Gluvo doba demokratije u Srbiji

13.06.13 Nova srpska politička misao

Politički analitičar srednje generacije Marinko M. Vučinić štampao je knjigu svojih političkih analiza, koje je, nešto manje od jedne decenije, kontinuirano objavljivao na sajtu Nove srpske političke misli, u časopisima Heretikus i Književni list i dnevnim listovima Politika i Danas. Važno je napomenuti da se Vučinić, kao politički analitičar, formirao u krugu Nove srpske političke misli, nesumnjivo, našeg vodećeg časopisa za političku teoriju, koji se dosledno zalaže za urgentni povratak kritičnosti, načelnosti i moralnosti u politiku i društveni život.

Naslov ovog osvrta nije nikakva slučajna aluzija na jednu filozofsku knjigu tragično preminulog predsednika Demokratske stranke Zorana Đinđića, koji je bio, nesumnjivo, jedan od simbola petooktobarskih političkih promena i euforično slavljene srpske demokratske revolucije. Sva dešavanja koja su pratila kratku Đinđićevu premijersku epizodu, i potonje srpske demokratske vlade, samo su dodatno krnjila ugled i skromne demokratske potencijale srpske političke elite. O tome kakav je autorov stav o konsekvencama erozije moralnih principa na našu javnu i političku scenu u proteklom razdoblju rečito govori već sam naslov njegove knjige – Gluvo doba demokratije u Srbiji. U periodu od 2004. do 2012. godine, Vučinić je, u nešto više od četrdesetak članaka i osvrta, znalački ispisao detaljnu kritičku hroniku sumornog političkog života savremenog srpskog društva.

Nastojeći da što preciznije i upečatljivije prikaže aktuelno stanje demokratije u Srbiji, autor, pomalo na paradoksalan način, ekstenzivno navodi citat iz članka objavljenog u časopisu Misao 1920. godine u kojem se kritički govori o katastrofalnom stanju demokratije u našoj zemlji. Pisac ovog članka s neskrivenom rezignacijom ističe da partijski život kod većine građana “izaziva odvratnost”. Štaviše, mnogi ljudi smatraju da su problemi koji opterećuju društvo posledica postojanja partija. Rad političkih partija odobravaju samo oni koji od njih imaju ličnu korist. Glavnu manu postojećih partija, autor članka vidi u načinu njihovog vođenja. Građane posebno iritira to što se političke partije ne bave realizacijom svojih programa, već, uglavnom brinu o ličnim i koterijskim interesima i ciljevima. Iako je od nastanka citiranog teksta prošlo nešto više od osam decenija, Vučinić s rezignacijom konstatuje da se ovoj dijagnozi našeg političkog života ni danas ne može ništa oduzeti. Naprotiv, oblici moralne i političke korupcije i danas, kao i početkom XX veka duboko prožimaju ne samo politički život, već i ostale sfere društva.

Pažljivi čitalac, međutim, primetiće da Vučinićeva zbirka radikalnih kritika i političkih analiza, nudi mnogo više od same detekcije crnih rupa srpskog političkog univerzuma. Autor se posebno bavi analizom ključnih javnih debata o evropeizaciji i modernizaciji našeg društva i reformi njegovih institucija. U tim sporovima, on posebno razmatra polemičke stavove o ”petooktobarskim montanjarima”, i tzv. ”misonarskoj inteligenciji” Slobodana Antonića, koji su u našoj javnosti pokrenuli raspravu o problemu koncepta i tempa reformi društva i pitanje o ulozi intelektualaca u javnom životu i potrebi promene kulturnog modela savremenog srpskog društva.

Nizom primera, vezanih za najvažnije aspekte političkog delovanja glavnih aktera na srpskoj političkoj sceni, Demokratske stranke, Liberalno demokratske partije, G17, SPS, autor pokazuje, kako su konfuziju političkih orijentacija i anahronih sistema vrednosti reprodukovali upravo oni koji bi trebalo da prema njima imaju kritički stav.

Već sam izbor političkih problema i teorijski utemeljen pristup u njihovom razmatranju, govori nam da Vučinić spada u one predstavnike naše javne scene, koji ne prihvataju stav da postoje pitanja o kojima ne treba pisati, jer za to “još nije vreme”. On ne spada u one poslenike javne reči koji prihvataju načelo o odloženoj hrabrosti. Za njega bi prihvatanje tog načela značilo, u stvari, propuštanje prave prilike da se važne stvari rasprave na vreme.

