Humanitarne vojne intervencije

27.06.09 Danas

Prošle godine je izdavačka kuća Službeni glasnik pokrenula novu ediciju pod naslovom ILECS, u kojoj su do sada objavljena tri zbornika tekstova: o humanitarnim vojnim intervencijama, o suverenosti i o odgovornosti. Edicija je nastala kao proširenje projekta koji takođe nosi naziv ILECS (International Law and Ethics Conference Series) i koji od 1997. godine organizuje Srpsko filozofsko društvo. Osnivači projekta i njegovi idejni tvorci su prof. Jovan Babić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu i prof. Aleksandar Jokić sa Državnog univerziteta u Portlandu.
Ova serija konferencija bavila se, pre svega, problemima međunarodne etike, koja čini poddisciplinu primenjene etike. Pored ovog osnovnog usmerenja, od samog početka negovao se multidisciplinarni pristup obrađivanim problemima, kroz razmatranje njihovih, pre svega, pravnih aspekata, a potom i aspekata koji se tiču filozofije politike, sociologije, antropologije... Zbornici koji su se pojavili u ediciji ILECS predstavljaju izbor najboljih radova sa proteklih konferencija dopunjenih najznačajnijim tekstovima iz svetske literature o svakoj od obrađivanih tema. Ovakav izbor tekstova, kao i činjenica da je projekat ILECS uspevao da okupi neke od najznačajnijih imena u savremenoj međunarodnoj etici, čini ove zbornike reprezentativnim ne samo u našim već i u svetskim okvirima.
Prvi zbornik iz edicije priredili su prof. Jovan Babić i Petar Bojanić i bavi se, kako i sam naslov kaže, humanitarnim vojnim intervencijama. Pod pojmom humanitarne vojne intervencije najčešće se podrazumeva upotreba oružane sile unutar neke države s ciljem da se okonča masovno kršenje ljudskih prava u toj državi. Humanitarna intervencija se obično shvata kao izuzetak od principa neintervencije, koji počiva na suverenosti modernih država, ustanovljenoj Vestfalskim mirom 1648. godine. Princip neintervencije je možda bio najprisutniji u međunarodnim odnosima u XIX veku. Tako zbornik počinje jednim od klasičnih tekstova o ovoj temi, tekstom Džona Stjuarta Mila Nekoliko reči o neintervenciji iz 1859. Mil nastoji da navede argumente u prilog tezi da je neintervencija princip koji uvek treba poštovati u odnosima među slobodnim državama. Intervencija je dopuštena samo u slučaju „necivilizovanih, primitivnih“ naroda, koji tek treba da se razviju do stupnja slobodne države koja će moći da učestvuje po principu reciprociteta sa razvijenim državama. Dobar deo Milovih razmatranja vezan je za probleme koji pripadaju imperijalnom političkopravnom poretku, pa ipak, argumenti u prilog neintervencije su svakako podloga na osnovu koje može uopšte da otpočne jedna ozbiljna i odgovorna teorijska rasprava o humanitarnoj intervenciji. Iako je najveću snagu imao u XIX veku, princip neintervencije je ušao u međunarodno pravo 1945. godine kao jedan od centralnih principa Povelje Ujedinjenih nacija.
Sa druge strane, vojna intervencija je u ovom ili onom obliku bila prisutna u gotovo svim istorijskim epohama, dok su motivi za intervenisanje, načini intervenisanja i opravdanja intervencije zavisili od epohalnih političkih, ekonomskih i moralnih normi. Okvir za razmatranje pojma humanitarne vojne intervencije predstavlja teorija pravednog rata. Ova teorija vodi poreklo još od Aristotela, Cicerona i Avgustina i pripada grčko-rimskoj i, kasnije, hrišćanskoj etičkoj tradiciji. Osnovni smisao razlikovanja pravednog i nepravednog rata je pokušaj da se sačuva princip neintervencije, odnosno da se spreči primena oružane sile jedne države nad drugom i da se zaštite suverenost i