Branko Miloradović je rođen 1976. godine u Vladimircima. Diplomirao je ekonomiju i filmsku montažu. Autor je romana „Arijadnina nit“, „Iris“, „Klovn“‚ „Belonina deca“, „Čuvari krune cara Dušana“, drame „Altea“, scenarija „Ulica sreće“, koji je nagrađen u Berlinu, posle čega je zvanično pozvan i u Kan. Kratke priče objavljuje u časopisu „Mons Aureus“ i „Žrnov“. Član je Udruženja književnika Srbije.
17.05.11 Blic
Vid
Iris, Branko Miloradović
Tragika Miloradovićevih likova proističe iz njihovog sistema vrednosti koji je, rigidan i isključiv, građen po meri antičkih junaka. U (odviše) ljudskom, psihološki i emocionalno rastresenom svetu, takav herojski moral ove samoćom izmučene ljude ne čini jurodivim iskateljima lepog i dobrog, nego čudovištima koja rođenu decu osuđuju na propast jer ih ne doživljavaju kao ličnosti, već kao sopstvene produžetke.
Potreba za spoznajom apsolutnog smisla koji je u svakodnevnim odnosima (majke i sina, učitelja i sledbenika) nezamisliv, izopštava ih iz (prosečne, u kompromisima ogrezle) ljudske zajednice i suočava ih sa golim (mračnim i hladnim, praznim) svemirom; u trenucima herojskog „ogledanja“, oni se postavljaju kao suparnici, a ne delovi, potrošne, nevažne i nevidljive čestice izazvanog kosmosa. Njihov pokušaj (samo)spoznaje je urnebesna tragedija, svirepo poigravanje apsolutnih pojmova (pobede i poraza, smisla i ničega) sa nejakim ljudskim umom.
Zato je junak romana Andrej opterećen mnogim hibrisima: njegov kompozitorski talenat prkosi prirodi (svojom izvanrednom sposobnošću neverbalnog izražavanja i komunikacije), a odluka da progleda (potraži smisao) kršenje je zaveta blizancu koji je životom platio njegovo savršenstvo. U Andrejevoj sudbini se prepliću usudi Prometeja, Odiseja i Edipa; ona je model po kome se svaka želja za znanjem nužno okončava razočaranjem i rezignacijom.
Miloradovićev pripovedački stil, koji u pogovorima ove knjige hvale Laura Barna i R. B. Marković, apstrahuje svakodnevicu (tako da „upadi“ društveno-političkih činjenica remete njegovu doslednost) i naginje bizarnom. Autoru nije stalo do rabljenih reči koliko do naglašenih značenja i od junaka su mu draže poruke koje putem njih odašilje.
Vesna Trijić
