Igra prokletstva

Vazduh se ispunio elektricitetom tog dana kada je lopov presekao kroz grad u uverenju da će, nakon višenedeljnog uzaludnog traženja, napokon naići na kockara. Nije se lako probijao. Osamdeset pet procenata Varšave bilo je sravnjeno sa zemljom, delom kao posledica višemesečnog bombardovanja koje je prethodilo dolasku ruskih trupa, delom usled vazdušnih napada koji su pratili povlačenje nacista. Kroz pojedine delove grada bilo je nemoguće proći prevoznim sredstvom. Gomile ruševina zakrčile su ulice, a ispod njih su se raspadali leševi, kao lukovice cveća koje čekaju prolećno klijanje. I fasade elegantnih zgrada koje su se nalazile u lakše dostupnim delovima grada opasno su se krunile na ruševnim temeljima.
Ali, kako je već tri meseca ovde pekao zanat, lopov se lako snalazio u divljini uništenog grada. U stvari, čak je i uživao u ovoj čudesnoj pustoši: prašina koja se još polako i u kovitlacima taložila zavijala je grad u ljubičasto, na trgovima i šetalištima vladala je neprirodna tišina; tokom ovih putešestvija sticao je utisak da bi i smak sveta bio sličan. Neke značajne građevine ipak su ostale – s vremenom će i one biti uništene – i pomoću njih se lakše moglo orijentisati. Zgrada toplane u blizini mosta Ponjatovskog još je bila prepoznatljiva, kao i Zoološki vrt na drugoj strani reke; toranj sa satom na Glavnoj železničkoj stanici još je stajao uzdignute glave, mada je sat već davno nestao. Ove i još neke zgrade, koje su podsećale na lepotu predratne Varšave, ostale su cele. Prizor grada koji se ruši potresao je čak i lopova.
Ovo mesto nije bilo njegov dom. Više od jedne decenije nije ga ni imao. Bio je lešinar koji živi pustolovno i kome se Varšava sada činila kao teren pogodan za duže zadržavanje. Kada nadoknadi energiju izgubljenu u ranijim lutanjima, doći će vreme da krene dalje. Ali sada, dok još traje prolećna vreva, ostaće u gradu i uživaće u slobodi.
I ovde su ga vrebale opasnosti, ali postoji li bezbedno mesto za čoveka njegovog zanimanja? Za vreme ratnih godina svoju lukavu tehniku doveo je do takvog savršenstva da ga je malo šta moglo uplašiti. Osećao se sigurnije nego malobrojni starosedeoci, prestravljeni građani koji su preživeli holokaust i koji su se polako vraćali u grad tražeći izgubljeni dom ili nestale poznanike. Preturali su po ruševinama ili stajali na uglovima, slušali žalosnu pesmu reke i čekali Ruse da ih pohvataju u ime Karla Marksa. Svaki dan iz zemlje su nicale nove i nove barikade. Vojnici su polako ali sistematski stvarali red u haosu, podelivši grad na isti način kao što će s vremenom i državu. Policijski čas i kontrolni punktovi za lopova nisu predstavljali prepreku. U postavi njegovog dobro skrojenog kaputa krio se široki izbor potvrda – poneke falsifikovane, ponajviše ukradenih – za svaku priliku. Sumnju u ispravnost papira otklanjao je snalažljivošću i cigaretama koje je poklanjao, pošto je bio dobro opskrbljen i jednim i drugim. Ove dve stvari bile su dovoljne – tada i tamo – da se čovek oseća kao Tvorac.
I to kakav! Ko je stvarno želeo, mogao je da zaviri u najskrovitije tajne tela i duha. Od njih su načinili igre. Lopov je pre nekoliko dana čuo priču o mladom čoveku koji se igrao prastare igre šibicarenja (sad ga vidiš – sad ga ne vidiš) tako što je kutijice i kuglicu zamenio, s dovitljivošću ludaka, trima kofama i dečjom lobanjom.
I to još nije bio najstrašniji slučaj, jer je dete bilo mrtvo, a mrtvi ne pate. U gradu se mogla unajmiti i drugačija zabava, uživanja koja su za sirovine koristila žive. Za one koji su žudeli i mogli da plate cenu, započela je trgovina ljudskim mesom. Okupaciona vojska, kojoj borbe više nisu zaokupljale pažnju, ponovo je otkrila seks, koji je postao veoma plaćena roba. Za pola vekne hleba bilo ko je mogao da ima devojku izbeglicu – a mnoge od njih bile su toliko mlade da na njima i nije bilo šta da se uhvati – i da pod okriljem mraka zadovoljava nagone iznova i iznova. Nisu ih čuli da se žale, jer su neke, nakon što im je ponestalo draži, ućutkali bajoneti. Ovakva povremena ubistva nisu se primećivala u gradu u kome su umirale desetine hiljada. Nekoliko nedelja – između dva režima – sve je bilo dozvoljeno: ništa se nije kažnjavalo i nisu postojali tabui.
