Granice diskursa

01.01.21 Lipar

Knjiga Dušana Ristića Granice diskursa jedan je od najosnovnijih i najznačajnijih priloga proučavanju pojma diskursa u različitim društvenim naukama. Ona predstavlja izmenjenu i dopunjenu verziju doktorske disertacije koja je pod nazivom Značenja delanja: sociološka analiza diskurzivnih praksi ideologije odbranjena na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, 1. jula 2015. godine. Knjiga je prikladno podeljena u pet poglavlja: Uvod (17–45), Diskurs i društvene prakse (47–83), Sociologika diskursa (84–101), Genealogije diskursa (102–203) i Zaključak (204–213). Iza pomenutih poglavlja nalaze se dodaci u vidu literature i indeksa imena.

U poglavlju Uvod (17–45) koje sadrži potpoglavlja Jezik, govor, značenje (17–34) i Od delanja ka diskursu (35–45) Ristić se bavi diskursom kao univerzalnom pojavom zahvaljujući kojoj mi artikulišemo naše mišljenje, ali i fenomenom kroz koji se formiraju društveni odnosi. Autor ukazuje na svu kompleksnost koja se ispoljila u dosadašnjim istraživanjima pojma diskursa tako što metodološki navodi različitosti u teorijskim tumačenjima od Sapira i De Sosira, preko Ostina i Serla, Bergera i Lukmana, Burgijea, Šica, Mida, Habermasa i mnogih drugih. Sa druge strane, autor posebno ističe da, iako sociološka analiza diskursa počinje od jezika, problemsko polje se širi na sve moguće oblike društvenih aktivnosti u kojima jezik posreduje. Svoju metodologiju proučavanja diskursa Dušan Ristić ne zasniva isključivo na istraživanjima sociologije, već prepoznaje i doprinos drugih naučnih disciplina, kao što su kulturna antropologija, psihologija, filozofija i mnoge druge.

Poglavlje Diskurs i društvene prakse (47–83) sadrži četiri potpoglavlja: Diskurzivne prakse (47–51), Iskaz i tekst (51–57), Granice diskursa: normativnost, materijalnost, moć (57–68) i Diskurs i društvene strategije (68–83). Autor se najpre osvrće na pojam diskurzivnih praksi koje definiše kao „jedinice analize u istraživanju diskursa” (47). Značaj diskurzivnih praksi, kako on navodi, jeste u tome što bilo kakvo istraživanje diskursa ne bi bilo moguće bez analize diskurzivnih praksi. Diskurzivne prakse u sociološkoj analizi diskursa imaju značaj kao „medijumi kroz koje se individualna i kolektivna delanja društvenih aktera povezuju sa materijalnim i strukturalnim društvenim uslovima” (50). Sa druge strane, sociološka analiza diskursa, smatra autor, zasnovana je na pretpostavci da diskurs predstavlja društvenu stvarnost. Na ovaj momenat autor obraća posebnu pažnju ističući složenost ovakvog, možda čak i filozofskog, pitanja koje izlazi iz okvira sociološko-diskurzivne analize. Ristić zatim ukazuje na važnost temeljnog izučavanja verbalnih formi diskursa, to jest iskaza i teksta, u sociološkoj analizi. Pomenute forme diskursa predstavljaju medijume artikulacije društvene stvarnosti, a u procesu njihove analize ne treba se ograničavati samo na njihove lingvističke aspekte, već ih treba posmatrati u širem društvenom kontekstu. Društvene prakse možemo izučavati, podseća autor, upravo zahvaljujući tekstu kao načinu njihove artikulacije. U daljim istraživanjima Ristić zapaža problematiku definisanja samog pojma diskursa. Dok se u istraživanjima koja su lingvistički orijentisana pojam diskursa odnosi na govor i različite upotrebe samog jezika, u filozofskim i sociološkim proučavanjima taj pojam obuhvata kako procese stvaranja značenja, tako i njihovu simboličku interakciju. Ovde se autor prvi put osvrće na pojam ideologije koja je od posebnog značaja u kritičkim analizama diskursa, ističući da diskurs predstavlja sredstvo moći i ideologije, dok sociološkom analizom diskursa možemo spoznati načine na koje se različite vrste moći materijalizuju u društvenom svetu. On dalje govori o normativnim oblicima ponašanja koji predstavljaju posledicu povinovanja pojedinca društvenim normama, a samim tim i diskursima. Pojedinac usvaja prihvatljive oblike društvenog ophođenja i na taj način postaje prihvaćen u okviru jednog društvenog sistema. Poslednje potpoglavlje Diskurs i društvene strategije (68–83) sadrži tri potpotpoglavlja: Režimi diskursa (68–71), Rekontekstualizacija diskursa (71–77) i Regionalizacija diskursa (77–83).

