Građevina životopisa - priče o piscima

01.11.08 Danas

U podnaslovu knjige o kojoj govorimo stoji priče o piscima. Iz beleške o autoru saznajemo da je M. Gligorijević, pored ostalog, autor 13 proznih knjiga. Poznat nam je i njegov dugogodišnji novinarski angažman; pamtimo i njegove knjige putopisa, razgovora; njegove publicističke radove...
Ono što ga izdvaja u pomenutim angažmanima jeste njegovo izuzetno osetljivo čulo da detektuje ono što se ovde uobičajeno određuje rečju slučaj. To je, rekao bih, njegov teren. U priči Milovoj tada zazvuče razni glasovi, a problem biva rasvetljavan iz mnogih, pa i suprotnih uglova.
„Na stranicama koje slede ključno će biti ono što su pisci rekli o sebi, o drugim piscima, i ono što su meni rekli“ – kaže autor na početku. A na stranicama ove nadahnuto pisane knjige izranjaju Ivo Andrići Crnjanski, Kiš i Kovač, Bule i Mihiz, Bećkovići D. Mihailović, Ćosići Pekić, Danojlići Branko Ćopić, Desa Maksimović, Žika Pavlovići drugi. Kroz ispovesti, anegdote, priče i komentare o pozadini slučajeva (a malo ko od pomenutih pisaca sâm nije bio umešan u neki slučaj), izranjaju verne slike karaktera i gestova. Mnogo šta od onog što se reklo i dogodilo tada nije moglo biti u širim razmerama obelodanjeno, ili na primeren način protumačeno, pa se to sada – u koricama ove knjige, uz autorov majstorski osećaj za montažu građe – kao pikanterija pojavljuje. Ti novi momenti (ali i ono što se čini da je odvećpoznato ili dovoljno „svareno“ u intelektualnim kuhinjama beogradske književne čaršije) daju podsticaj za nova, drugačija, pa i produbljenja tumačenja naše književne prošlosti poslednjih decenija 20. veka. A znamo da je ta prošlost, sa pomenutim akterima, bila ispunjena polemikama, moralnim usponima i padovima. Gligorijevićnam je, dakle, ponudio jedno otvoreno delo. To potvrđuje i moto ovoj knjizi – Židov iskaz: „Veruj onima koji tragaju za istinom. Sumnjaj u one koji je nađu.“ Akcenat je ovde na značaju i značenju traganja, dakle, na procesu koji nas obavezuje da ne nasedamo na zamke konačnih istina.
„Iako u svetu postoje uzorni primeri skupljačkog posla, kod Srba se anegdote iz života pisaca i umetnika češće zaboravljaju nego zapisuju, ili ostaju zakopane u sećanjima kafanskih noćobdija; ili – još gore – umiru sa najboljim pričaocima“, kaže Gligorijevićna početku ove dokumentarne i memoarske proze. Smrt pamćenja on sebi nije dozvolio. Jasnim i jednostavnim jezikom, tekstovima ispunjenim citatima i komentarima, on je ispisao jednu moguću istoriju našeg književnog života s kraja 20. veka. Uočavaju se pri tom energije prednosti i kvaliteti usmenosti na ovim stranicama: čitalac se oseća kao da je i on za nekim imaginarnim stolom; on sluša ali i „uskače“ u dijalog, postaje saučesnik; preispituje se; osluškuje nedorečeno i prećutano; sam polemiše s ponuđenim opaskama... Taj živi dijalog sa ovom Građevinom životopisa ostvaruje se, umnogome, Milovim bogatim iskustvom. Neposredni učesnik i svedok vremena o kojima piše – sada lišen onamošnjih uredničkih i novinarskih stega i obzira, a uz pomoćbogatog spisateljskog dara – Gligorijevićovde ispisuje autentično svedočanstvo. I kao i uvek kada istina progovori, ovde ima gorkog ali i vedrog humora, gneva, stida, mudrih ili brzopletih poteza, šeretluka, rečju brojnih antropoloških pikanterija.
Ovde recimo čitamo da je Crnjanski Vinaveru dao nadimak Funjaver, a ovaj mu otpisao – Smrdoš Crvljanski; kad je dobio Ninovu nagradu za roman godine, JosićVišnjićje tražio da mu redakcija plati intervju; kada se sa Bećkovićem sretne Brana Petrovićga pita: „Kako si Miljkoviću?“, a Vidosavu Stevanoviću kaže: „Gde si Kovač?“ Ali ima ovde i sasvim drugačijih tonova. Uzbudljiva je, recimo, priča o Ćosiću i Mihizu, posebno u poglavlju naslovljenom Priznanje i kajanje. Ima tu, zapravo, jedna nit u celoj ovoj knjizi koja bi se, slikovito, mogla formulisati pitanjima: Šta sam skrivio, zašto me zovu, hoće li me i koliko zadržati tamo oni... Ta priča o Udbi, Ozni, Kosu i DB-u, provlači se ovde kao lajtmotiv - oseća se gotovo nerazdvojivo prožimanje čuvara vlasti i kulturnih poslanika. To uostalom potvrđuje i Ćosićeva rečenica koja se može naći na str. 194.“ Svi govore o nacionalnom jedinstvu kao nacionalnom spasu, a može da ih ujedini, i to nakratko, samo osvajanje vlasti ili odbrana vlasti. Otud ćemo dugo biti društvo u krizi“. I kada sam većkod Ćosića na str. 197 čitamo Gligorijevićevu opasku: „Kad je smenjen u Saveznoj skupštini doživeo je neočekivanu neprijatnost u svojoj Akademiji: neki ambiciozni službenik uzeo mu je kabinet i dodelio sobicu“. Ja bih se ovde upitao kakva li je razlika između te sobice i onog špajz-sobička kraj WC-a u Francuskoj 7, prostora u kome je danas smeštena zadužbina Miloš Crnjanski.
Uzbudljiva je i priča o M. Danojliću kao redaktoru Borbinog teksta Mlado žito i kukolj. Znamo da je taj tekst bio osuda studentske pobune 68, ali znamo i da se Danojlić, u neslaganjima sa zvaničnom politikom tada razišao sa redakcijom Borbe u kojoj je radio kao urednik kulturne rubrike. Bogdan Pešićmu je, saznajemo iz ove knjige, savetovao: „Čoveče, idi nekud, uzmi putni nalog, skloni se u planinu, možeš ići sa jednim ratnim brodom naše mornarice u Tulon, ćuti barem dve-tri nedelje, karijera ti je u pitanju.“ Ovo redigovanje tuđeg teksta sa kojim se autor ne slaže je, rekao bih, paradigmatična moralna situacija koja je obeležila period kojim se Gligorijevićovde bavi. Pogotovo što su mnogi autori svoje tekstove potpisivali kao tuđom rukom. U zahuktavanju polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča Danilo Kiš, na blagovremenu ponudu tadašnjeg urednika kulturne rubrike u Ninu M. Gligorijevića, usmeno pristaje da odgovori na napade uz komentar: „Pisaću kad se oni istutnje“, a onda – ništa od učešća u polemici. Potom sledi njegov čuveni presuditeljski Čas anatomije. I tu, u tom polovičnom i odlaganom učestvovanju, slutimo večita naša iskušenja mitologizacije sopstvene pozicije, sopstvenog lika i dela. Kao da je bahtinovski shvaćen Dijalog – ta suština našeg bivstvovanja – guran u stranu zarad one ili ove mitologizacije.

Branko Pirgić