Gorki smeh

12.08.05

Đorđe Dimitrijević, autor Male antologije svetske satire "Gorki smeh"

Beogradska škola aforizama, kojoj bih pridodao i Novosađanina Iliju Markovića, zaista je jedinstvena. Na svakom koraku nalaze se čitave zbirke aforizama, kakve se ne mogu naći nigde u svetu. Međutim, druge razlike ne idu u prilog našoj "humorističkoj proizvodnji". Kod nas mnogi misle da kolokvijalan jezik sam po sebi predstavlja humor. Znam mnogo naših pisaca koji svoj humor zasnivaju na tome
Knjiga "Gorki smeh" Đorđa Dimitrijevića prvo je izdanje u biblioteci "Mala antologija" izdavača "Politika AD". Ova antologija priča svetskih majstora humora i satire, iako predstavlja izraz ličnog doživljaja komičnosti, obećava čitaocima jedinstveno osveženje, ne samo po imenima zastupljenih pisaca, poput Čehova, Vajlda, Bela i drugih, već i samim imenom priređivača.

Uređujući rubrike kao što su "Šala na stranu - nastrana šala" (Novosti) i "Satirikon" (NIN), koje za čitaoce predstavljaju "predah" od ozbiljne literature koja im se nudi na ostalim novinskim stranama, Đorđe Dimitrijević već godinama odgovara na potrebe savremenog čoveka za humorom i satirom.

- Kad počnete da se bavite humorom, uvidite koliko je on važna stvar, koliko se ozbiljnih ljudi bavilo humorom, komikom, smehom, tražeći korene i objašnjavajući tu vrstu književnog žanra. Kao najzanimljiviji primer naveo bih knjigu Angrija Bergsona, jednostavnog naslova "Smeh", u kojoj on na svoj način objašnjava pojam komičnog. Komike nema izvan ljudskoga. Ma koliko neki predeo bio lep, on nije komičan. Prema Bergsonu, komičan efekat izaziva neka interferencija, prekid determinizma. Dokaz njegovih teorija je to što se knjiga neprestano obnavlja - kaže Dimitrijević.

Kako ste došli na ideju da sakupite i predstavite našoj publici humor i satiru u delima svetskih pisaca?
- To nije došlo samo po sebi. Da bi čovek formirao sopstveni ukus potrebna je jedna suma iskustva u odnosu na literature te vrste, pa čak i izvesna teorijska predznanja. Ja sam trideset godina radio kao urednik rubrika koje su predstavljale izvesno osveženje za list posle ozbiljne lektire koja se nudi čitaocu. Ono što je po mom osećanju vredelo ostaviti na stranu, ostavljao sam sa idejom da u nekom trenutku napravim nešto što je sada uobličeno u knjizi "Gorki smeh".

Zašto se zbirka zove "Gorki smeh"?
- U satiri i humoru uvek ima izvesne gorčine. Oni uvek proizlaze iz emanacije nekakvog hendikepa na koji čovek naiđe. A opet, svidelo mi se i to da za ovo štivo kažem da je lekovito. Smeh je lekovit. Kao što znamo lekovi su gorki, ali ih progutamo i bolje se osećamo.

Pomenuli ste teoriju, iskustvo i lični osećaj, kao i racionalnu dimenziju humora. Kojim kriterijumima ste se Vi vodili pri izboru priča za ovu knjigu?
- Svaki od tih kriterijuma je primenjen. Kod mene su se tokom svih ovih godina kriterijumi verovatno menjali, ali sam nastojao da sve ove priče budu univerzalne, da mogu da odgovaraju svakom vremenu. Kad čitate Čehova, na primer, on je i danas potpuno savremen pisac. Ali, prvenstveno sam se vodio time da bude zastupljena književna forma, u ma koliko kratkom tekstu. Priča ne mora obavezno da ima poentu. Ona može da bude ispunjena i sopstvenim sadržajem.

Koliko se "srpski humor" razlikuje od svetskog?
- Beogradska škola aforizama, kojoj bih pridodao i Novosađanina Iliju Markovića, zaista je jedinstvena. Na svakom koraku nalaze se čitave zbirke aforizama, kakve se ne mogu naći nigde u svetu. Međutim, druge razlike ne idu u prilog našoj "humorističkoj proizvodnji". Kod nas mnogi misle da kolokvijalan jezik sam po sebi predstavlja humor. Znam mnogo naših pisaca koji svoj humor zasnivaju na tome. Ima i mnogo onih koji "razvlače" svoje priče, da bi ih na kraju, nekim obrtom, sveli na vic - u poslednje vreme najčešće politički ili socijalni. Nedostaje nam književna forma. Izgleda da su sedamdesete bile neko srećnije vreme kada su se ljudi više zanimali za komiku i kada je bilo uočljivije interesovanje čitalačke publike za humorističku literaturu, za karikaturu, za šalu. Sada se možda piše previše lako. A za pisce važi isto što i za slikare - ako slikar naslika nešto previše lako, on zna da to nije dobro.

Kada govorite o "srećnijim vremenima", kada su se ljudi više interesovali za humorističku literaturu, mislite li da osećaj našeg naroda za humor nestaje?
- Živimo u vremenu u kome smo zaokupljeni nekim egzistencijalnim problemima, pa nam je onda sve manje do humora. Humor bi utoliko trebalo da bude i važniji - da bi razbijao tu mučnu svakodnevicu. Ali, kod nas to nije slučaj.

Koliko je onda istinito tvrđenje da smo narod koji i najteže situacije tumači na duhovit način?
- To je tačno, ali mi smo manje ili više narod usmenog izraza. Uglavnom se sve završava na beogradskoj školi aforizma. "Ispalimo" na zid nekakav aforizam i mislimo da smo time zadovoljili svoj nagon da se na neki način odužimo izazovu spoljnog sveta. U svetu postoje pisci koji su kontinuirano pisali humorističke tekstove. Što se tiče naših pisaca, kada je reč o ovom književnom žanru, mogu da spomenem Petra Pajića, ali bila bi velika muka kada bi trebalo da navedem više njih.

Kako je "Gorki smeh" prihvaćen od naše čitalačke publike?
- Apsolutno sam zadovoljan reakcijama čitalaca koje su došle do mene. One pokazuju koliko su to još uvek živi i moderni pisci. Javio mi se Ljubodrag Stojadinović, komentator Politike. On kaže: "To je velika, a ne mala antologija. Malo je reći da sam očaran izborom priča". U pismu Milana Stojičića stoji: "Lepota izbora i književnog prevoda nagonila me je da je što brže pročitam, ali sam pobedio sebe i zaista uživao u svakoj stranici".

Planirate li onda da uradite još neku knjigu o humoru?
- Nemam u planu tako nešto. Kako se pored novinarskog bavim i prevodilačkim radom, radije bih uzeo da prevedem još nešto od dokumentarne literature, jer vidim da ona kod izdavača ima prednost u odnosu na književnost. Naši izdavači nemaju ni lovce na talente. Izgleda da je ovde stvar sreće da li će neko uspeti da objavi knjigu.

Kratka forma, osim aforizma, kao priča gotovo da se više i ne neguje. Profesor Jeremić je to i objasnio - u kratkoj priči je sve važno, nije moguće preskočiti neke delove.

Ana Kalaba