.
Priča se od prve strane razvija direktno, bez usporavanja (mada su poneki dijalozi previše informativno-deduktivni) i, nakon svih obrta otkrivaju dvostruka i trostruka lica aktera, završava hepiendom. Čitalac se u početku neće moći oteti utisku da čita potpuno šablonsko krimi štivo pomereno u budućnost (no, Dik je jedan od autora koje je takav obrazac uspostavio) ali, kako stranice odmiču, shvata da tamo gde bi standardni pisci upotrebili mnoštvo pirotehnike i krvi Dik samo prošeta bez mnogo obaziranja pošto su njegove namere, očito, drugačije: on zna da mora da napiše ?pucačinu? jer to traže urednici (a on živi od prodaje priča) ali ne može da odoli i ne upusti se u serioznija razmatranja. Ova novela kao i mnoge druge, stoga, balansira između ta dva oprečna zahteva a njena svežina i intrigantnost opstaju i kada se pojedinosti radnje zaborave, ugrađujući se u veliko i divljenja dostojno zdanje Dikovog savršeno-nesavršenog ali definitivno nezaobilaznog opusa.

Ilija Bakić