Ovde autor uočava ulogu institucija u sociološkoj analizi režima diskursa. Režimi diskursa su artikulisani zahvaljujući društvenim institucijama koje paradoksalno odbacuju ideologiju. Društvene institucije isto tako imaju moć da rekontekstualizuju, to jest rekonstruišu, diskurs u određenom društvenom trenutku. Poslednji, ali ne i manje važan, pojam koji autor uvodi jeste regionalizacija diskursa, a on se odnosi na načine artikulisanja određenog diskursa i na polje njegovog važenja.

O društvenim procesima od posebnog značaja za sociološku analizu diskursa Dušan Ristić se bavi u poglavlju Sociologika diskursa (84–101) koje se sastoji od pet potpoglavlja: Racionalizacija (85–87), Delegitimizacija (88–95), Mobilizacija (95–97), Integracija (97–98) i Deritualizacija (98–101). Sociologika diskursa se odnosi na pitanja društvene primene i načina društvenog konstruisanja diskurzivnih praksi. Diskurs ima važnu ulogu u društvenim procesima kao što su racionalizacija, delegitimizacija, mobilizacija, integracija i deritualizacija. Proces racionalizacije, piše autor, podrazumeva procenjivanje, vrednovanje ili isključivanje diskurzivnih praksi. Sa druge strane, pojam delegitimizacije odnosi se na značaj ili važenje diskursa u društvu. Ovde autor ukazuje na važnu ulogu diskursa u procesu (de)legitimizacije zato što se društvene prakse artikulišu uz pomoć diskursa, određujući pritom prihvatljive oblike ponašanja u okviru društvenog sistema. Među ostale društvene procese sociologike diskursa autor ubraja i proces mobilizacije koji predstavlja mogućnost diskursa da proizvede različita značenja i interpretacije društvene stvarnosti. Sposobnost diskursa da konstruiše divergentna shvatanja društvene stvarnosti upućuje na njegovu heterogenu prirodu. U nastavku poglavlja autor se bavi procesom integracije gde pojedinci prihvataju, usvajaju ili menjaju ideologije i na taj način doprinose društvenoj solidarnosti i kohezivnosti društvenih grupa. Ritualizacija predstavlja proces ponavljanja ustaljenih oblika ponašanja ili praksi u društvu, dok se proces deritualizacije, kao dela sociologike diskursa, odnosi na kritiku već postojećih rituala.

Istoriju razvoja proučavanja pojma diskursa Dušan Ristić sublimira u poglavlju Genealogije diskursa (102–203) koje se sastoji od tri potpoglavlja: Racionalni diskurs: od jezika-predstave ka jeziku- govoru (102–114), Klasični pristupi (114–182) i Savremeni pristupi (183–203). Razvoj pristupa problemu diskursa autor prati od klasičnih shatanja sve do onih savremenih. Autor najpre ističe ulogu masovnih medija u transformaciji diskursa. Masovni mediji, prevalentno sredstvo komunikacije savremenog doba, imaju moć da konstruišu diskurs određene društvene zajednice, a samim tim i njenu društvenu stvarnost. Sa druge strane, masovni mediji omogućili su, zapaža autor, kontekstualizaciju diskursa kao ideologije koja je, naposletku, kao autonomni proizvod društvenih okolnosti, doprinela transformaciji samog diskursa. Problematikom rekontekstualizacije diskursa, društvenom kontekstualizacijom diskursa, odnosom između diskursa i društvene stvarnosti, desubjektivizacijom diskursa, kontekstualizacijom diskursa kao ideologije, kao i etikom diskursa i njegovom političkom ekonomijom Ristić se bavi u potpoglavlju Klasični pristupi (114–182). Ovde autor skreće pažnju na divergentne pristupe ka proučavanju pojmadiskursa tako što iznosi stavove i ideje mnogih intelektualaca među kojima su Marks, Manhajm, Fuko, Guldner, Habermas i Burdije. Od važnog značaja za analizu diskursa jeste razumevanje ideologije. Dok je Karl Marks pokušao ideologiju koju je smatrao „lažnim diskursom” da smesti u klasne okvire, Karl Manhajm je, sasvim suprotno, kontekstualizovao diskurs u šire društvene okvire od klasnih, smatrajući da je mišljenje svake klase ideološko i podložno društvenom determinizmu. Autor dalje istražuje kompleksno pitanje diskursa i društvene stvarnosti, navodeći Berger-Lukmanovu dijalektičku petlju kao polazište za tumačenja dijalektike objektivne i subjektivne stvarnosti. Heterogenost društvene strukture moguće je objektivizovati posredstvom jezika. U tom smislu desubjektivizacija samog diskursa nastaje kao posledica društvenih institucija kojima je koncept moći inherentan. Diskurs u tumačenjima Fukoa, objašnjava Ristić, jeste sistem koji ograničava našu percepciju stvarnosti. U daljim proučavanjima autor ističe premeštanje težišta kako sa ontološkog na ideološko shvatanje stvarnosti, tako i sa tradicionalnog na moderni diskurs.