teritorijalni integritet država. Teorija pravednog rata se nalazi i u osnovi savremenog međunarodnog prava i, u skladu s njom, opravdano je ući u rat kada su zadovoljeni izvesni zahtevi od kojih je na prvom mestu pravedan povod. Odbrana od spoljašnjeg neprijatelja je, recimo, pravedan povod za ulazak u rat. Međutim, šta činiti kada država ne ispunjava obaveze na osnovu kojih stiče pravo na suverenitet, a to su situacije u kojima nije u stanju da zaštiti osnovna prava svojih građana, kao što je pravo na život, ili kada, što je još gore, sistematski i masovno krši ova prava? Ovo je jedan od glavnih etičkih argumenata kojim se pravda ograničavanje suvereniteta i otvara mogućnost za humanitarnu intervenciju.
Iako humanitarna intervencija, kako insistira Alfred P. Rubin u tekstu Humanitarna intervencija i međunarodno pravo, nema pravnog osnova u međunarodnom pravu, ona, kao što pokazuje Teri Nardin (Moralna osnova za humanitarnu intervenciju), nalazi moralno opravdanje u takođe velikoj i ozbiljnoj tradiciji društvenog ugovora. U skladu sa teorijom društvenog ugovora, država je dužna da štiti prirodna prava svojih građana da bi sačuvala legitimitet svoje vlasti. Iz koncepcije prirodnih prava proistekla je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čije kršenje se danas ubraja u pravedne povode za humanitarnu intervenciju. Jedan od najznačajnijih savremenih teoretičara pravednog rata, Majkl Volzer smatra da se svi pravedni povodi za rat mogu svesti na otpor agresiji. Pod agresijom podrazumeva upotrebu sile kojom se krše nečija osnovna prava. Ovo je pokušaj da se istim pojmom obuhvate i pravo države na suverenost i nepovredivost teritorije, kao i osnovna prava pojedinca zagarantovana Deklaracijom o ljudskim pravima. U tekstu Politike izbavljenja Majkl Volzer razmatra probleme koji se javljaju u vezi sa humanitarnom intervencijom, ako prihvatimo da je ona opravdana (kao što to čini Volzer). Volzer pokazuje da izuzev tvrdnje da u nekim slučajevima grubog kršenja ljudskih prava treba intervenisati, gotovo sve ostalo predstavlja veoma veliki problem: ko treba da interveniše? koliko intervencija treba da traje? u kojoj meri su rizici i žrtve koji idu uz intervenciju prihvatljivi? itd. Entoni Elis pak, u tekstu Rat, revolucija i intervencija dovodi u pitanje Volzerovo opravdanje humanitarne intervencije ukazujući na složenost pojmova kao što je, na primer, legitimnost vlasti.
Osnovni aspekti humanitarne intervencije su moralni, pravni i politički. Tekstovi koje donosi ovaj zbornik ukazuju na tenzije koje postoje između ova tri aspekta intervencije. One nastaju usled, s jedne strane, stvarne potrebe za institucijom humanitarne intervencije i, s druge strane, mogućnostima njene zloupotrebe koje, čini se, premašuju koristi koje bismo od nje mogli imati.
Nasuprot tendenciji koja postoji u teoriji da se strogo odredi, suzi i minimalizuje područje humanitarne intervencije, u praksi, naročito u toku poslednje dve decenije, postoji tendencija da se proširi polje slučajeva u kojima je opravdano pribeći vojnoj intervenciji. Jedno od poslednjih takvih proširenja bilo je i bombardovanje Jugoslavije. Dobar deo tekstova u ovom zborniku razmatra opravdanost i konsekvence ovog postupka unutar okvira u kom se vodi rasprava o humanitarnim vojnim intervencijama.
Izlazak ovog zbornika uoči desetogodišnjice bombardovanja prilika je da se ponovo promisle teorijski okviri humanitarne vojne intervencije, kao i da se domaća stručna, politička i šira javnost podseti da artikulacija stava o ovom i sličnim problema zahteva ozbiljan i odgovoran intelektualni rad.

