Gubio - knjiga doušnika

31.05.13

Novosadski “Prometej” nedavno je objavio roman švajcarskog književnika Dušana Šimka “Gubio, knjiga doušnika”, koji se bavi fenomenom doušništva na evropskim prostorima.

Radnja se odvija u više evropskih gradova, od Bazela gde autor živi, sve do Novog Sada, a poglavlja su tematski objedinjena kolaboracijom, slabošću doušnika, ekspatrijacijom, rekonstrukcijom intimne i kolektivne istorije književnih aktera.
Dušan Šimko (1945) je rođen u Košicama, od majke Srpkinje (iz Starog Sivca) i oca Slovaka. Maternji jezik nije zaboravio, iako nikada nije živeo u Jugoslaviji. Radi kao profesor Univerziteta u Bazelu, izučava Balkan, i predaje socio-demografsko-kulturološke teme. Urednik je književnog zbornika koji izlazi povodom manifestacije Evropska prestonica kulture 2013. Objavio je više knjiga, koje su prevedene na evropske jezike.

Kako bi ste srpskim čitaocima preporučili vaš naslov “Gubio-knjiga doušnika”, u kome se deo radnje odvija i u Novom Sadu, pitali smo Dušana Šimka?
-Treće poglavlje mog romana „Gubio – knjiga doušnika“ tematizuje raciju u Novom Sadu tokom Drugog svetskog rata, i na drugoj strani, bombardovanje vašeg grada u vreme NATO-intervencije. Glavni protagonista se vraća iz egzila u Švajcarskoj, da traži istinu o smrti svog dede, koji je bio žrtva racije. Kad stigne u Novi Sad počinje apsurdna drama napada na grad, a moj protagonista se suoči sa novom tragedijom i izgubi deo svojih iluzija o istorijskoj pravdi. Tema doušnika je stari fenomen i vrlo čest, posebno u totalitarnim režimama .

Bavite se izučavanjem uticaja društvenih sistema na književno stvaralaštvo. Da li je vama kao piscu bilo ugodnije u Švajcarskoj ili u Slovačkoj?
- Između 1968. i 1990. godine nisam mogao odlaziti u Čehoslovačku. Tadašnje komunističke vlasti oduzele su mi državljanstvo i bio sam odsuđen na godinu dana zatvora zbog moje publicističke aktivnosti, zbog kritičkih članaka u švajcarskim i nemačkim medijima . Beletristiku sam pisao u švajcarskom egzilu na slovačkom i publicistiku na nemačkom jeziku. Posle sovjetske invazije 21. avgusta 1968., u emigraciju je iz Čehoslovačke otišla velika grupa pisaca i umetnika : Milan Kundera, Jozef Škvorecki, Oto Filip i mnogo drugih. U emigraciji su pisali i drugi strani autori kao Nabokov, Gombrovič, Mrožek, Maksimov, Sinjavskij, Solženicin , vaš Danilo Kiš. Posle promene režima u 1989. godine, opet sam mogao objavljivati u Slovačkoj i Češkoj. Ali vratiti se u rodbinu, nije u mom planu posle 44 godine života u inostranstvu.

Vaš rodni grad Košice jedna je od ovogodišnjih evropskih prestonica kulture. Šta možete da savetujete gradu Novom Sadu, koji takođe nastoji da to postane?
- Veoma sam zadovoljan što je ove godine je moj rodni grad Košice evropska prestonica kulture i to baš zajedno sa Marsejom. I Marsej i Košice imaju multietnički i multikulturni karakter.
Mislim da postoji mnogo lepih paralela između Košica i Novog Sada. Na primer, vaša uspešna koegzistencija Srba, Mađara, Slovaka, Hrvata i drugih manjina. Takođe još uvek živa tradicija kulture centralne Evrope, vaši umetnici i pisci evropskog formata, bogat folklor Vojvodine i vrlo važan položaj Novog Sada na obali Dunava. To su sve jaki argumenti da Novi Sad kao kulturni i infrastrukturalni most između centralne Evrope i jugoistočnog Balkana uskoro postane jedna od evropskih prestonica kulture.
.Ali najvažniji u bliskoj budućnosti biće sistematski rad na pripremi kulturnih ponuda i naravno, snažno lobiranje u Briselu .

Radmila Lotina

Na rakiji sa Danilom Kišom

Kako ste se upoznali sa Danilom Kišom, opišite nam vaše potonje susrete?
-U vreme moje posete Jugoslaviji 1966. godine, u jednoj beogradskoj knjižari kupio sam Kišovu prozu „Bašta, pepeo“ i bio sam oduševljen, priseća se Dušan Šimko.- Posle sam upoznao njegove knjige u odličnom nemačkom prevodu švajcarske pesnikinje Ilme Rakuza. Posebno je na mene ostavila snažan utisak „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Tako sam rešio da u Parizu posetim Kiša i da uradim sa njime intervju za čuveni dnevnik „Neue Zürićer Zeitung“.
U 10. arondismanu u Parizu, u Rue Tešon, Kiš je imao svoju kancelariju-radnu sobu, vrlo jednostavno uređenu. Primio me bez problema i naš prvi razgovor je trajao nekoliko sati. Kiš je non stop pušio i imao je ekstremno interesovanje za situaciju o „normalizovanoj“ Čehoslovačkoj. Pod „normalizacijom“ su komunistički funkcioneri i birokrate u Pragu i Bratislavi podrazumevali kontrolu i cenzuru produkcije pisaca i drugih umetnika posle sloma Praškog proleća.
Posle ovog razgovora Kiš me je pozvao na rakiju u „Pernod“,obližnji bistro na ćošku, gde se čuo srpski jezik, jer u tom kraju je bilo mnogo malih tekstilnih pruduzeća u kojima su bili zaposleni jugoslovenski radnici. Izgleda da je Danilo Kiš voleo baš ovu atmosferu. Posle ovog sustreta smo se dopisivali i posetio sam ga još nekoliko puta. Zadnji put, na žalost, pre njegove smrti 1989. Mislim da Novi Sad može da bude ponosan na ovog velikog sina Vojvodine, koji je postao čuven evropski pisac.
U 1995. godini je u slovačkom prevodu prvi put izašla njegova knjiga „Enciklopedija mrtvih“, u izdavačkoj kući „Fragment“ u Bratislavi, a ja sam napisao pogovor.