I druge priče

06.04.11

Ni zrno prašine nije uspelo da padne na dve nove knjige koje su objavljene dan pre 5. međunarodnog festivala proze Prosefest, koji se u Novom Sadu održao od srede do juče. Kad je bugarski pisac Georgi Gospodinov (1968) stigao, sačekala ga je, u izdanju Geopoetike, njegova zbirka priča I druge priče, dakle, kod izdavača koji je tačno pre deset godina objavio i njegov Prirodni roman, što je ujedno bio i prvi prevod ovog romana na neki drugi jezik, posle kojeg su usledili i drugi, a sam pisac postao poznat u celom svetu. Upravo zbirka I druge priče nominovana je za prestižnu Frank O’Konor nagradu, a jedna od priča iz ove zbirke uvrštena je u antologiju Najbolje evropske priče koja je prošle godine objavljena u Americi.

U Novom Sadu ga je dočekala i Antologija bugarske savremene priče koju je priredio Mihajlo Pantić za ediciju Prosefest Kulturnog centra Novog Sada i koja nosi naslov po njegovoj priči Kristin, koja je mahala iz voza. Gospodinov je, između nastupa pred punom salom Tribina mladih u KCNS i nastupa pred učenicima Zmaj Jovine gimnazije, odvojio vreme i za čitaoce Danasa.

* Iako vas je „Prirodni roman“ proslavio, uvek ističete da najviše volite da se izrazite u poeziji. U književnom časopisu koji uređujete, takođe se objavljuje poezija. Koji kriterijum, po vama, poezija mora da ispuni da bi bila objavljena u časopisu?

- Mora da me dotakne, mora da me ščepa, a da pri tome nemam objašnjenje zašto se to desilo. Postoji neki skriveni mehanizam. Veoma je važno da urednici ne objavljuju samo ono što liči na njihovo pisanje.

* Često menjate žanrove. Upravo ste u Bugarskoj objavili i strip-knjigu, a u Njujorku je prošlog meseca izvedena vaša drama. Koji je žanr, ipak, vama najdraži?

- Ne polazim od toga da ću da napišem pesmu ili priču pre nego što počnem. Obično napišem prvi red koji ima svoj ritam. U krajnjem slučaju, bez obzira da li pišem poeziju ili kratku priču ili dramu, važan je jezik koji dominira u tekstu. Ponekad se kritičari šale pa kažu da je za mene jezik ekstazi. Ponekad te jezik odvede putem kojim nisi u početku ni znao da želiš da hodaš i da odeš baš u tom pravcu. To je ta moć jezika. Pomoću njega iskazuješ stvari koje u početku pisanja teksta i nisi imao uobličeno da ćeš baš to reći. Upravo je jezik taj koji te vodi kroz krivudave puteve ideja. Jezik je često nezavisan od uma i uvlači te kao brza reka u sebe. Kad sam bio mlađi, uvek sam težio da ostavim utisak. A danas, želim da ukažem na čudo svakodnevnog života.

* Šta je najviše uticalo na tu promenu?

- Pre četiri godine mi se rodila prva ćerka i tada sam shvatio da čovek koji nema decu živi samo sa jedne strane čuda i prima i doživljava ga samo sa te jedne strane. Kad ti se rodi dete shvatiš da postoji i čitava jedna druga strana čuda i da si ti sam i odgovoran za to. Slično je i sa pisanjem. Pričam o nevidljivim, običnim ljudima i veoma mi je stalo da čitaocima ukažem na to da čudo još uvek postoji, da postoji spasenje. Veliki problem danas za sve nas je da smo, uprkos činjenici da živimo u svetu medija, sve više usamljeniji, manje radoznali za druge i sve manje uvereni da je čudo moguće. Predviđam dobru budućnost za književnost jer je to spor medij. A sporost je važan kvalitet. Upravo zato što to sporo traje duže. Želim da moje priče upravo to čine, da ljudima ukažu na smisao.

* Pre pet godina ste u Bugarskoj uradili projekat u okviru kojeg su objavljene dve knjige - zbirke sećanja na male stvari koje su nešto značile svima koji su odrastali u Bugarskoj u vreme socijalizma. Kod nas je objavljen Leksikon YU mitologija. Koliko su važne te male stvari koje čine „kolektivni kod sećanja“ čitavih generacija?

