Hari Poter i relikvije smrti

Polica na kojoj je počivao pehar bila je izvan njihovog domašaja, čak i Ronovog, koji je bio najviši. Iz začaranog blaga dizali su se talasi vreline, i Hariju se znoj slivao niz lice i leđa dok se naprezao smišljajući način da se popne do pehara. A zatim začu zmajsku riku sa suprotne strane ulaza u riznicu, a zvuk zvekača postajao je sve glasniji. Sad su zaista bili u zamci: nisu imali drugi izlaz, osim kroz vrata, a činilo se da je horda goblina već nadomak njih s druge strane. Hari pogleda u Rona i Hermionu i vide užas na njihovim licima.
– Hermiona – reče Hari kad zvečanje postade još jače – moram da se popnem tamo gore, moramo da ga se rešimo...
Ona podiže štapić, uperi ga u Harija i prošaputa: – Naglo povučen za članak svoje noge i uzdignut uvis, Hari udari u viteški oklop, a oklopne replike prasnuše iz njega kao telesa u belom usijanju, ispunjavajući ionako pretrpan prostor. Vrišteći od bola, Ron, Hermiona i dva goblina behu odbačeni u stranu, na druge predmete koji takođe počeše da se umnožavaju. Napola zatrpani pod sve većim talasom usijanog blaga koprcali su se i vikali dok je Hari i dalje pokušavao da progura vrh mača kroz dršku pehara Haflpafove, da ga navuče na oštricu.
– Impervius! – vrisnu Hermiona pokušavajući da zaštiti sebe, Rona i gobline od užarenog metala.
A onda strašan krik natera Harija da ipak pogleda dole: Ron i Hermiona bili su do pojasa utonuli u blago, boreći se da zadrže Bogroda da ne sklizne ispod plime koja se dizala, ali je Griphuk potpuno potonuo, i sada su se videli samo vrhovi nekoliko njegovih dugih prstiju.
Hari ščepa Griphuka za prste i povuče ih. Sav u opekotinama, goblin postepeno poče da izranja, jaučući od bola.
– Liberakorpus! – povika Hari iz sveg glasa i on i Griphuk se s treskom spustiše na površinu narastajućeg blaga, a mač iskliznu iz Harijeve ruke.
– Držite ga! – vrisnu Hari, boreći se s bolom od vrelog metala na koži, dok se Griphuk ponovo peo na njegova leđa, rešen da pobegne od narastajuće mase usijanocrvenih predmeta. – Gde je mač? Navukao sam pehar na njega!
Zveket s druge strane vrata postajao je zaglušujuć... bilo je prekasno...
– Tamo!
Griphuk ga je, međutim, prvi spazio, Griphuk je bio taj koji se bacio za njim, i u deliću sekunde Hari shvati da goblin nikad nije ni očekivao da će oni održati reč. Čvrsto stežući šakom pramen Harijeve kose da ne upadne u uzburkano more usijanog blaga, Griphuk dohvati balčak mača i zaljulja ga visoko iznad Harijevog dohvata.
Majušni zlatni pehar, nataknut drškom na sečivo mača, polete uvis. Hari skoči, zajedno s goblinom koji mu je i dalje jahao na leđima, uhvati ga i, mada je osećao kako mu peče živo meso, nije ga ispuštao, čak ni kada su se bezbrojni haflpafovski pehari rasprsnuli iz njegove pesnice, padajući po njemu poput kiše, upravo u trenutku kad se vrata riznice ponovo otvoriše i on poče nezadrživo da klizi niz sve veću lavinu ognjenog zlata i srebra koje sa sobom ponese njega, Rona i Hermionu u spoljnu odaju.
Gotovo nesvestan bola od opekotina koje su mu prekrivale telo i nošen bujicom umnožavajućeg blaga, Hari gurnu pehar u džep i podiže ruku da uzme mač, ali Griphuk beše nestao. Skliznuvši s Harijevih ramena u pogodnom trenutku, pronašao je zaklon u gomili goblina koji su ih opkolili, mašući mačem i vrišteći: – Lopovi! Lopovi! Upomoć! Lopovi! – I nestade u gomili koja im se sve više približavala, svi s bodežima u šakama, a oni ga prihvatiše ne postavljajući nikakva pitanja.