Preokret ka ideološkoj koncepciji stvarnosti jeste posledica masovnih medija, a analizu diskursa ne možemo proučavati bez ideologije i, sasvim izvesno, bez masovnih medija. Sa druge strane, masovni mediji su danas uzrok i modernog diskursa koji više ne mora da bude autorizovan. Etika diskursa i politička ekonomija diskursa su poslednja dva klasična pristupa koja autor uključuje u sociološko-diskurzivnu analizu. Predmet proučavanja etike diskursa može da bude neadekvatna upotreba diskursa u institucionalnim društvenim kontekstima. U političkoj ekonomiji diskursa jezik predstavlja instrument moći i autoriteta.

Savremeni pristupi analizi diskursa istražuju jezik šire od lingvističke analize teksta. U potpoglavlju Savremeni pristupi (183–203) autor se između ostalog bavi i različitim savremenim tradicijama istraživanja diskursa, među kojima su filozofska shvatanja Mišela Fukoa. U tumačenjima Fukoa, kako autor ističe, diskurzivne prakse jesu prakse moći, a sama moć imanentna svakom društvenom poretku. U tom smislu diskurs ne reprezentuje objekte u stvarnosti, već ih neprestano konstruiše. Savremena istraživanja diskursa ne samo da proučavaju odnos između jezika i sveta i diskurs kao osnovni konstituent društvenih odnosa, već u svojim studijama često obuhvataju pojam ideologije, kulture i identiteta. U tom kontekstu Ristić pažnju posvećuje i nekim od poststrukturalističkih teorija diskurzivnosti. Tendencija poststrukturalizma jeste umnožavanje interpretacija, skrivanje diskursa i poigravanje sa jezikom. Savremene analize diskursa, smatra autor, okrenute su ka svojevrsnoj fragmentaciji, decentralizaciji i intersubjektivnosti sveta. Sa druge strane, autor zapaža da diskurs ne treba posmatrati kao gotov društveni proizvod, već ga treba sagledati kao proces koji nema svoj završetak, dok su subjekti ti koje društvo proizvodi uz pomoć diskursa i njegovih praksi. U nastavku ovog potpoglavlja, Ristić govori o kritičkim i interdisciplinarnim studijama diskursa koje problematizuju koncepte kao što su moć, društvena nejednakost i ideologija. Kritička analiza diskursa ima za cilj da ukaže na kompleksnost društvenih procesa, koristeći transparentne, analitičke metode. Važan aspekt kritičke analize diskursa jeste njena interdisciplinarnost koja podrazumeva da se pojam diskursa proučava sa stanovišta drugih naučnih oblasti, među kojima su lingvistika, kognitivistika, sociologija i mnoge druge.

Sociološka analiza diskursa, sublimira autor u Zaključku (204– 213), obuhvata istraživanje bilo koje društvene prakse kojoj pojedinac pripisuje nekakav smisao i značenje. Drugim rečima, sociološko istraživanje diskursa dešava se isključivo u okviru društva, odnosno kao sastavni element društvenih praksi. U sociološkim istraživanjima diskursa polazi se od pretpostavke da društveni svet jeste to što jeste zahvaljujući diskursu koji ga artikuliše. Dakle, sociološko-diskurzivna analiza objektivno, naučno i empirijski pristupa interpretaciji određenog teksta ili iskaza, ali to radi isključivo u kontekstu društvenih praksi. S obzirom na to da institucije imaju mogućnost da konstruišu društvene prakse, akcenat sociološko-diskurzivne analize, zaključuje autor, jeste i na institucionalizovanim diskursima.

Knjiga Granice diskursa Dušana Ristića predstavlja izuzetno korisno štivo prilikom proučavanja diskursa i diskurzivnih praksi, pre svega zbog autorovog detaljnog, konciznog i objektivnog pristupa problematici pojma diskursa, zatim jasnoće stila i transparentnosti korišćene naučne metodologije. Pred čitaocima je svakako knjiga koja je po svakom osnovu naučno utemeljena, knjiga koja se bavi diskursom ne samo kao medijumom komunikacije, već i sredstvom moći, autoriteta i ideologije, a sve to iz lingvističke, sociološke i filozofske perspektive.

Jovana D. Kostić