Autor: Snežana Otašević

04.04.09 Danas

Prošle godine je izdavačka kuća Službeni glasnik pokrenula novu ediciju pod naslovom ILECS, u kojoj su do sada objavljena tri zbornika tekstova: o humanitarnim vojnim intervencijama, o suverenosti i o odgovornosti. Edicija je nastala kao proširenje projekta koji takođe nosi naziv ILECS (International Law and Ethics Conference Series) i koji od 1997. godine organizuje Srpsko filozofsko društvo. Osnivači projekta i njegovi idejni tvorci su prof. Jovan Babićsa Filozofskog fakulteta u Beogradu i prof. Aleksandar Jokićsa Državnog univerziteta u Portlandu.

Etičke granice suvereniteta

Ova serija konferencija bavila se, pre svega, problemima međunarodne etike, koja čini poddisciplinu primenjene etike. Pored ovog osnovnog usmerenja, od samog početka negovao se multidisciplinarni pristup obrađivanim problemima, kroz razmatranje njihovih, pre svega, pravnih aspekata, a potom i aspekata koji se tiču filozofije politike, sociologije, antropologije... Zbornici koji su se pojavili u ediciji ILECS predstavljaju izbor najboljih radova sa proteklih konferencija dopunjenih najznačajnijim tekstovima iz svetske literature o svakoj od obrađivanih tema. Ovakav izbor tekstova, kao i činjenica da je projekat ILECS uspevao da okupi neke od najznačajnijih imena u savremenoj međunarodnoj etici, čini ove zbornike reprezentativnim ne samo u našim veći u svetskim okvirima.

Prvi zbornik iz edicije priredili su prof. Jovan Babići Petar Bojanići bavi se, kako i sam naslov kaže, humanitarnim vojnim intervencijama. Pod pojmom humanitarne vojne intervencije najčešće se podrazumeva upotreba oružane sile unutar neke države s ciljem da se okonča masovno kršenje ljudskih prava u toj državi. Humanitarna intervencija se obično shvata kao izuzetak od principa neintervencije, koji počiva na suverenosti modernih država, ustanovljenoj Vestfalskim mirom 1648. godine. Princip neintervencije je možda bio najprisutniji u međunarodnim odnosima u XIX veku. Tako zbornik počinje jednim od klasičnih tekstova o ovoj temi, tekstom Džona Stjuarta Mila Nekoliko reči o neintervenciji iz 1859. Mil nastoji da navede argumente u prilog tezi da je neintervencija princip koji uvek treba poštovati u odnosima među slobodnim državama. Intervencija je dopuštena samo u slučaju „necivilizovanih, primitivnih“ naroda, koji tek treba da se razviju do stupnja slobodne države koja će moći da učestvuje po principu reciprociteta sa razvijenim državama. Dobar deo Milovih razmatranja vezan je za probleme koji pripadaju imperijalnom političkopravnom poretku, pa ipak, argumenti u prilog neintervencije su svakako podloga na osnovu koje može uopšte da otpočne jedna ozbiljna i odgovorna teorijska rasprava o humanitarnoj intervenciji. Iako je najveću snagu imao u XIX veku, princip neintervencije je ušao u međunarodno pravo 1945. godine kao jedan od centralnih principa Povelje Ujedinjenih nacija.

Sa druge strane, vojna intervencija je u ovom ili onom obliku bila prisutna u gotovo svim istorijskim epohama, dok su motivi za intervenisanje, načini intervenisanja i opravdanja intervencije zavisili od epohalnih političkih, ekonomskih i moralnih normi. Okvir za razmatranje pojma humanitarne vojne intervencije predstavlja teorija pravednog rata. Ova teorija vodi poreklo još od Aristotela, Cicerona i Avgustina i pripada grčko-rimskoj i, kasnije, hrišćanskoj etičkoj tradiciji. Osnovni smisao razlikovanja pravednog i nepravednog rata je pokušaj da se sačuva princip neintervencije, odnosno da se spreči primena oružane sile jedne države nad drugom i da se zaštite suverenost i teritorijalni integritet država. Teorija pravednog rata se nalazi i u osnovi savremenog međunarodnog prava i, u skladu s njom, opravdano je ući u rat kada su zadovoljeni izvesni zahtevi od kojih je na prvom mestu pravedan povod. Odbrana od spoljašnjeg neprijatelja je, recimo, pravedan povod za ulazak u rat. Međutim, šta činiti kada država ne ispunjava obaveze na osnovu kojih stiče pravo na suverenitet, a to su situacije u kojima nije u stanju da zaštiti osnovna prava svojih građana, kao što je pravo na život, ili kada, što je još gore, sistematski i masovno krši ova prava? Ovo je jedan od glavnih etičkih argumenata kojim se pravda ograničavanje suvereniteta i otvara mogućnost za humanitarnu intervenciju.