U kvartu Žolibož otvoren je i bordel s dečacima. Tu, u jednoj krčmi ukrašenoj slikama spasenim iz ruševina, moglo se birati i među šestogodišnjim i sedmogodišnjim dečacima, mršavim od izgladnelosti i ljupkim kako sladokusci samo poželeti mogu. Ova institucija bila je veoma omiljena među oficirima, ali lopov je njihove potčinjene čuo kako gunđaju da im je preskupa. Lenjinovo načelo o jednakosti, činilo se, nije se odnosilo i na pederastiju.
Postojali su i jeftiniji vidovi razonode. Omiljena zabava u to vreme bile su borbe pasa. Psi lutalice, koji su se vratili u grad da bi se najeli mesa svojih gazda, hvatani su, hranjeni dok ne ojačaju za borbu, a onda pujdani da se bore jedni protiv drugih do smrti. Te borbe bile su užasan prizor, ali lopov je obožavao klađenje i stalno se vraćao na mesta ovih predstava. Jedne večeri stavio je u džep baš lepu sumicu kada je jedan mali, ali lukavi terijer savladao tri puta većeg protivnika tako što mu je odgrizao testise.
Ako bi čoveku s vremenom dosadili i psi i dečaci i žene, na raspolaganju je imao mnogo prefinjeniju zabavu.
U amfiteatru sklepanom od ruševina Bogorodičine kule lopov je video jednog nepoznatog glumca kako sam izvodi prvi i drugi deo Geteovog Fausta. Iako je njegovo poznavanje nemačkog bilo daleko od savršenog, predstava je na lopova ostavila snažan utisak. Priču je poznavao sasvim dobro, te je mogao da prati radnju – dogovor s Mefistom, rasprave, vradžbine i najzad, kako se bližilo obećano prokletstvo, očaj i strah. Veći deo dijaloga nije razumeo, ali se glumac toliko uživeo u uloge – čas iskušavatelja, čas iskušavanog – da je lopov otišao odatle s mučnim osećanjem.
Dva dana kasnije vratio se da ponovo odgleda predstavu, ili da bar porazgovara s glumcem. Ali do reprize predstave nije došlo. Oduševljenost glumca Geteom protumačena je kao nacistička propaganda. Lopov ga je našao kako se ljulja na jednom telefonskom stubu, ugašenog oduševljenja, go. Bosa stopala bila su mu pojedena, a oči su mu iskljucale ptice. Grudi su mu bile izrešetane mecima. Prizor je lopovu doneo duševni mir. Video je potvrdu da su zbrkana osećanja koja je u njemu probudio glumac zapravo zlo. Smatrao je da je ovaj čovek, ako ga je sopstvena umetnost dovela u opisani položaj, nesumnjivo bio nitkov i šarlatan. Usta obešenog bila su otvorena, a jezik je, kao i oči, poslužio za hranu pticama. I nije neki gubitak.
Bilo je i znatno isplativijih razonoda. Lopova žene nisu ozbiljno interesovale, dečaci još manje, ali je zato oduvek obožavao igre na sreću. Tako se vratio borbama pasa, da bi sreću i imetak uložio na neku džukelu, ili se kockao u nekoj kasarni, a ponekad bi se, zabave radi, kladio s nekim dokonim stražarom kojom brzinom se kreću oblaci. Bilo mu je svejedno gde i kako, samo da se igra u novac. Od mladićkog doba ovo mu je bila jedina strast: lopov je i postao da bi imao novaca za nju. Pre rata igrao je po kockarnicama Evrope, omiljena igra bila mu je chemin de fer, ali nije bio ni protivnik ruleta. Sada je uspomene na te godine zamaglio rat. Prisećao se svojih nekadašnjih partija, kao što se čovek pri buđenju seća snova, kao nečeg bespovratnog što se sa svakim udisajem sve više udaljava.
Osećaj praznine nestao je, međutim, istog trena kada je čuo za kockara po imenu Mamulijan koji, po priči koja ga je pratila, nikad nije izgubio na kartama i koji se po ovom srušenom gradu kretao kao neko nezemaljsko biće.
Ali, nakon što je sreo Mamulijana, sve se promenilo.