Klizajući se po vrelom metalu, Hari se na jedvite jade uspravi na noge i shvati da moraju da se probiju ako žele da izađu.
– Ošamuti! – vrisnu on, a Ron i Hermiona mu se pridružiše: zraci crvene svetlosti poleteše u gomilu goblina i neki popadaše, ali su drugi i dalje jurišali i Hari ugleda nekoliko čarobnjačkih stražara kako u trku nailaze iza ćoška.
Privezani zmaj ispusti urlik i plamena lavina izli se po goblinima: čarobnjaci pobegoše, povijenih glava, istim putem kojim su došli, a Hari iznenada dobi nalet inspiracije ili, bolje reći, ludila. Pokazujući štapićem u pravcu debelih okova kojima je zver bila prikovana za pod, on vrisnu: –
Okovi se raskinuše uz glasan tresak.
– Ovuda! – povika Hari i, još uvek izbacujući ošamućujuće čini ka goblinima koji su navirali, potrča ka slepom zmaju.
– Hari... Hari... šta to radiš? – kriknu Hermiona.
– Ustajte, penjite se, hajde...
Zmaj još uvek nije shvatio da je slobodan: Harijevo stopalo otkri izbočinu njegove zadnje noge, i on se uzvera na zmajeva leđa. Krljušt mu je bila čvrsta kao čelik: kao da ga nije ni osetio. On ispruži ruku: Hermiona se pope, Ron se uzvera iza njih i trenutak kasnije zmaj postade svestan da više nije u lancima.
Propeo se uz riku: Hari se zakači kolenima, uhvativši se što je čvršće mogao za nazubljenu krljušt kad neman raširi krila, odbacujući vrišteće gobline u stranu kao da su kegle, i vinu se u vazduh. Hari, Ron i Hermiona, priljubljeni uz zmajeva leđa, očešaše tavanicu dok je ovaj leteo prema izlazu iz tunela a bodeži kojima su ga goblinski progonitelji gađali odbijali se od njegovih krila.
– Nikad nećemo izaći, prevelik je! – vrisnu Hermiona, ali zmaj raširi čeljust i ponovo poče da bljuje vatru raznevši tunel, čiji se pod i plafon raspukoše i urušiše. Ogromnom snagom zmaj poče uz pomoć kandži da se vere ka vrhu krčeći sebi put. Hari čvrsto zatvori oči da se zaštiti od vreline i prašine: zaglušen odronjavanjem kamenja i zmajevom rikom, jedva se održavao na njegovim leđima, očekujući da ga svakog trenutka strese sa sebe. Zatim začu Hermionu kako vrišti: –
Pomagala je zmaju da proširi prolaz, rušeći tavanicu dok se uspinjao uvis, ka svežijem vazduhu, što dalje od kreštavih i zvečećih goblina: Hari i Ron učiniše isto što i ona, probijajući plafon svojim kopajućim činima. Prošli su pored podzemnog jezera i velika gmizava režeća neman kao da konačno oseti slobodu i prostor iznad sebe, dok su prolaz iza njih ispunjavali zmajev šiljati rep, velike stene, džinovski slomljeni stalaktiti, a zveket goblina bivao sve prigušeniji, dok im je zmajev plamen omogućavao neometano napredovanje...
Najzad, kombinovanom snagom njihovih čini i zmajeve ogromne snage, izbiše iz tunela u mermerno predvoje. Goblini i čarobnjaci zavrištaše i pojuriše u zaklon, a zmaj je konačno imao dovoljno prostora da raširi krila: okrenuvši svoju rogatu glavu u pravcu svežeg spoljašnjeg vazduha koji se osećao oko ulaza, on uzlete, i s Harijem, Ronom i Hermionom, koji su se i dalje čvrsto držali za njegova leđa, probi se kroz metalna vrata, ostavljajući ih iskrivljena i izvaljena iz šarki dok se teturao kroz Dijagon-aleju i najzad se vinu u nebo.