Iako humanitarna intervencija, kako insistira Alfred P. Rubin u tekstu Humanitarna intervencija i međunarodno pravo, nema pravnog osnova u međunarodnom pravu, ona, kao što pokazuje Teri Nardin (Moralna osnova za humanitarnu intervenciju), nalazi moralno opravdanje u takođe velikoj i ozbiljnoj tradiciji društvenog ugovora. U skladu sa teorijom društvenog ugovora, država je dužna da štiti prirodna prava svojih građana da bi sačuvala legitimitet svoje vlasti. Iz koncepcije prirodnih prava proistekla je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, čije kršenje se danas ubraja u pravedne povode za humanitarnu intervenciju. Jedan od najznačajnijih savremenih teoretičara pravednog rata, Majkl Volzer smatra da se svi pravedni povodi za rat mogu svesti na otpor agresiji. Pod agresijom podrazumeva upotrebu sile kojom se krše nečija osnovna prava. Ovo je pokušaj da se istim pojmom obuhvate i pravo države na suverenost i nepovredivost teritorije, kao i osnovna prava pojedinca zagarantovana Deklaracijom o ljudskim pravima. U tekstu Politike izbavljenja Majkl Volzer razmatra probleme koji se javljaju u vezi sa humanitarnom intervencijom, ako prihvatimo da je ona opravdana (kao što to čini Volzer). Volzer pokazuje da izuzev tvrdnje da u nekim slučajevima grubog kršenja ljudskih prava treba intervenisati, gotovo sve ostalo predstavlja veoma veliki problem: ko treba da interveniše? koliko intervencija treba da traje? u kojoj meri su rizici i žrtve koji idu uz intervenciju prihvatljivi? itd. Entoni Elis pak, u tekstu Rat, revolucija i intervencija dovodi u pitanje Volzerovo opravdanje humanitarne intervencije ukazujući na složenost pojmova kao što je, na primer, legitimnost vlasti.

Osnovni aspekti humanitarne intervencije su moralni, pravni i politički. Tekstovi koje donosi ovaj zbornik ukazuju na tenzije koje postoje između ova tri aspekta intervencije. One nastaju usled, s jedne strane, stvarne potrebe za institucijom humanitarne intervencije i, s druge strane, mogućnostima njene zloupotrebe koje, čini se, premašuju koristi koje bismo od nje mogli imati.

Nasuprot tendenciji koja postoji u teoriji da se strogo odredi, suzi i minimalizuje područje humanitarne intervencije, u praksi, naročito u toku poslednje dve decenije, postoji tendencija da se proširi polje slučajeva u kojima je opravdano pribeći vojnoj intervenciji. Jedno od poslednjih takvih proširenja bilo je i bombardovanje Jugoslavije. Dobar deo tekstova u ovom zborniku razmatra opravdanost i konsekvence ovog postupka unutar okvira u kom se vodi rasprava o humanitarnim vojnim intervencijama.

Izlazak ovog zbornika uoči desetogodišnjice bombardovanja prilika je da se ponovo promisle teorijski okviri humanitarne vojne intervencije, kao i da se domaća stručna, politička i šira javnost podseti da artikulacija stava o ovom i sličnim problema zahteva ozbiljan i odgovoran intelektualni rad.

Snežana Otašević