- Potpuno ste u pravu - upravo to sam hteo da pokažem - kako imamo zajedničko kolektivno sećanje, čak i na ukuse. Sećate li se Zorka čokolade? Hteo sam da ukažem na važnost takozvanih „malih“ stvari. Na primer, kao dete sam strašno želeo da probam kinder-jaje, kao uostalom i mnogi iz moje generacije. Da kinder jaje postoji znali smo samo iz reklame za časopise ali je ono moglo da se kupi samo u specijalizovanim radnjama za diplomate. Mi, obični smrtnici, nikako nismo mogli doći ni blizu tih radnji. Prvo što sam uradio nakon pada režima, a 1989. sam imao 21 godinu, otišao sam i kupio kinder-jaje, bukvalno se zaključao u svoju studentsku sobu i polako ga otpakivao i jeo. Ali, kinder-jaje tada nije imalo ukus koji bi imalo da sam ga pojeo kao dete. To je taj „kolektivni kod“ moje generacije što smo sve morali da probamo kasno i što smo sve dobili onda kada mu više nije bilo vreme.

* U zbirci „I druge piče“ koja je upravo objavljena u Srbiji, u priči „Božuri i nezaboravci“ govorite o značaju stvari koje se u stvarnom svetu nisu desile?

- Pa da. Nekad je upravo ono što nam se nije desilo u stvari jako značajno. Ponekad i puno važnije od stvari koje su vam se desile. To dvoje ljudi koji se u priči sreću i shvataju da neće moći živeti zajedno, za dva sata tu nemoć kompenzuju izmišljanje svoje zajedničke prošlosti. Uloga književnosti može biti i da kompenzira ono što se u stvarnosti nije desilo.

* Brojni motivi - muve, stolica za ljuljanje, toaleti, provlače se i kroz vašu poeziju i kroz roman i kroz priče?
- Svaka „priča“ može da bude i pesma i priča i drama. Ne verujem u čiste žanrove. Ono što je važno je činjenica da priča nikada ne prestaje. Poput Šeherezade, svaka priča koja je ispričana daje nam još jedan dan života. Budućnost će pripadati čitačima i važno je da se spasi čitanje. Nije važno u kom obliku. Lično, više volim kad mi je knjiga u ruci, kad zamirišu stranice i kada osetim strukturu papira pod prstima, ali važno je spasiti čitanje, bilo na koji način. Ako treba, onda i elektronsko. I na Prosefestu sam mladima kojih je bilo mnogo u publici rekao da nikada neće imati više vremena za čitanje nego što imaju sada - od 15. do 25. godine. To treba da iskoriste. Tu privilegiju.

04.08.11 Vreme

U jednom eseju Dubravka Ugrešić kaže da na svjetskom književnom tržištu za pisce iz zemalja poput Bugarske uvijek postoji samo jedno mjesto. Kako danas stvari stoje, međutim, Bugari su se izborili za dva mjesta. Na globalnoj književnoj sceni barem dva bugarska pisca izborila su se za prepoznatljivost. Jedan je Alek Popov, a drugi Georgi Gospodinov. Nakon Prirodnog romana, izdavačka kuća Geopoetika objavila je i prevod Gospodinovljeve knjige I druge priče. Kako se naslućuje i iz naslova, riječ je o zbirci priča, jako različitih međusobno, i tematski i poetički. Neke su postmodernističke metatekstualne varijacije, a neke čisto realističke i skoro čehovljevske crtice. Ipak, i kad je potpuni postmodernista, Gospodinov je prije svega rasni pripovjedač. U priči pod naslovom Jedna druga priča Gospodinov na neki način daje odgovor na jednu priču iz sjajne Kostolanjijeve knjige Kornel Večernji. Riječ je o knjizi koja je već nekoliko godina dostupna čitaocima u Srbiji preko prevoda Save Babića i koju bi svaki ljubitelj dobre književnosti trebao pročitati, no ova Gospodinovljeva priča biće ipak razumljiva i onima koji nisu čitali Kostolanjija. Ljubitelji romantike, svi oni koji su voljeli i vole filmove Pre svitanja i Pre sumraka, zaljubiće se u priču Božuri i nezaboravci. Rijetko je kojem piscu uspjelo da na jedva četiri stranice ispriča tako efektno, tako potpuno i tako uvjerljivo jednu životnu veliku ljubavnu priču. Neke Gospodinovljeve priče koketiraju sa SF-om, neke su skoro staromodne humoreske, neke kao da dolaze iz žanra kako smo preživjeli komunizam, no baš sve su vrhunski napisane. Dovoljno kratke da se čitaju u dahu (na 120 stranica stale su 22 priče), Gospodinovljeve pripovijetke jednako prijaju na jari i u hladovini.
Muharem Bazdulj