U svojim razmatranjima, autor se ne bavi samo problemom političke kulture, već kulturu sagledava kao fundamentalnu pretpostavku celokupnog civilizovanog života savremenog demokratskog društva. Stoga, on skreće pažnju na poražavajuće rezultate najnovijih istraživanja koja govore da samo 0,2 % učenika slobodno vreme najradije provodi u ustanovama kulture, dok je dve trećine potpuno nezainteresovano za kulturna zbivanja. Statistički podaci pokazuju da kulturne programe posećuje samo 8,5%, dok 85,8% srednjoškolaca retko ili nikada ne posećuje muzeje, a 85,4% nije prisustvovalo nikada književnoj večeri. Iz ovih istraživanja se vidi da 65,7% srednjoškolaca često odlazi u klubove, 43,6% na sportske događaje, a 24,3% na koncerte popularne muzike. Autor s pravom smatra da ovi podaci ne govore samo o dramatičnom deficitu naše prosvetne politike i urušavanju, pre svega, obrazovne i vaspitne uloge našeg školstva, već se radi o temeljnom razaranju sistema vrednosti i marginalizaciji kulture u obrazovanju i formiranju ličnosti mladih ljudi, što će se direktno odraziti na opšti kvalitet života i budućnost našeg društva.

Da bi pokazao dubinu erozije političke kulture, autor podseća na vreme kada je rukovodstvo DS činila kulturna elita srpskog naroda. Kao iskreni pobornik visokih standarda u demokratskoj političkoj kulturi, Vučinić se u svojim razmatranjima zalaže za očuvanje kontinuiteta srpske demokratske političke kulture i ukazuje na važnost političkih ideja i shvatanja demokratije koju su stvarali Ljuba Davidović, Milan Grol, Borislav Pekić i Ljubomir Tadić.

Pored niza anomalija, od kojih pate naše krhke demokratske institucije i nastajuća intelektualna i politička elita, autor ističe i nekoliko primera ozbiljnih pokušaja teorijskih istraživanja političke teorije, koja mogu pomoći u političkom osvešćivanju i boljem orijentisanju mladih naraštaja u ovom konfuznom vremenu.

Temeljna istraživanja moderne evropske i domaće političke tradicije, autor shvata kao mogućnost da u našu savremenu kulturu vratimo značajne ličnosti, i ideje, koje su nam neophodne u kritičkom razumevanju naše savremenosti. Posmatrano iz šireg evropskog konteksta, bez obzira na svoje specifičnosti, ”gluvo doba demokratije u Srbiji”, jednim delom je i posledica globalne krize savremene demokratije. Posle sloma komunizma, trijumfalistička euforija neoliberalizma, nije dugo trajala. Pokazalo se, veoma brzo, da neoliberalizam ne može da reši fundamentalne probleme koji opterećuju savremeno društvo, politiku, ekonomiju i kulturu.

To potvrđuje i upozoravajući govor uglednog nemačkog političara Helmuta Šmita, koji konstatuje da EU, koja je naša najvažnija politička meta, prvi put u svojoj istoriji doživljava krizu demokratije. Ugledni nemački političar, pored zabrinjavajuće erozije temeljnih principa evropske demokratije, ukazuje i na nekoliko ključnih problema koji opterećuju projekat političkog ekonomskog i kulturnog ujedinjenja Evrope. Sagledavajući aktuelna politička zbivanja na evropskom tlu, iskusni nemački političar upozorio je na opasnu političku praksu prenebregavanja demokratskih principa, lidersku poziciju nemačke nacije u okviru evropskih integracija, sve češće previđanje značaja pravne države, nedostatak političkog senzibiliteta za antagonizme između evropske periferije i centra u kontekstu evrointegracija, neophodnost koncipiranja zajedničke evropske politike, zanemarenu globalnu aktuelnost projekta prosvetiteljstva, nedovoljnu integrisanost evropske privrede, strateške interese Nemačke, apeluje na odbranu dostojanstva pojedinca i zalaže se za EU kao savez država. U svom govoru, nemački političar podseća na slobodu, solidarnost i pravdu, kao temeljne vrednosti socijaldemokratije, koje su, danas ozbiljno ugrožene u međunarodnoj političkoj areni.

Fokusirajući u ovoj knjizi najveći deo svoje pažnje na razmatranje političkog delovanja Demokratske stranke i njenih funkcionera, autor je uspeo da u svom kritičkom ogledalu prikaže najvažniji deo srpske političke scene u proteklih osam godina. Konstatujući u svojim analizama da je dominantni model srpske političke kulture duboko koruptivan i na smrt bolestan, Vučinić se snažno zalaže za reafirmaciju osnovnih demokratskih principa i ideala, bez kojih nije moguće konstituisanje demokratskih institucija i razvitak demokraktske kulture. On je duboko uveren da se demokratija može razvijati samo ako je okrenuta moralnom imperativu i poštovanju osnovnih demokratskih načela.

Aktuelnošću i relevantnošću problema kojima se bavi, i meritornošću teorijskog pristupa, ova zbirka analitičkih tekstova i osvrta Marinka M. Vučinića predstavlja vredan doprinos srpskoj kritičkoj, kulturnoj i političkoj publicistici, koja će izazvati pažnju one naučne i političke javnosti koju p(r)oziva na dijalog.

Marinko Lolić