06.11.12
Prijateljstvo rođeno iz prepiske
Goran Marković
Goran Marković povodom knjige „Izmišljeni život“ u izdanju Clia
Autor: Marija Krtinić
Beograd - Izdavačka kuća Clio na nedavno završenom Sajmu knjiga predstavila je knjigu korespodencije reditelja Gorana Markovića i pisca Milana Oklopdžića (Mika Oklop) „Izmišljeni život“. Zahvaljujući Markovićevoj neodlučnosti da na svom računaru pritisne taster „delete“, među koricama se našla elektronska prepiska dvojice sagovornika, koji, budući da nisu razmišljali o tome da ona ikada može biti izložena očima javnosti, nisu kontrolisali svoje reči i govorili su upravo onako kako su se u tim trenucima osećali.
U pismima se pominju razne javne ličnosti, bliski ljudi i poznanici kultnog reditelja i pisca čuvene knjige „Ca.blues“. O ovom neobičnom izdanju, ali i o filmu „Falsifikator“, čija se premijera uskoro očekuje, za Danas govori Goran Marković.
Kako je došlo do toga da objavite jednu potpuno privatnu prepisku s Milanom Oklopdžićem?
- Dugo sam razmišljao da li da to učinim. Ta prepiska, delimično sačuvana, selila se iz jednog u drugi računar i nekoliko puta sam bio u iskušenju da je izbrišem. Mika je umro i čuvanje tih pisama delovalo mi je kao stavljanje starih slika u nekakav album. A ja takve stvari ne volim. Mislim, uspomene. Ali, činjenica da pisama ne pripadaju samo meni sprečila su me da ih uništim. Nisam znao šta bi Mika mislio o tome. Ali, nisam razmišljao da ih objavim. Činila su mi se do te mere privatnim da bi njihovo iznošenje u javnost moglo biti skoro neukusno. Tek kada su ih pročitale dve osobe u čiji ukus ne sumnjam, i kada su one nedvosmisleno rekle da to treba objaviti, odlučio sam za taj korak. Još uvek nisam siguran da sam uradio pravu stvar...
Da li očekujete neke reakcije, budući da se u knjizi pominju razne javne ličnosti?
- Ne očekujem ništa. Uradio sam to i gotovo. Ako se neko oseti pogođenim mogu samo reći da smo i Mika i ja u tim pismima govorili ono što smo osećali. Bez ograda, jer nismo ni računali da će to neko osim nas čitati. A ako nekog naša osećanja pogađaju, ne mogu tu ništa da učinim.
Zanimljivo je da se, kako kažete u predgovoru, nikada niste upoznali s Mikom Oklopom...
- Praktično - ne. Naša prijateljstvo se rodilo iz te prepiske. Više se ne sećam ni kako je došlo do toga da počnemo da se dopisujemo. Dva usamljena čoveka na dva kraja sveta - biće da je to bio razlog.
Film „Falsifikator“ je trenutno u postprodukciji. Kada možemo da očekujemo premijeru?
- Zimus, koliko znam. Dugo smo ga radili u teškim okolnostima ali nismo dozvolili da se to odrazi na kvalitet filma. Nećemo ni sada, kada ga završavamo.
Predstava s istim nazivom igra se s velikim uspehom u Beogradskom dramskom pozorištu. Koliko se scenario razlikuje od komada?
- Prilično. Recimo ovako: ono o čemu se u komadu priča u filmu se vidi. I kraj filma je drugačiji, dao sam sebi slobodu da se malo poigravam.
Je l’ to vaš novi sistem rada, da prvo radite postavke predstave, a zatim film, budući da se nešto slično dogodilo i s „Turnejom“?
- Sa „Turnejom“ je bilo obrnuto. Prvo sam napisao scenario 1996. Kako nisam u tadašnjim okolnostima mogao da snimam, pretvorio sam ga u pozorišni komad koji je, na moje čuđenje, odlično prošao. Dobio sam Sterijinu nagradu za savremeni tekst a predstava je dugo igrala u Ateljeu 212. Tek jedanaest godina kasnije uspeo sam da snimim film. Za „Falsifikatora“ sam prvo napisao pozorišni tekst. Bila je to narudžbina Gete instituta. Na dvadesetogodišnjicu pada Berlinskog zida oni su naručili u svim evropskim zemljama komad na temu Pada. Ne zida nego uopšte - pada. Predstava je uspela, prikazana u najužem izboru u Drezdenu i tek onda sam se rešio da je ekranizujem.
Zanimljivo je da ste lik glavnog junaka „Falsifikatora“ pisali po uzoru na oca Tihomira Stanića, koji igra glavnu ulogu u obe verzije...
- Da. Njegova interesantna sudbina falsifikatora altruiste, koji je šakom i kapom delio krivotvorene diplome svakom kome je trebalo (komunistički), ne uzimajući za to ništa (takođe komunistički), bila je osnova jednog dramskog toka. Drugi se oslanjao na temu: početak (ras)pada Jugoslavije.
Radnja filma je smeštena u 1968. godinu. Kako ste izjavili, to je najznačajnija godina u 20. veka...
- Da, sve sam smestio u 1968. koju smatram ključnom godinom druge polovine dvadesetog veka. Smatram da je tada Jugoslavija kročila ka ambisu u kome se kasnije našla. Te godine su se, u razmaku od dvadesetak dana, odigrala dva važna događaja: studentske demonstracije protiv Broza i prvi teroristički akt, eksplozija ustaške bombe u bioskopu 20. oktobar u Beogradu. Oba događaja su najavljivala katastrofu, jedino što to tada niko nije shvatao...
Šta vredi zakon ako se ne primenjuje
* Zakon o kinematografiji usvojen je u decembru prošle godine. Da li se otada nešto promenilo i koliko njegova primena može da reši goruće probleme u srpskoj kinematografiji?
- To je priča o ovoj zemlji. Niko se ne drži zakona. Oni koji bi morali, po slovu tog zakona, da uplaćuju novac u fond za kinematografiju još uvek to ne čine. Šta vredi duga, desetogodišnja borba za zakon koji niko ne primenjuje...
Ne podleći komercijalizaciji
* Izjavili ste da je srpski film oduvek bio „čudna biljka koja je rasla na terenu i u vreme koje nije povoljno za cvetanje“. Kako vidite novi srpski film i autore koji su se pojavili poslednjih nekoliko godina?
- Različito. Pojavilo se nekoliko mladih autora koji na radikalni, hrabri način stavljaju prst u oko ovoj sredini i atmosferi u kojoj živimo. Ponosan sam što sam im bio profesor i kasnije po malo pomogao da ti filmovi ugledaju svetlost dana. Ali, sada je potrebno da naprave drugi, treći film. I da ne podlegnu besmislenoj komercijalizaciji kojoj teže neke njihove starije kolege.