Jelena Holcer (Beograd, 1966) posvećena je radu sa decom punih 25 godina. Diplomirala je na odseku pedagogije Filozofskog fakulteta u Beogradu, i od tada do danas njeno radno iskustvo ne prestaje da se bogati različitim profesionalnim aktivnostima.
Radila je kao koordinator istraživačkog omladinskog tima Radio Pingvina, stručni saradnik u dnevnim novinama Danas, kao autor i urednik rubrike Roditeljstvo na sajtu B92, a potom i kao pedagog u Građevinsko-tehničkoj školi i pedagog u Predškolskoj ustanovi Studio za decu Zmaj.
Autor je stručnih tekstova u magazinu Mama, časopisima Sensa, Zdravo dete, Blic žena, Roditelj i dete, Prosvetni pregled...
Autor je i koautor 15 knjiga posvećenih deci i roditeljima i društvene igre U redu je. Neke od knjiga su: 101 način da pokažete detetu da ga volite, Čarobno putovanje kroz znanje, Uspešan roditelj – uspešno dete, Uspešno učenje, Kako reći NE, Razvesti se ili ne: 100 pitanja i odgovora, Hajde da pričamo o...
Osnivač je i direktor Škole za roditelje u Beogradu od 2011. godine.
07.12.15 B92
Hajde da pričamo o... Umeće komunikacije s decom
Nije jednostavno razgovarati sa decom. Čak ni sa svojom rođenom. Da bi priča imala efekta, mora se znati znatno više od onoga što nam se čini da znamo.
Razgovor sa decom ograničen je razlikom u godinama, razlikama u shvatanjima, pristupom, stepenom psihološke, fizičke, seksualne zrelosti, odnosima u porodici, poverenjem u školskom kolektivu i mnogim drugim faktorima. Zato je teško uspešno razgovarati sa decom. To treba učiti.
Na ovogodišnjem Sajmu knjiga pojavila se jedna interesantna knjiga o ovoj temi. To nije „još jedna“ u nizu, već po mnogo čemu izuzetna knjiga: specifično prilagođenim stilom i kompozicijom, dobrim izborom tema, načinom njihove obrade, ova knjiga je višestruko potvrdila obaveštenost autora i izdvojila se na dobar način.
Knjiga podnaslovom „Umeće komunikacije sa decom“ obećava, a sadržajem ispunjava mnogo toga što je potrebno roditeljima, vaspitačima, pedagozima koji svakodnevno muku muče da sa sopstvenom decom ili vaspitanicima uspostave pravi kontakt, da se međusobno čuju i razumeju. Zbog predloženih načina na koji treba voditi te razgovore, zbog bogatstva sadržaja, svrhovite različitosti pristupa, savremenosti predloženih rešenja čini nam se da je ova knjiga zaslužila punu pažnju. Ima u njoj i dosta starih sadržaja iskazanih na nov način, ali znatno više novih ideja u čiju obradu se mnogi ne usuđuju upuštati.
Autorka je knjigu podelila na sedam poglavlja. Svako poglavlje ima niz podnaslova. Time se na poseban način zadržava pažnja i ovlašnog čitaoca, pruža mu se pomoć da lako uoči najbitnije činjenice, a zatim i način njihove interpretacije sa mladom generacijom, čija su shvatanja i način primene tih shvatanja u svakodnevnom životu u priličnom raskoraku sa roditeljskim.
Posebnu pažnju privukla su nam dva poglavlja, koja nisu uobičajena u ovakvim priručnicima, jer ovu knjigu doživljavamo kao dragocen prilog pedagoškoj literaturi, pa i kao knjigu koju rodtelj treba da ima pored uzglavlja da mu se nađe pri ruci sve do punoljetstva potomka. Poglavlje „Hajde da pričamo o gubitku“ bavi se zaista škakljivom temom: odnosom dece i smrti, odnosno načinom na koji roditelj ili vaspitač treba da pristupe ovoj temi u razgovoru sa detetom. Veoma teška i zahtevna tema, ali je u njoj inventivno obrađen način razgovora sa detetom – od gubitka kućnog ljubimca do gubitka dragog člana porodice.
Drugo poglavlje koje knjigu čini posebno vrednom je borba sa nasiljem svih vrsta i stvaranje dečjeg samopouzdanja. Dete sa stavom, koje ume da se bore za taj stav, nije vaspitni problem, kako ga mnogi gledaju. Rad sa takvom decom posebna je obaveza ljudi koji se bave vaspitanjem. Tu samostalnu dečju ličnost treba gajiti i podsticati, jer ona će izrasti u odgovornog i vrednog člana društva. O „zdravim“ i nezdravim“ tajnama i dodirima, o vrstama reči „ne“ i odnosu prema dečjem stavu i dečjoj ličnosti ima posebno poglavlje u knjizi, iako čitava knjiga tretira dete kao ličnost koja zahteva odgovarajuće uvažavanje.
Razume se u knjizi su obrađene i tradicionalne, klasične teme: pohvala i nagrada, promene u porodici, posebno rođenje novog člana, razgovor o školi i (pred)školskim obavezama, seksualnosti, pubertetskim i manje adolescentskim iskušenjima, uloga oca i majke (i ovde ima nekih novina u odnosu na klasične stavove), laži, svađe, kritike, učenje, motivacija za učenje, izrada domaćih zadataka i ocene. Nisu izostavljena ni takozvana pubertetska iskušenja: izlasci, cigarete, alkohol, droga, krađe, izbor drugova, pripadnost grupama.
U komunikaciji dece i odraslih najčešći su – nesporazumi. Roditelji često ne kažu baš ono što su mislili, a deca pogrešno razumeju ono što su roditelji rekli. To znači gubitak poverenja, potpuno nerazumevanje, dečje laži i sve ono što proizilazi iz takvog nerazumevanja. Ova knjiga pokušava da pomogne roditeljima da do toga ne dođe.
Autorka knjige se bavi pedagoškim poslom duže od dve decenije. Radeći u predškolskim ustanovama, školi, izdavačkim kućama, medijima, kao saradnik pedagoških listova i časopisa, autorka je stekla zaista vredna iskustva. Pretočila ih je u petnaestak knjiga za roditelje. To iskustvo se odrazilo i na ovu knjigu koja je pravi rasadnik stvaralačkih ideja, pametnih predloga, nenametljivih saveta i podsticaja za što uspešniju komunikaciju sa decom.
